Blago devojačkih spomenara

PRETPOSTAVLjAO sam samo, sve do jeseni 2005. godine, da je višestruko darovita Lenka Dunđerska imala i literarnog dara. I kako to biva, po kosmičkoj pravdi, da svi dobronamerni tragači kad-tad bivaju nagrađeni, kada sam mislio da je teško još ponešto saznati o Lenki, moj prijatelj, ugledni novosadski internista nefrolog dr Vladimir Sakač, bibliofil po duši, jedan od onih zaljubljenika u stari Novi Sad koji se subotnjim podnevima okupljaju u kultnoj novosadskoj antikvarnoj knjižari "Orfelin" Vasilija Jovanovića, najznamenitijeg knjižara novosadskog, pronašao je devojački spomenar Lenkine družbenice Vide Vukičević i u njoj pesmu Lenkinu, ispisanu kićenom goticom na nemačkom jeziku, napisanu 12. aprila 1891. godine u Novom Sadu, po njenom povratku sa školovanja na Višem vaspitnom zavodu u Beču, a tri meseca pre no što će u letnjikovcu Dunđerskih u Čebu sresti pesnika, očevog prijatelja, Lazu Kostića.

Pesma je tkana od četiri distiha, rimovana, ali prefinjeni prevodilac iz kruga "Orfelinove akademije", profesor Sreto M. Batranović, preveo ju je tako da se primeti novalisovski zvuk u ovoj setnoj refleksivnoj pesmi o nadanju koju piše devojka u svojoj dvadesetoj godini.

ODREĐENU notu istraživačkog opreza uvek valja imati i da pesma nije Lenkina, no je, bez obzira na to što nema znakova navodnika koji usmeravaju na citat, ona odabrala nečije stihove koje je znala napamet, a na tu mogućnost navodi me nejasna šifrovana beleška sa strane pesme, i taj mogući odabir govori o njenoj lirskoj duši i naklonjenosti poeziji. I Branko Radičević, pa i Lazar Kostić, svoje rane pesme pisali su na nemačkom, pa zašto ne bi i Jelena Dunđerska.

Dragoceno je i to što smo dobili jednu stranicu ispisanu lepim njenim rukopisom. U istom spomenaru nalazi se i jedna nepoznata pesma Lazara Kostića koju sam, s komentarima, objavio u "Večernjim novostima", 10. avgusta 2005, pod naslovom: Blago starih spomenara: nepoznata pesma Laze Kostića.

Milan Stepanović našao je još jednu Lenkinu pesmu, jedan katren, u spomenaru Somborkinje Branke Kedrović.

Evo Lenkine pesme iz spomenara Vide Vukičević, one devojke koja je, uz Lenku, Milku Dunđersku i Vidu Varađanin, učestvovala na zapamćenom koncertu u korist "kikindskih pogorelaca" iz 1888. godine:

"Nada za nadom vodi u brodolom,

ali srce se nada uvek dalje,

kao što val za valom briše,

tako gorčina ne nestaje;

kao što valovi tonu i dižu se,

tako je i s gorčinom u životu;

i da se nada od dana do dana,

to pokazuju udari talasa srca."

PROFESOR Miroslav Štatkić, znameniti srpski kompozitor, i ja, od 28. februara 2002. do dana kada upisujem ove, završne rečenice, imamo sreću što smo postali prijatelji gospođe Teodore Dunđerski Đurić, najbiranijeg izdanka, reklo bi se, čuvene porodice Dunđerski. Naši razgovori, uz obavezni čaj ili kafu, traju po pet sati, od 11.00 pre podne do 16.00 po podne. Tako uvek bude bez obzira što se o vremenu ne dogovaramo.

Za sve ovo vreme razmenili smo dosta pisama, a Teodorina pisma meni su bila dragocen putokaz dok sam radio na ovoj knjizi. Svakako, nismo razgovarali samo o Lenki, ali bitnije konstatacije o istini o Lenki sam preuzeo od Teodore, jedinog, čini mi se, verodostojnog svedoka. Ona pamti i šta je u domu Dunđerskih govorio deda njen dr Gedeon, a uz baku, divnu Jaju, kako je Teodora naziva, provela je detinjstvo i prve devojačke godine. Uvek smo razgovarali otvoreno i bez zazora, nisam se libio ni da pitam o razmiricama u naoko savršeno složnoj porodici Dunđerskih, i takve sam, jasne i bez sakrivalica u rečima, odgovore i dobijao.

ISPISAO sam tri sveščice dok smo razgovarali, i njih čuvam zajedno s pismima i darovima koje sam dobijao od gospođe Teodore. Ako uzmognem, a vreme mi bude saveznik, možda, jednom, sačinim i knjigu o Dunđerskima. Radovala se kada sam joj pričao kako smo Miroslav Antić, Jovan Soldatović i ja u mislima projektovali Lenkinu fontanu, tamo gde se Miletićeva ulica novosadska uliva u Zmaj Jovinu. U nekim trenucima, katkad i u dugim razgovorima telefonom, doticali smo se tema koje su nam promakle, ovovremenih svakako, jer je gospođa Teodora veoma otvorena za razgovore o našem svakodnevlju, o Štatkićevom rodnom Prizrenu, mome Nevesinju i Mostaru, našem Novom Sadu, o vremenima prošlim, pa i vremenima budućim, jer je gospođa Teodora prozorljiva, s posebnim darom za prekogniciju, u šta smo se i Miroslav i ja više puta uverili. Njena načitanost i zlato njene biblioteke bili su mi od pomoći da složim neke podatke iz onog vremena u logičke ladice svevremenja. Od foto-dokumenata koje sam dobio na dar od gospođe Teodore, uz ovu knjigu prilažem samo maleni deo, neophodan za priču koju sam godinama tkao o Lenki Dunđerskoj.

MENI je bilo najbitnije da čujem da li je Lenka volela Lazara Kostića, i u dva navrata mi je gospođa Teodora rekla da jeste. Na pitanje moje da li je o tome s nekim Lenka razgovarala, gospođa Teodora mi je kazala da u to vreme nije ni imala s kim u porodici da razgovara o svojoj ljubavi prema Lazaru, jer sestre, s kojima bi dakako pričala, bile su udate i najčešće u Pešti ili na svojim imanjima, braća su bila mlada, sa ocem ne bi mogla da razgovara na tu temu, a s majkom nikako. Jednom mi je, doslovce, rekla: "Lenka je presvisnula."

LENKIN KLAVIR IZ ČELAREVA

PRIČALI smo sa Teodorom Dunđerski Đurić o tome gde se šta od stilskog nameštaja iz dvorca u Čelarevu sada nalazi, šta je, sem klavira Lenkinog, ostalo u čelarevskom kaštelu, kako je tamo, gde je sada, dospelo; šta se desilo sa dva ormara knjiga iz Lazine sobe u Čelarevu; šta s Lenkinim koferčetom, u kojem je bila i Lenkina spomenica, iz kuće Teodorinog oca i bake joj Teodore, u novosadskoj glavnoj ulici; o Novom Sadu Teodorine mladosti, o tom šta Miroslav i ja radimo i kako se razvija naš projekat: narodna opera Lenka koju je bilo poručilo za izvedbu Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.