Lepota platonske naklonosti

U VREME kada se Lazar Kostić nastanio u Crnoj Gori, u malenoj sobi cetinjske gostionice "Lokanda", zapravo u vreme odlaska njegovog na Cetinje 1884. godine, Lenka je imala četrnaest godina. Mada je navraćao u Vojvodinu, a to zacelo nije moglo proći bez posete Dunđerskima, sasvim je moguće da Lenku ni u Novom Sadu ni u Čelarevu nije sreo i da ju je prvi put video u Čebu avgusta 1891. godine, ili nije zapažao devojčicu koja promine odajama dvorca u Čebu ili stazama parka oko Kaštela. Godina u kojoj ju je video biće da je ta kobna 1891, a opet jednog junskog dana biće da ju je i gledao u Krušedolu, jer dan Svete Angeline padao je 12. avgusta po novom kalendaru, a on o njoj piše Tesli juna meseca. Kako je Jelena rođena 21. 11. 1870, nije tada bila napunila dvadeset četvrtu godinu.

Za te četiri godine zasigurno su imali prilike da više puta razgovaraju, izlaze zajedno u pozorište, na koncerte, na besede, razgovaraju o svemu što ih je moglo okupirati. Bilo je i rođendana sestara i braće, Božića i Uskrsa, Đurđevdana, krsne slave Dunđerskih, godišnjica porodičnih, novih godina. Poslovi su počesto Kostića prizivali u Novi Sad (a tamo mu je adresa bila dom Dunđerskih), a kakav je bio hodač, mogao je i peške potegnuti do grada, jer nije Krušedol preko sveta...

LAZAR upoznaje devojku samouverenu, druželjubivu, sažaljivu na svako siromaštvo i nevolju, koja govori tečno nekoliko jezika, prelepo peva i svira na glasoviru, s kojom može da razgovara i na francuskom, nemačkom i mađarskom jeziku o večnim filozofskim temama koje sada može da proverava s generacijom čiste mladosti i vrle načitanosti. Lenka je bila srdačna i samosvojna, svesna svoje lepote i posebnosti, svoje umnosti i nadarenosti. Imala je lepog likovnog dara, i taj osećaj za sklad boja imao sam prilike da spoznam februara 2002. godine. U mojim ranim napisima o Lenki Dunđerskoj naslućivao sam da ima dara za poeziju, a njene stihove otkrio sam i predstavio javnosti mnogo godina kasnije. Možda se pojavi iz tmine skrajnutog zlatnog vremena lepoživlja u Vojvodini još neka Lenkina pesma, osim dve koje sam imao sreću da vidim.

ZASIGURNO je Jelena Dunđerska bila opterećena očekivanjem i iščekivanjem roditelja i starijih sestara da pristane na udaju, a njoj se, očito, udavalo nije. Stoga je u jednom razgovoru Lazaru Kostiću i rekla da ako bi se udavala, mogla bi da se uda za nekoga ko je kao on.

Šta je mogla značiti odrednica: neko kao vi, da li je u tome bila i poruka da budući mladoženja, njen izabranik, bude ličnost takvog formata, pesnik i filozof, različit od drugih posvema, stariji od nje, koga je život naučio odabiru, neko tkan od zasebite duhovnosti, muzikalan, jedinstven, nikom nalik do li svojoj posebnosti. Jer Jelena nije rekla vi nego neko kao vi. Moguće da je znala njegov strah od moguće ljubavi, jer za sve te cetinjske godine, sem platonske naklonosti ka kneginjici Milici, nikakve milosnice ne bi u njegovu životu. Kako li se tek uplašio kada je od pogleda Lenkinog, koji je "uhvatio" a da ona to nije znala, a koji mu je sve rekao, pobegao.

OD ZNALACA Kostićevih novosadskih godina pokušao sam da saznam kakav je stvarno bio Lenkin odnos prema Lazaru i naišao sam na trag kako je Lenka s prozora svoje sobe u kući Dunđerskih, u Gospodskoj ulici, posmatrala sa drugaricama kako Lazar dolazi u hotel njenog oca "Kraljicu Jelisavetu", sve pocupkujući, hodajući kao da je na cirkuskoj žici razapetoj samo u njegovoj mašti, mašući rukom u kojoj je nosio zgužvan meki Stivensonov šešir, i da je u tome gledanju sa osmejcima bilo neke njene dečje igre. Pričalo se još u Novom Sadu da je majka Jelenina Sofija bila protivna njenim češćim viđanjima s Lazarom jer joj on, tobože, puni glavu kosmičkim besmislicama, a ona i nije toliko filozofski naobrazovana da bi mu bila sagovornik na teme tako daleke majčinoj pomisli o tome šta njena kći treba da čita i šta da radi pred neminovnu udaju, jer se proscima nisu mogla zanavek zatvoriti vrata doma Dunđerskih. Sretanja i duge šetnje po vrtu u Čebu samo su odvlačili Jelenu od onih koji bi želeli da je upoznaju, razgovaraju s njom, budu neko vreme bar u njenom okružju.

LENKIN život od 1891. do 1895. godine teško je rekonstruisati. Za dugih leta išla je na kupalište novosadsko, uvek u pratnji svog vernog kočijaša, ili sestara pre njihove udaje. Priče da se kupala na vojničkom kupalištu proizvod su gradskih izmišljanata onoga vremena, zavidnih dama i damica, isto kao i da je bila amazonka, slobodnijeg ponašanja. Volela je da jaše konje i bila je odlična jahačica i prvakinja u kučiranju, vožnji lakih kočija. Otuda i priča staronovosadska da je jednom na imanju Bogdana Dunđerskog pala s konja, pa se povreda mnogo vremena kasnije prozlila i da je od toga i preminula.

POTENCIJALNI LENKINI PROSCI

UPRAVO je onih pet godina, od sretanja Lenke i Lazara, do njene iznenadne smrti, bilo i najviše potencijalnih ženika, interesenata za njenu ruku, iz redova aristokratskih mađarskih, srpskih, rumunskih, crnogorskih, ruskih porodica, a i iz redova novosadskih bogatuna. I posrednici su bili uglednici, kao prijatelj kuće Mihailo Polit Desančić, koji se zalagao za mladog barona Rajačića. Spominjali su se, ne bez razloga, a pominjao sam već neke od njih, kao mogući Lenkini izabranici drugi sin crnogorskog knjaza Nikole Mirko, bogati veleposednik iz Pančeva Jagodić, sinovi Etvešovih iz Ugarske i Močonjijevih iz Rumunije, neki lepi ruski grof iz Sevastopolja; njen vršnjak, briljantni jurista, sin Šandora Adamovića, Stevan, zvan u gradu Lepi Steva. I još je Lazar Kostić s leta 1895. godine pridodao tom spisku "čelebija" i Nikolu Teslu. Sve u jednoj želji, čini mi se, da obraduje Lenku mogućom odistinskom ljubavlju.