Zemlja mala, a granica mnogo

KAO direktor Drame Narodnog pozorišta, Đoković je u dvanaestogodišnjem mandatu hrabro u ansambl uvodio nove glumce: Vladetu Dragutinovića, Miju Aleksića, Ljiljanu Krstić, Oliveru Marković, Nadu Škrinjar, Pavla Minčića, Predraga Tasovca, Milana Puzića, Branislava Jerinića, Vasu Pantelića, Jovana Milićevića, Petra Banićevića, Severina Bijelića, Dragomira Gidru Bojanića, a ansamblu su se pridružile i Mira Stupica i Divna Đoković.

Kada je Milan Bogdanović 1961. godine - posle konsolidacije i velikih uspeha Narodnog pozorišta na jugoslovenskom i međunarodnom planu koji su ga doveli do dva mandata predsednika Međunarodnog teatarskog instituta - odlučio da se povuče s položaja upravnika, zahvalan Đokoviću i Danonu, tada je Milan Đoković rešio da i on pođe s mesta direktora Drame. Da li zato što je shvatio da su partijske vlasti već odredile za novog upravnika Gojka Miletića ili zato što je smatrao da treba otići kad su uspesi na vrhuncu?

U ISTI mah, Đoković je izabran za predsednika Srpske književne zadruge, gde je bio dugogodišnji član uprave. Iste godine mu je "Nolit" objavio roman "Devet noći do zore", koji će ući i u najuži izbor za Ninovu nagradu. Kao provereni kulturni kadar na raspolaganju, Đoković je u jesen 1961. godine imenovan za upravnika Kolarčevog narodnog univerziteta, zadužbine Ilije Kolarca, jedne od najznačajnijih kulturnih institucija prestonice, u javnosti zvane skraćeno Kolarac.

Sam Đoković, za koga se govorilo da prisustvuje svim predavanjima i da dočekuje sve predavače, ušao je u jesen te 1961. u veliku salu Kolarca zajedno sa Ivom Andrićem, kome je to bilo prvo pojavljivanje posle Nobelove nagrade. Tada je u velikoj sali i u holu bilo više od 1.500 slušalaca. Tokom desetogodišnje epohe u Kolarcu je bilo više hiljada predavanja i preko sto hiljada posetilaca.

Krajem šezdesetih godina, Jugoslovensko dramsko, pozorište koje je osnovano i formirano da bude državni ideal pozorišne umetnosti, našlo se u višestrukim problemima, finansijskim najviše, zbog nepokrivenih investicija, zatim upravnim, posle odlaska trojice v. d. upravnika (Bojan Stupica, koji se razboleo, Marijan Lovrić i Joža Rutić - kad su se problemi usložili i produbili), međuljudskim (podelama u ansamblu), repertoarskim i ideološkim, kad je intervencijom s vrha države sa repertora skinuta predstava drame "Kad su cvetale tikve" D. Mihailovića.

TAKO je u drugoj polovini 1970. godine ostalo upražnjeno mesto upravnika, koga je trebalo naći bez odlaganja, a koji je morao da bude sposoban da razreši sve probleme. Dogodilo se to baš u vreme političke krize u Jugoslaviji o pitanju jugoslovenskog jedinstva. Kriza je započeta "Maspokom" u Hrvatskoj. Iako je konkurs za upravnika bio javno raspisan, Milan Đoković je, po svoj prilici, u državnim kadrovskim strukturama bio planiran za tu funkciju, bez obzira na njegova lična kolebanja i premišljanja. Po svom karakteru, on to nije primio kao naredbu, već kao izazov.

NIJE poznato da li je Milan Đoković ranije vodio dnevnik, ali je počeo da ga vodi po svom dolasku na mesto upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i vodio ga je takoreći svakodnevno, do završetka svog upravničkog mandata. Po svoj prilici, slutio je šta ga čeka i želeo je da za sve ima neposredno svedočanstvo.

Danas se ovaj dnevnik može zaista smatrati neposrednim i neporecivim svedočanstvom o četiri presudne godine Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Svedočanstva iz dnevnika o prilikama u pozorištu i o neprekidnom trudu upravnika koji je brinuo o svemu - od glumaca do blagajne, i o tome da se sve dovodi u redovno stanje svakog dana iznova i da se najzad pretvori u najviše programske uspehe - treba čitati, a ne prepričavati.

VALjA usput reći da je osnova i ishodište dnevnika Jugoslovensko dramsko pozorište, ali da u njemu ima zapisa i o Đokovićevom porodičnom životu, o njegovoj odanosti supruzi Divni, brizi za sina Dušana i kćerku Vesnu, za oca i sestru i za bratovljevo potomstvo. Dosta je svedočenja i o njegovom neprekidnom učešću u kulturnom životu i političkim prilikama.

Srećan što mu se mandat završio uspesima, finansijskom stabilnošću i podmlađenim ansamblom, nije pomišljao da ga još jednom obnovi, nije prihvatio pozive da bude upravnik Narodne biblioteke ni urednik "Književnih novina" i opredelio se za penziju, koja će to biti samo po primanjima.

Ona "lako ćemo", misao da ništa ne uspeva kao uspeh, nikada nije mogla da važi za Đokovića. On je do svih uspeha na mestima na koja je bio postavljan ili imenovan veoma teško dolazio. Sva ta mesta nisu bila nimalo lagodna, onako prosto za uživanje, mada se to ponekad i činilo. On je postavljan i imenovan da spasava, da vadi kestenje iz vatre, najpre finansijsko, i da s mukom stiže do uspeha koji su ga opet preporučivali za nova iskušenja koja će savladavati trudom i nemerljivim strpljenjem. Ipak, najteže mu je bilo u Jugoslovenskom dramskom.

Ali posle njega nije se mogao duhom penzionisati.

POSLEDNjA knjiga koju je kod Srpske književne zadruge objavio za života 1991. bio je proročki roman "Zemlja mala, a granica mnogo".

Uvek sabran, Milan Đoković se starao da ni u čemu ne bude zatečen. Samo ga je smrt 5. decembra 1993. prevarila, ili su je događaji ubrzali.

Otvorenog lica i otvorenih misli bio je, što bi se reklo, dobrota od čoveka. Spreman uvek da sasluša druge i da oni veruju da ih je samo on razumeo, čak i u onome što se zdravorazumski nije moglo razumeti.

Jedina kontradiktornost: bio je blage naravi a nikad popustljiv.

Kad su ga, naročito uporni, u nešto uveravali, puštao je da steknu utisak da su ga ubedili a da ne primete da je ostao pri svom mišljenju.

Jogunaste i svađalice zaprepašćivao je svojom smirenošću.

Nije dizao glas, ali je držao reč.

Znao je težinu svake svoje reči i izdržavao je.

I spram najmoćnijih ostajao je uvek pri sebi.

I kad je kipteo, ostajao je izgledom hladan.

Kako je nešto započinjao, istrajavao je dok to ne ostvari, i nikad se nije hvalio ostvarenim.

Osećao se obaveznim, koliko prema sebi, još više prema drugima.

NIKADA nije bio bez obaveza, a one su bile uglavnom kulturnog i nacionalnog karaktera. Dakle, najobaveznije.

Veliku većinu obaveza on je inicirao, čime je njihova ostvarivost bila pitanje njegove časti.

Ako je za nešto tražio razloge, nije odustajao dok ih ne nađe.

Skoro da se o svojim postupcima ili rečima nikom nije izvinjavao, jer nije ni morao. A njemu su to morali da urade mnogi. Učinio je tek poneko.

Strahovao je da će iza njega nešto važno ostati nezavršeno, sem za rukopise koji su morali da budu najvažniji. Izgleda da je, po svom shvatanju, sve obavezno završio, a koliko je rukopisa ostalo nezavršenih, utvrđivaće se i objavljivati. Srećom, ima ko, ima gde, i kako.

Milan Đoković je bio veoma srdačan čovek, po svoj prilici jedan od najsrdačnijih ljudi naše prestonice.

Znao je da ponekad i sebe razgali pesmom.

Promicao je kroz Beograd kao da se lista svojom knjigom "Beograd, onaj stari".

ZNAO JE DIJAGNOZU POZORIŠTA

ZA upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milan Đoković je došao veoma pripremljen. Pustio je da ga ubeđuju i oni koji će mu u radu praviti probleme i da ga privoljavaju oni koje će morati da moli za finansijsku podršku. Došao je s tačnom dijagnozom stanja u svim pozorišnim sektorima i sa utvrđenim mišljenjem o radu svakog njegovog člana.

(Iz eseja Milovana Vitezovića "Ličnost jedne epohe")

SUTRA: Sukob Ljube Tadića i Steve Žigona

Sve fotografije u ovom feljtonu su iz arhive porodice Đoković