Svađa Steve Žigona i LJube Tadića

BIO Mihiz (Borislav Mihajlović Mihiz): traži da mu se pismeno odgovori hoće li se njegov "Kraljević Marko" opet igrati i kada, a ako neće, zašto neće. Obećao sam mu odgovor. Izneću pitanje pred Umetničko veće. Zaista je pozorište dužno da u ovakvim slučajevima obavesti pisca. Ja razloge još ne znam, ali sam čuo da su složeni: Ljuba Tadić nije pokazivao volje da igra, dekor je ocenjen kao loš, publika se slabo odazivala, škole su pokazivale potpunu ravnodušnost. To treba proveriti. Za domaće delo pozorište, kad ga već uzme, treba i da se bori. Kultura ne pada s neba. A mi ovde u Beogradu širimo ruke i ukazujemo apriorno poverenje svemu uvezenom, dok uvek nešto sumnjamo u ono što se rodilo na našem tlu, izuzev ako nije šund ili provokacija.

Rada Đuričin mi kaže da je razgovarala i s Mirom Belovićem i s Olgom Savić. Sad će se desiti da se reditelj i glumica "nagode", odnosno da reditelj popusti. A gde su, onda, načela za koja sam se zalagao? Nimalo nije dobro ako se pritisci i upornost pretvore u metod za menjanje donetih odluka. Meni danas nekoliko puta ponavljaju, pa i Mihiz, da imam diplomatskog smisla i da ću stvari urediti na najbolji mogući način. Možda. Ali ja još hoću da verujem da se umetnički posao mora graditi i na nekim obaveznim principima. Inače, biće kula od karata.

4. 2. 1971.

SLIKAR Vlada Veličković: došao je iz Pariza na nekoliko dana; iznosi jedan čudan i za mene sasvim novi problem. Bojan ga je u svoje vreme pozvao da izradi skice dekora za komad Toma Stoparda "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi". On je prihvatio i poslao skice. Reditelj Nebojša Komadina je, saznao sam, smatrao da su ideje Veličkovićeve suviše složene i pribegao jednostavnijem rešenju. Skice su ostale i Veličković kaže da se njegova zamisao javila u dekoru P. Pašića (Petar Pašić) u "Hamletu". Kad je otišao, proverio sam razgledajući skice koje su mi doneli. Nije bez razloga. Čudno!

5. 2. 1971.

JAVILA se Veličkovićeva majka. Kaže da je sinoć Veličković razgovarao sa rediteljem "Hamleta" Žigonom. Razgovarali su prijateljski. Zaključak je da je mogućno da se ista ideja javila u dvema glavama. Veličković mi poručuje da je morao jutros otputovati u Pariz i da će mi se odande javiti pismom. On ne želi, kaže njegova majka, da svemu daje publicitet u senzacionalnoj rubrici, ali bi hteo da nađemo načina kako bismo zajednički sredili njegove odnose s pozorištem...

Posle podne partijski sastanak. Prvi put sam prisustvovao u novoj organizaciji i govorio.

Uveče kod Mare Veljka Petrovića povodom Veljkovog rođendana. Lepo i prijatno društvo, ali razgovori o međunacionalnim odnosima i jeziku odišu zabrinutošću za sudbinu ove zemlje.

Javio mi se D. Petrović Šane. Interesuje se za pisca - pesnika Pešića (Stevan Pešić) koji je radio sa M. Belovićem "Omera i Merimu". Pešić bi hteo da mu Šane priča o Darinki.

16. 2. 1971.

SEDNICA Umetničkog veća protekla je na moje veliko zadovoljstvo. Prihvaćen je predlog repertoara do kraja sezone: "Učene žene", "Buba u uhu", "Dom", "Samoubica"... Obnova Mihizovog "Kraljevića Marka" nije najizvesnija: postavlja se pitanje vrlo komplikovanog dekora, koji je smetao i u kući i na gostovanjima naročito, a nije prenebregnuta ni činjenica da predstava nije privlačila publiku. Ipak, i Mihiz, kao pisac Jugoslovenskog dramskog i domaće delo zaslužuju najveću pažnju. Ja ću se truditi da do obnove dođe. U Zagreb na gostovanje ići ćemo sa Lukićevom (Velimir Lukić) "Anabelom". Razgovarali smo i o početnim dogovorima za pripremu 25-godišnjice: to ne treba koncipovati kao prigodan čin - jubilej, nego kao povod da se otvore velika pitanja budućeg razvoja pozorišta u Beogradu i našoj republici. Dugo sam izlagao o dužnostima angažovanijeg učešća svih članova kolektiva, a naročito umetnika, na što prisnijem povezivanju s privrednim, a i drugim kolektivima koji postaju članovi našeg Kluba prijatelja. To je veliki izvor publike. Ima razumevanja. Svi današnji razgovori bili su vrlo povoljni i vođeni u najboljoj atmosferi.

Na kraju sednice jedna mala varnica ipak je izazvala iznenadan požar. Ljuba Tadić počeo je izlaganje da se sve predstave ne neguju, neke da, neke ne; meni se učinilo da govori načelno; odjedanput, planuo je Stevo Žigon osetivši u tome slučaju kako on, Žigon, forsira svoj repertoar. (Nekoliko dana ranije Ž. mi se žalio da se o tome u ansamblu govori.) Sukob je zaista bio žestok. Kad sam sišao, kasnije, u bife, Žigon je, pod alkoholom, iz sveg glasa govorio protiv Tadića. I nije se smirivao; raspaljivale su ga sopstvene reči; videlo se da su čegrsti stare. Jednog trenutka sam ipak uspeo da razgovor okrenem na drugu stranu, rekavši kako je Raša Plaović na mene ljut što nije pozvan na generalnu probu "Hamleta", a pozvan je Hugo Klajn. Žigon se odmah uhvatio za temu, žaleći što se Plaović na mene ljuti a u stvari on, Žigon, zvao je Klajna, dok je na Plaovića zaboravio. Ostalo je da posle sledeće predstave, na koju će Plaović i doći, razgovaramo i pokušamo odstraniti bolesne osetljivosti. I to je važno u odnosima. Ali je važnije i zanimljivije bilo to što sam uspeo da nađem "terapiju" za Žigonovu pijanu razdraženost.

Nisam u stanju ni približno da izbeležim utiske pokupljene ovog, za mene teškog, ali uspešnog dana. A osećao sam se zdravstveno loše. Srce mi se uznemirilo. Neurovegetativni sistem! Tandara broć! Kola škripe izgleda i kod mladih vozača.

18. 2. 1971.

DRAGI Mihize, pored zvaničnog pisma, evo i nekoliko reči privatno ili, bolje, poluzvanično.

Kao što znaš, ja sam bio potpuno neupućen u zbivanja oko "Kraljevića Marka". Sve što sam saznao, čuo sam od Tebe i sad na sednici Umetničkog veća.

Hoću, pre svega, da Ti kažem kao svoj nedvosmislen utisak, da nikakvi spoljni razlozi nisu imali uticaja na sudbinu predstave.

Zatim, u ono vreme, pored slobodne prodaje, ulaznice su bile otkupljivane samo za đačke posete, vrlo retko za kolektive ustanova ili preduzeća. Danas je situacija umnogome izmenjena. Jugoslovensko dramsko pozorište preko svog Kluba prijatelja i neposrednim kontaktima sa nizom privrednih, a i drugih organizacija, postiže bolje efekte u obezbeđivanju publike, ne računajući jedino na slobodnu prodaju, mada ona i dalje, kad je reč naročito o novim predstavama, ostaje najznačajniji izvor. To me podstiče u uverenju da bi danas i "Kraljević Marko" mogao imati veći odziv. Razume se, ne samo zbog toga.

Vrlo bih voleo, ako se slažeš, da se još jedanput nađemo i o svemu porazgovaramo.

ANDRIĆ O TEMPOVIM MEMOARIMA

4. 2. 1971.

BIO Ivo Andrić. Više godina je, kao član saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pratio rad, čak dolazio ponekad i na probe. Sad, kaže, ne ide nikud. Ali će navratiti poneki put (on je i član naše partijske organizacije). Po običaju, lepo smo i živo razgovarali: o međunacionalnim odnosima, o jeziku, odnosno akcentima, razume se, više političkim zbivanjima "oko" jezika, o Tempovim "Memoarima" u "Politici", o niskoj kulturi mnogih naših ljudi u javnom životu, o svem i svačem, a ja sam mu preneo poruku Ž. Berisavljevića da u vilu I. V. Srbije u Vrnjačkoj Banji može ići na odmor i s nekim prijateljem ako ne bi želeo sam. To o odmoru je raniji dogovor. Danas je izgledao bolje i ostavljao utisak krepkijeg čoveka nego poslednji put.