Preobražaj u pesnikovoj duši

U PREDGOVORU svoga eseja Svedočanstva o Lazi Kostiću Kašanin je još zapisao: "Listovi Dnevnika Kostićevog dobro su očuvani; nijedan nije pocepan, ni zamrljan. Jedino što je njihov dugogodišnji čuvar dr Radivoje Simonović podvlačio crvenom olovkom pojedine rečenice. Ja te crvene linije nisam pokušavao da otklonim, plašeći se da ne oštetim Kostićev rukopis. Ako je potrebno, neka to učini vično lice. Rukopis dnevnika Kostićevog jedva je čitljiv, i ja sam imao velikih muka da ga pročitam. Nadam se da sam uspeo, i da će se u mome čitanju jedva naći koja greška."

U napisu Dnevnik Laze Kostića zapisao je i: "da li je u rukopisu očuvan ceo dnevnik ili samo deo njegov? Na prvom listu, pored godine 1903, stoji rimsko II, iz čega bi se dalo zaključiti da je pesnik vodio dnevnik i pre toga datuma. U prilog takve pretpostavke govori i to što prva očuvana zabeleška nema ni objašnjenja ni uvoda. Usto, kao što sam pesnik kaže, ličnost o kojoj on govori počela mu se javljati u snu i dolaziti mu sa onog sveta već 1896. Bilo bi, dakle, prirodno da on počne voditi svoje zabeleške već tada ili ubrzo potom. Ne zna se da li su ti raniji listovi očuvani, ako ih je bilo".

U ESEJU "O preobražajima 'večno ženskog' u duši Laze Kostića i njegovoj pesmi Santa Maria della Salute" ("Darovi naših rođaka", Prosveta, Beograd, 1984), Vladeta Jerotić o Lazinom Dnevniku, između ostalog, piše:

"Hteli bismo da postavimo još jedno pitanje i da načnemo još jedan problem. U kojoj je meri zapravo Laza Kostić bio samo veliki umetnik, a u kojoj duševno oboleli čovek, ili kako su se oba ova stanja mešala i razdvajala?

"Mnogo je mesta u Lazinom Dnevniku za koja ne znamo tačno da li ih treba protumačiti kao već izvršen prelaz od 'abnormalnosti normalnog', uz to još pesničke 'abnormalnosti', prema sigurno 'ludom, dakle nesumnjivo psihotičnom stanju, ili ova mesta, a ona se skoro sva odnose na umrlu Lenku Dunđerski, treba tumačiti kao više ili manje uspešan pokušaj talentovanog pisca da preko Dnevnika spase sebe od 'ludila', odnosno psihoze. Ono što ni u kom slučaju ne možemo prihvatiti to je pretpostavka da je Laza, na neki način, sam sa sobom koketirao u svome Dnevniku, literarno se praznio i tako postepeno, u vidu pripremnih skica, stvarao sebi materijal za kasnija dela."

Bez obzira na Lazina tumačenja Lenkinih pojava u snu, za koja smo već rekli da su katkad ili gotovo uvek neobična, jer ih objašnjava apsolutnom sigurnošću, kao dolaženja, odnosno posećivanja umrle Lenke u bukvalnom smislu reči iz sveta 's one strane', činjenica da postoje ovi snovi, koji su se u kraćim ili, češće, dužim pauzama, javljali Lazi noću, u toku spavanja, govori sama za sebe ne samo protiv postojanja psihoze (kod kojih skoro po pravilu nema snova ili su oni sasvim drugačijeg tipa), već ukazuje na mogućnost da su ovi snovi upravo štitili Lazu od psihoze posle snažnog potresa koji je doživeo u trenutku kada je čuo za Lenkinu smrt.

DOTIČEM se, ponovo, nekih detalja u Dnevniku, da pripomognem, ako uspem, razjašnjenju pominjanih imena. Tako je Stari Đokica, koji se spominje u snu od 23. maja 1906. verovatno njegov bliski prijatelj Đoka Čordar, a pre će biti da misli na starog prijatelja iz mladosti Đorđa Popovića Daničara, književnika, leksikografa i prevodioca, urednika "Sedmice" i "Danice" (1832-1914), kojeg u prepisci oslovljava kao Đoku; pok. Simo je, dabome, Simo Matavulj; ujak Pavle je Pavle Jovanović, koji je, između ostalih dobara, ostavio Lazaru u nasleđe i salaš u Đurđevu sa oko 100 lanaca zemlje; stara milosnica iz sna od 31. maja 1904, jedna je od malobrojnih ljubavi, žena koju je u mladosti Kostić voleo, pa se, kao i ostale, udala za drugoga. Po spominjanju svoje drame Maksim Crnojević mogla bi biti ona kojoj je bio namenio da igra Anđeliju (Jovanka Kirković Bebuš) ali ja mislim da je ona umrla u mladosti, porad uznapredovale tuberkuloze, a ne 1902. godine. Čiji je mauzolej (B. T.) podignut 1903, a u koji Lazar stavlja ikonu, ispuniv sebi svoju najveću želju, nisam uspeo da dešifrujem.

NEKOLIKO naših uglednih psihijatara i psihoanalitičara bavilo se dešifrovanjem i suštinskim tumačenjem tajnog dnevnika Lazara Kostića. Sam podatak da ga je pisao, uglavnom na francuskom jeziku, da ga je zaključavao u ladicu svog radnog stola, čuvenog njegovog šrajbtiša pogodnog za pisanje stojeći, kazuje da nije bio ni za pokazivanje ni za objavljivanje. Dnevnik snova bio je Kostićeva ispovedaonica, a ništa od onoga što je zapisivao nije izmišljao, jer zašto bi lagao samog sebe. Pisanje koncepta sna pa, potom, uredno prepisivanje sitnim slovima govori o tome da je ipak smatrao da je to što piše literarna tvorevina, da zaslužuje uredan prepis a da ne ostaje na hartijicama.

ANALIZA JEDNE LjUBAVI

IVAN Nastović je najtemeljitije rastumačio Kostićeve snove i slagali se ili ne slagali s njegovim zaključcima, oni koji pročitaju njegova tumačenja moraće da priznaju da su intrigantna, inovantna i u svakom pogledu zasnovana na ozbiljnim razmatranjima na osnovi naučne ostvarenosti dubinsko-psihološke analize i psihoanalize. On kaže: "Međutim, bez obzira na to da li je postojao I deo Dnevnika, mogu reći da su mi 32 sna iz Dnevnika omogućila da steknem uvid čak i u ono čega ni sam Laza Kostić nije bio svestan, jer nam snovi, kao što je poznato, otkrivaju nesvesnu anamnezu, upravo ono što snevač ne zna o sebi. Sve je ovo od velikog psihološkog značaja, ne samo za sticanje uvida u ličnost Laze Kostića, već i za potpunije sagledavanje odnosa između njega i Lenke Dunđerske, kao i svega onoga što je bilo posredno ili neposredno u vezi sa tim odnosom. Uključujući tu i njegovu relaciju prema supruzi Julijani Palanačkoj koja se u tom Dnevniku pojavljuje u nekoliko važnih snova, i to ne marginalno, već centralno."