Spomen posut zlatnim prahom

U LETO, jula na avgust 1891. godine, kada je, posle sedmogodišnjeg izbivanja na Cetinju, u službi Nikole, crnogorskog knjaza, Lazar Kostić u Čebu video, odraslu već, Lenku Dunđersku, po svim zapisima i pouzdanim dokumentima razlika u godinama između njih bila je dvadeset i devet godina. I Lazar Kostić je ostavio u svojim pismima podatak da je Lenka umrla u svojoj dvadeset i petoj godini, 8. 11. 1895, "licem na Aranđela Mihaila, svoj rođendan". Po novom kalendaru, crkvenom, Sabor Svetog arhangela Mihaila - Aranđelovdan, pada dvadeset i prvog novembra. I na obe posmrtne parte porodice Dunđerski, i na svim nekrolozima koje sam imao prilike da iščitam, tako piše. Ni u čemu, na šta sam u traganju za Lenkom nailazio, ne bi nekog pouzdanijeg znaka da, možda, i nije tako i da razlika u godinama nije bila tolika.

ZAŠTO uopšte dovodim u pitanje godine Lenkine kada i sam za to nemam nikakvoga razloga, posebno što u svim istraživanjima pokušavam da na njenu svetu senu dodam, ako mogu, još malo zlaćana praha. Stoga, samo, što su me zbunjivali neki podaci na koje sam nailazio u traganjima, kao, na primer, crtica (-) umesto godine rođenja u knjizi Srpski nekrolozi, uostalom s nepotpunom listom objavljenih nekrologa; podatak na koji sam našao u tekstovima Svetislava Stefanovića o pričama u čaršiji novosadskoj po Lenkinoj smrti, od kojih jedna, po svemu sudeći, unatoč tvrdnjama Živka Markovića, nema osnova, o međusobnoj naklonosti između Lenke i Stevana Adamovića, sina Šandorovog, omiljenog u gradu, a zvanog Lepi Steva.

MLADI peštanski doktor je bio Lenkin vršnjak, a tobože su se roditelji, u obe porodice, protivili njihovoj vezi jer je Lenka bila starija od Stevana. Da to nema uticaja na Dunđerske, lako će posvedočiti podatak da je Sofija bila dve godine starija od Lazara Dunđerskog, pa se taj podatak nije krio, a i zašto bi. Ako nisu krili Sofijine godine, zašto bi Dunđerski krili Lenkine godine, kada godina ili dve ne znače ništa u zlatnoj i naočitoj njenoj mladosti. Te godine 1879, kada je Jelena Dunđerska upisana u Višu devojačku školu, njena majka je bila veliki donator na Svetosavskoj priredbi, što će reći da se Dunđerskima godinica mogla progledati kroz prste, jer je Lenka oduvek bila starija od svojih zbiljskih godina.

PISAC ovih redaka nikada i nigde u Dunđerskih nije naišao ni na primisao da postoji razlog za "Lenkino podmlađivanje", jer je grad bio malen i sve se znalo, posebno o bogatima, ali tekstovi koji kane da osvetle ličnost o kojoj je malo dokumentarnog potporenja ostalo, a pesme su snohvatica, valja da se i dilema, naznačenih u zapisima i svedočenjima drugih autora, bližih vremenu u kome je ličnost koja se osvetljava živela, bar, dotaknu.

MALO se zna o Lenkinom predškolovanju u Novom Sadu i Sentomašu, a i školovanju u Pešti i Beču. Ono što sam mogao saznati po dokumentima u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti jeste da je škola ili Licej za engleske gospođice bila elitna u svakom pogledu, da su devojčice, sem mađarskog, učile nemački, francuski i engleski jezik, te je tako moguće da je Lenka znala sva četiri ova jezika.

PO JEDINOJ sačuvanoj, zasad, knjizi iz Lenkine lične biblioteke, obeleženoj sa NO 6, objavljenoj u Pragu 1882. godine, na nemačkom jeziku, koju sam, kao najveću relikviju, imao u rukama i pažljivo prelistavao stranice da ne pobrišem trag Lenkin na njima, a u kojoj je, srećom, sačuvano nekoliko Lenkinih potpisa, parče njenog rukopisa koji je do otkrivanja njene pesme u Spomenici Vide Vukićevića, a potom i Spomenici Branke Kedrovićeve, bio jedini dokaz o njenom krasnopisu, dakle, knjizi popularne istorije, najvećma po pasusima koje je Lenka podvlačila, može se videti šta ju je u istoriji interesovalo, koja je imena izdvajala, a kako je drvenim bojicama i pokatkad i blagim tušem obojadisala deo gravura u knjizi, govori i o njenom izuzetnom osećaju za sklad boja.

Kad je knjiga štampana, Lenka je imala dvanaest godina, što ne znači da ju je čitala i prelistavala baš te godine. Biće, po svemu, da je to bilo kasnije neku godinu, verovatno u njenim petnaestim ili šesnaestim, jer lep, devojački rukopis na to ukazuje.

IMA jedna veoma tačna rečenica, surova u svojoj ogoljenosti, u knjizi Ljubiše Nikolina Stalež Dunđerskih (Budućnost, Novi Sad, 1996) koja ne donosi ničega novoga o Lenki, jer se o njoj tobože sve zna, jer, u stvari, o Lenki se jako malo zna. Jedan moj prijatelj, vrlo pouzdan tragač i poznavalac istorijata porodice Dunđerski, godinama je tragao, bezuspešno, za bolničkom "otpusnom umrlicom" Lenkinom po bečkim sanatorijumima, a Lenka je umrla u svojoj sobi, u bečkom hotelu "Bristol" i kada ju je smrt zatekla, majka njena je bila pored nje. "Nije se mučila", rekla mi je jednom Teodora Dunđerska Đurić, tiho, kao da mi je, a bilo je takvih situacija više u našim dugim razgovorima, čitala misli.

Lenka nije otišla u Beč da se leči, nešto malo pre odlaska viđena je na jednoj dobrotvornoj priredbi u Novom Sadu, i bolest ju je skolila tamo. Dakako, neočekivano i svakako jačeg intenziteta nego što je u prvi mah izgledalo.