Žar tragične ljubavi

NAJSNAŽNIJI i najopsežniji nekrolog Lenki objavljen je u novosadskom "Braniku", broj 132 (11(23) novembra 1895) na trećoj strani. Prepisao sam ga u Naučnoj Matičinoj čitaonici rukom, kao i druge nekrologe i tekstove iz onog vremena, i prenosim ga, zbog bitnih detalja, u celosti:

"Našeg prijatelja, poznatog veleposednika g. Lazara Dunđerskog zadesila je velika nesreća. Njegova najmlađa još neudata kći Lenka, u cvetu svoje mladosti, preminula je u Beču posle kratkog bolovanja. Laza Dunđerski obratio je osobitu pažnju na vaspitanje svoje dece, te mu je kći Lenka pored svoje prirodne darovitosti osobito izobraženije zadobila. Bila je načitana, govorila je tečno i francuski i engleski, bila je vešta u muzici, a imala je osobito lep glas koji je bio ujedno i školovan. Svi oni, koji su posećivali gostoljubivu kuću Laze Dunđerskog, sećaće se onoga uživanja, kad je pok. Lenka sedela za glasovirom te uz glasovir svojim umilnim glasom lepe srpske pesme pevala."

"Pok. Lenka bila je izvanredno lepa pojava ženska, visokog, lepog stasa imala je potpuno forme ženske krasote, pa i u ponašanju sve ono što plemenitost žensku sačinjava.

"BILA je vanredno dobra Srpkinja a kako je bila zadahnuta ljubavlju prema narodu, iz koga je ponikla, tome je najbolji dokaz ono oduševljenje, kojim se razabirala za naše javne stvari. Osobito je volela naše narodno pozorište čiji je rad živo pratila. Tako je i ove godine o Uskrsu poklonila nar. pozorištu svoje bogato crnogorsko odelo za prvu predstavu 'Balkanske carice' u Novome Sadu."

"Sudelovala je, i to s golemim uspehom, i na našim javnim zabavama. A gde god je mogla činila je dobra i milostinje. Šta više, kada su se u Novome Sadu hteli da kupe prilozi za dom sirotne i napuštene dece u Beogradu, mlada se pokojnica stavila na čelo tome plemenitom pokretu, pa je sama zaišla i skupila bogate priloge. Kako je pok. Lenka jedina još ostala do sada mlada neudata, to su roditelji nad njom lebdili i teško se mogli odlučiti da je udaju.

JOŠ pre dve nedelje bila je na jednoj zabavi u Novom Sadu a zatim sa materom ode u Beč, da se za kratko vreme provede, a zatim da se opet u Novi Sad vrati. No u Beču na nesreću zadobije tifus i za nekoliko dana pri svemu tom, što su je prvi profesori bečki lečili - postade žrtvom tifusa. Od velikog udara, koji je time pretrpeo, naš prijatelj Lazar Dunđerski teško je da će se moći ikada zajedno sa svojom suprugom oporaviti."

"Žalosna vest o smrti Lenke Dunđerske rasprostre se munjevito po Novom Sadu, i jedva se toj vesti moglo verovati, jer je pok. Lenka bila zdrava i jedra te se nije moglo verovati da tako zdrava devojka može za tako kratko vreme umreti."

"Kao što doznajemo, telo pokojničino preneseno je danas iz Beča (u Beču opojano u tamošnjoj pravoslavnoj crkvi, op. P. Z.) i sahraniće se sutra u 11. sahati pre podne u porodičnoj kapeli u Sentomašu."

"Neka je našem prijatelju Lazaru Dunđerskom i njegovoj supruzi uteha u drugoj njihovoj čestitoj deci i neka budu uvereni da svi prijatelji njihovi duboko učestvuju u njihovoj golemoj tuzi. Lepoj i dobroj Lenci neka je pokoj duši!"

Ispod nekrologa Lenki u "Braniku" stoji kratka vest: "Danas ujutro pao je prvi sneg ove zime, ali se brzo otopio, jer su se pred podne oblaci sasvim razišli""

Znam da je i ovo malo svetla koje sam na njen sveti lik usmerio, premalo da bih je video i sam, izvan Lazarevog sna. A Dnevnik njegov i dve velike pesme našeg jezika posvećene Jeleni Dunđerskoj jedini su predeo u kojem uspomena na nju počiva. I tamo će uvek biti shodno njenom nedosanjanom snu o lepoti.

U ESEJU Dnevnik Laze Kostića, u knjizi Sudbine i ljudi, Milan Kašanin piše:

"Ko je ličnost o kojoj govori Kostić u dnevniku, zna se. To je devojka kojoj je posvetio stihove U spomenicu L. D. (treba Gospođici L. D. u spomenicu, op. P. Z.) i koja ga je nadahnula da napiše Santa Maria della Salute: Lenka Dunđerska.

"Ispričati legendu o ljubavi Laze Kostića ka Lenki Dunđerskoj prevazilazilo bi okvir običnog komentara. Ona je toliko presudna u životu pesnikovu i tako važna po istoriju naže književnosti, da bi joj trebalo posvetiti celu studiju. Ovde se mogu navesti samo dve-tri činjenice koje su u vezi sa dnevnikom.

"Ne samo po rečima pesnikovim, nego i po fotografijama, portretu i crtežima, Lenka Dunđerska je bila devojka izvanredne lepote.

OTAC joj je bio najimućniji Srbin u Vojvodini (Kostić je voleo imućan svet) i Lenka je dobila visoko vaspitanje. Pesnik ju je upoznao u leto 1891, kad mu je bilo pedeset godina, a njoj dvadest i jedna. Koliko ju je zavoleo, vidi se iz dnevnika i pesama. Da li je i ona volela njega, ne vidi se. Čini se da je njena ljubav prema njemu bila više njegova želja nego stvarnost."

Da li je Lenka volela Lazara, pitao sam jednom gospođu Teodoru. "Jeste, svim žarom tragične, zabranjene ljubavi", napisala mi je, između ostalog, u odgovoru.

Ova lirska studija Lenki u spomen i kani da osvetli boju naklonosti Lenke Dunđerske prema Lazi Kostiću, mada to nije najvažnije. Važnije je, čini mi se, dati što više podataka o Lenki jer velika pesma, zna se, ne može bez velike inspiracije.

ŠETNjE SA LAZOM KOSTIĆEM

IZ SVEGA što sam dokonao, očito je da je Lenka Dunđerska bila uvek pod strogom kontrolom porodice. Nigde se nije pojavljivala sama, uvek u društvu sestara ili prijateljica, ili svog vernog kočijaša koji ju je odvodio na izlete izvan grada, gde je mogla jahati i juriti sa lakim kočijama. I kada je išla na kupanje, kočijaš je uvek sedeo ili stajao negde u blizini. Priča da je volela da se kupa, amazonski, na takozvanom vojničkom kupalištu, izmišljena je od zavidljivaca. Njene jedine slobodne šetnje bile su u negovanom parku u Čebu, gde je najčešće i razgovarala s Lazom Kostićem, kome šetnje, mada ne tako lagane, nikada nije bilo dosta. Samo u snu pesnikovom mogla je Lenka da pobegne s nekim u kupališnu kućicu koju su Dunđerski, kao i drugi ugledniji građani, imali na novosadskom kupalištu.