Jelena je živela u dnevniku snova

NEKOLIKO meseci pred svoju smrt, dr Simonović je deo Kostićeve zaostavštine dao svome i mome prijatelju istoričaru i penzionisanom profesoru Beogradskog univerziteta dr Dušanu Popoviću", piše u Predgovoru svoga eseja Svedočanstva o Lazi Kostiću, propraćenog značajnom ikonografijom, Milan Kašanin, napominjući da "ikonografski dokumenti katkad više no izdavačeve propratne reči tumače tekstove i njihove pisce.

"Najznačajniji rukopis u Kostićevoj zaostavštini svakako je njegov dnevnik snova; dr Simonović nije uništio taj rukopis, ili ne bar sav. Nazivam ga dnevnikom, ne samo stoga što su zabeleške datirane nego što ih i sam Kostić tako zove u svojoj zabelešci o Duhovima 1904.

"Dnevnik snova Kostićevih koji je dosad bio u mene sastoji se od 17 listova. Izuzevši listove 11. i 12, koji su spojeni i sastoje se od špartane hartije formata 22,5 x 14,5, i izuzevši list 10, koji ima oblik pisma veličine 17,5 x 13,5, svi ostali listovi imaju format 0,29 x 0,20. Oni nisu uobičajena hartija za pisanje, nego prazne stranice istrgnute iz primerka Kostićeve knjige o Zmaju, koju je s posvetom poklonio Mariji Palanačkoj, tetki svoje žene Jule. Sve beleške su pisane mastilom, sem koncepta za belešku od utorka 1904, koja je zapisana olovkom na hartiji formata 0,17 x 0,11,5. Sve su pisane na francuskom, izuzev lista 10. i 14, gde su zapisane na srpskom."

U KNjIZI Petra Milosavljevića Triptih o Lazi Kostiću, objavljena je, biće potpuna, verzija Dnevnika, s piščevom napomenom: "Dnevnik Laze Kostića preveo je sa autografa Milan Kašanin i objavio u decembarskom broju Književnosti 1955. god. Samo dva odlomka dnevnika iz 1906. godine objavio je Mladen Leskovac u tekstu Lenka Dunđerska, a preveo ih Miodrag Radović u knjizi Mira Vuksanovića Laza Kostić u Somboru, Sombor 1980.

"Naknadno je Radivoj Stokanov pronašao još jedan Kostićev zapis od 4/8 1905. koji organski pripada Dnevniku i objavio ga, u prevodu Milorada Arsenijevića, u Zborniku MS za književnost i jezik, 1982. knj. 30, sv. 3. Ovde se i taj zapis objavljuje tamo gde mu je prirodno mesto."

Da li je prvi deo dnevnika postojao i kada se Lenka Dunđerska preselila u snove Lazara Kostića, ne zna se. Pretpostavlja se da jeste, jer je početak dnevnika obeležen rimskim 1903 II. Da li taj deo pripada onim papirima koje je dr Simonović uništio u plamenu bojeći se da su kompromitantni za njegovog prijatelja ili potpuno nevažni za njegovo literarno delo, ne zna se i, bojim se, nikada se neće ni saznati. Ali u ovome delu koje je, srećom, sačuvano, počela je ponovo da živi punim intenzitetom Lenka Dunđerska, a snoviđenja su, ipak, bila osnovna potka za monumentalnu literarnu građevinu Santa Maria della Salute.

LENKA je Lazaru počela da dolazi u snove ranije, to svedoči jedna napomena u zapisu o snu (ponedeljak 30. i utorak 31. maja) iz 1904. godine:

"Bilo je to 1896, pre moje apokalipse, pre škripanja poda od Njenih koraka, u sobi u parteru, u kojoj je sad moj berberin, prvi znak kojim mi je navestila svoje postojanje na ovom svetu, i što je dopustila da to i moja žena čuje, da ne bi moglo biti nikakve sumnje u to. - Elem, jednog jutra, nešto malo pre tog velikog otkrovenja, Ona mi se javila u snu kao opraštajući se sa mnom na železničkoj stanici u Novom Sadu. Posle kratke ljubavne izjave, mi se strasno zagrlismo i - ja se probudim. Moj petlić se digao kao da mi je 20 godina. Setim se onda da Ona nikad, dok je bila živa, nije takav utisak proizvela na toga skota, mada sam je, više puta, pritiskao na grudi, ali samo kad bismo igrali. Sigurno zato što sam je isto toliko poštovao koliko sam je voleo. A sada! Kako je to tužno! Najstrašnija astralna tragedija spola!" (U originalnom obliku ovoga zapisa reč astralna je zapisana kasnije, ne postoji u konceptu pisanom na zasebnom listiću olovkom.)

Ako je to bilo početkom 1896. godine, koji mesec po Lenkinoj smrti, to je zacelo postojao i raniji Snevnik, mada se Lazar Kostić, napominjući kada mu se prvi, pa drugi put Lenka pojavila u snovima, ne pominje da je to već zabeležio. Ličilo bi na njegov metod beleženja da kaže: kao što sam opisao u snu od tad i tad, da nam da do znanja da je takvih snova još bilo. Ali i ova smernica je dovoljna da se može sasvim verovati da je u njegove snove, kako reče, Lenka počela da dolazi odmah po svome odlasku međ zvezde i da je u snovima njegovim živela sve do njegove smrti i pridruženja joj u vrtovima rajskim.

U PRVOM i drugom objavljivanju Dnevnika snova ("Književnost" i "Zbornik SANU") postoji ovaj prepis sna i na njegovu malenu lascivnost ne odnose se Kašaninove rečenice da je pri prevođenju izostavio dve-tri scene. One se zbog svoje jezive brutalnosti ne bi mogle ni štampati u književnom časopisu. Njih bi i pisac smeo saopštiti samo lekaru ili, da je živeo u srednjem veku, svome duhovniku. Kostić je zato svoj dnevnik valjda i pisao da se nekom ispovedi i, nemajući kome, ispovedao se hartiji. Izostavljena mesta obeležena su znakom prekida.

Izostavljena mesta našao sam u poslednjem zapisanom snu u Dnevniku snova od 22. oktobra 1909. godine. Prvo je: ""Ja prilazim k Njoj, uzimam je za ruku, pa oko pasa"", a drugo je pred sam kraj zapisa: "Čim se probudih, začuh gde lekari daju injekciju mojoj ženi na samrti". U pominjanom Zborniku SANU Kašanin je objavio i francusku verziju, dakle original, i tu je prvo izostavljeno mesto, ako je to celo izostavljanje, ostalo: "et comme en me laissant faire". U prvom izostavljanju pretpostavljam da je Kašaninu zasmetala preerotičnost teksta, a u drugom ne mogu ni da slutim šta je zapisao posle one turobne očajničke rečenice.

VEROVAO JE DA JE SAN STVARNOST

FANTAZMAGORIČNOST Snevnika, skokovitost slika i dešavanja, ubrzano zapisivanje po buđenju, s komentarom iz prve ruke, verovanje da je san stvarnost, opipljiva i vrela od realnosti, očekivanje sna i čuđenje zašto se Lenka ne pojavljuje svakodnevno, oslanjanje snova na zbiljska dešavanja iz susreta Lenke i Lazara, transponovanje želja u stvarnosno, drugo lice sna; sve to upućuje na ocenu da je Snevnik važan dokument ali ne toliko značajan kao književna tvorevina.