Pola plate odlazi na prevoz

12. 3. 1971.

BILA je danas prva generalna "Zločina i kazne". Prva u stvarnijem smislu reči, jer juče se fotografisalo i zbog fotografisanja toliko prekidalo da se proba sva iskidala na fragmente.

Ali ako stvarnija, i današnja je trpela od fragmentarnosti, zbog tehnike. Ipak, to je proba koja je ulivala, ponovo, najveće nade.

Posle podne sam išao na Čukaricu, u Dom kulture, gde je "Omerom i Merimom" počela nova faza saradnje, odnosno nova serija naših gostovanja. Mislim da s tim ljudima tamo može da se radi.

13. 3. 1971.

GENERALNA opet nepotpuna. Nije došao Ljuba Tadić. On ima svoje bračne konflikte. Kažu mi da je pijan u Ateljeu 212. Ne mari. Njegova uloga je gotova. Treba imati nerve. Ostalo je išlo sve izvanredno. Sonja Marmeladova u tumačenju Nede Spasojević je već velika kreacija koja stoji čvrsto. Ona je sve glavne probleme rešila.

15. 3. 1971.

DANAS bez Marmeladova, Viktora Starčića. Miša Janketić kao Raskoljnikov i Ljuba Tadić kao Porfirije Petrovič igrali su u stilu koji rečito govori da imamo glumce najvišeg ranga. Prosto ne mogu verovati, i posle sveg iskustva, da ovo što donosimo neće biti veliki događaj u Beogradu, ne mogu ni pretpostaviti, i posle svih gorkih saznanja, da ovo neće doživeti najveća priznanja, da ovo neće biti velika predstava u pravom smislu reči! Da li ću se prevariti? Hoće li neko i ovakav rezultat da obezvredi?

16. 3. 1971.

PREKJUČE sam zakazao sastanak s Milanom Vukosom za danas. Reč je o jednom predlogu koji, ako se ostvari, može da nam vrlo pomogne. Ako se ne ostvari, ili ne nađe drugo rešenje, identično po efektu, Jugoslovensko dramsko će zapasti u novu, još težu finansijsku krizu. Prošla, 1970, završila bi se skoro pozitivno da nije ostao veliki dug, oko 100.000.000 st. dinara, iz 1969, kada su prekoračene sve pozicije u tekućem poslovanju, odnosno trošilo se daleko više nego što se imalo. Zato će i novi budžet biti ovolikom sumom opterećen i po propisima, lični dohoci, ionako mali, isplaćivali bi se, posle završnog računa, 80 odsto. To je nemogućna perspektiva. Pre neki dan dobili smo ono što je obećano za regulisanje prekoračenja u investicijama kada je Bojan adaptirao veliku zgradu i zidao malu. To je bilo ogromno rasterećenje. A sad ovo! Ništa novo, ali se nadnelo kao strašan oblak.

Meni ljudi ulaze u kancelariju i traže da im se isplate dugovanja, pišu mi i prete. "Čoveka od La Manče" smo morali da otkažemo zato što muzičari, kojima nisu isplaćeni honorari, neće da sviraju. Radnici iz kuće zapomažu da im se nadoknadi prevoz na posao, jer im za saobraćaj odlazi pola mizerne plate. Šta ću. Jedna neprospavana noć, još razgovora sa Vukosom. Molio sam ga da nam banka dug pretvori u višegodišnji kredit. Bio je odlučan u kritici razloga koji su doveli do ovoga i s kojima ja nemam nikakve veze, ali se prema meni lepo ponašao i obećao da će pokušati kod banke. Ja sam ipak došao u kancelariju potpuno iskidanih nerava. Mislim da je to neko "predinfarktno stanje". Užasno.

Proba "Zločina i kazne" me je smirila. Izvrsna gluma delovala je kao opijum. Posle podne opet sam bio nemiran.

Ne znam kako ću izdržati tu neizvesnu situaciju. Umetnički se postiže vrlo mnogo, finansijski se dolazi u sve teži i teži škripac.

Da li ću izdržati?

17. 3. 1971.

POSLEDNjA generalna "Zločina i kazne". Gledalište prepuno. To je već predstava. Pojedine scene dobijaju aplauze na otvorenoj pozornici. Komentari vrlo pozitivni.

18. 3. 1971.

OVIH dana, a za mene naročito danas pre podne bilo je vrlo teško, katkad, kad je reč o nekim ljudima, i vrlo neprijatno objašnjavati da se ni na koji način ne može naći još neka ulaznica. Kažu da godinama u Jugoslovenskom, a to znači i u Beogradu, nije bilo takvog interesovanja za jednu dramsku premijeru. Sem za nesrećne "Tikve", opet u Jugoslovenskom. Svakako da i sam Dostojevski, možda i pre svega, utiče na to povećano interesovanje. U nekoj meri i zanimljiva, privlačna podela. A i poslednje tri-četiri uspele premijere - "Osvajač", "Kapetan iz Kepenika", "Hamlet", "Spaseni". Tek gledalište je ličilo na one dane posle osnivanja Jugoslovenskog, kada je novo pozorište bilo u najvećoj "modi" i okupljalo elitu. Odavno nije toliko poznatih ličnosti bilo u njemu.

Predstava je išla dobro i praćena je u najvećoj tišini. Iz te tišine izvukao sam zaključak da je gledalac koncentrisan, što bi značilo da zaista s pažnjom i interesovanjem prati glumce. Prvi aplauz, koji nije potekao od celog gledališta, javio se posle završetka govora Marmeladova - Starčića. (Starčić mi se jutros javio telefonom da me pita je li potrebno da malo ublaži, jer mu je H. Klajn rekao da suviše žali sebe, a neki prijatelj da je patetičan. Odgovorio sam mu da ono što je poetično - a mi smo to, skoro, zajedno analizovali i ja sam rekao šta mislim o njegovom liku - treba sačuvati, ali da malo manje pokuša. On je to učinio. Mislim da je našao bolju meru. Samo, kad se setim iz kakvog je to haosa i kakve starinske glume pre tri meseca krenulo.) Dalje se razvijalo sve kao na najboljim probama. Miša Janketić i Ljuba Tadić su, zahvaljujući tišini u gledalištu, izvlačili izvanredne nijanse i njihove scene su imale zvuk najfinijeg psihološko-muzičkog govora.

NA PAUZI - prvi komentari nekoliko ličnosti u glumačkom salonu. Odmah se počelo o Dostojevskom: najčešće divljenje veličini i trajnosti, a vrlo retko, i skepsa (Koča Popović). O predstavi se govorilo pozitivno, ipak s nekom kao "dozom".

Tokom drugog dela predstave nisam bio siguran da će premijerska publika s takvim oduševljenjem pozdraviti glumce. Prevario sam se. Oduševljenje je u pravom smislu reči bilo veliko - zavesa se dizala, kažu, dvadesetak puta.

Za vreme prijema, posle, mnogo razgovora. Sve što sam čuo - od Mitje Ribičiča, predsednika Saveznog izvršnog veća, do Slobodana Jovanovića, predsednika kruševačke opštine, i vrlo različitih ljudi, intelektualaca i "publike" - bilo je u najvišem stepenu priznanje. "Najbolja predstava", "najveći događaj" i slično stalno se ponavljalo u svim mogućim varijantama.

Ja sam pošao kući oko četiri izjutra. Još ih je ostalo, uglavnom glumaca.

ZA GLUMCE je veče bilo izvanredno, oni su se zapalili, neki su mi, ponovo, govorili kako je sve krenulo otkako sam ja došao. Slušam, osećam da nije prazna fraza, tako mnogi od njih govore i te izjave dopiru do mene. Publika, ponekad, takođe, nešto slično kaže. Javljaju se i zavisti, iz kojih, odjedanput, umesto da se govori o umetničkom preporodu (uzimam reč koju sam sinoć čuo više puta) grdi se Jugoslovensko što se srozalo da, zbog para, u svojim holovima reklamira alkoholna pića.

Slušam. Nisam siguran kako će se sve završiti.)

UPRAVNIK NA VETROMETINI

18. 3. 1971.

NE DAJEM izjave u javnosti. Za veliku javnost ostajem "iza kulisa". U kući radim, dajem sve što mogu i dobijam utisak da više utičem nego što sam uticao na Kolarcu, a pričalo se da sam tamo mnogo učinio, dok mi sad neki zameraju što nisam, nasuprot političarima, održao ciklus o Svetom Savi. Da. Šta li će biti? Moram reći da mogu očekivati sve. Ja sam na vetrometini. Ko zna odakle može doći neočekivani nalet i zbrisati me. I zbrisati jedan dobar početak, u kome mora da bude i nešto moga, jer sve ovo što se zbiva ne pada s neba. Ljudi mogu. Ali je trebalo dobro ih povesti, najpre okupiti. Možda sam to učinio? A?