Psihoza opšteg nepoverenja i sumnje

6. 4. 1971.

FAMOZNI datum za moju generaciju. Na ovaj dan počela je ona užasna nedaća što se zove rat.

Onog dana bilo je sunčano a padale su bombe na Beograd. Danas je padala kiša, neprestano, i ja sam se (ne samo ja) loše osećao, da li zbog kiše i reumatizma, ili zbog onih koji očevidno hoće da povampire bratoubilačke raspre i da, možda iz gluposti - jer je teško shvatiti "racionalno" u tim postupcima - od ovog nesrećnog Balkana opet stvore "bure baruta" za račun tuđih interesa. Žalosno je koliko naše samoupravljanje daje maha idiotima i idiotizmu.

Pisao sam Krleži. Obnovio sam mu poziv na "Povratak Filipa Latinovića".

Bio sam na probama. Fejdo se tek naslućuje, nejasno. Molijer dobija, sve više, oblike koji nagoveštavaju zanimljivu predstavu.

Čitao sam staru "dramu od pet činova" Miše Savkovića (Miloš Savković) "Carević Joasaf" (ili tako nekako). O njoj mi je pre rata pričao Raša Plaović, kome je Savković donosio svoja dela. Nije to baš tako loše. Ali je nezrelo. Zatim "dvostilno", čas bliže "realizmu" čas sasvim "romantično". Onda i dosta starinsko. Pa ipak, to se nekad moglo, s dobrim štrihovima, igrati, a ni danas se ne može bez diskusije baciti u staro gvožđe, jer se igraju komadi pisani s manje talenta.

13. 4. 1971.

DOBIO sam odgovor od Krleže. Ne može do kraja aprila doći u Beograd, ali se, kaže, nada da ćemo se videti i pre našeg gostovanja u Zagrebu. Ne znam misli li na nešto određeno. A bilo bi zanimljivo s njim danas razgovarati.

Milorad Pavić mi obećava jedno od svojih "otkrića" iz starije srpske književnosti i molio me je da podržim ideju o Vencloviću na Sterijinom pozorju. Spremio je i tekst koji treba potpisati. Rekao sam da hoću, ali mi se čini neuputnim polemisati sa selektorom S. Janom što predstavu Savremenog pozorišta nije prihvatio, nego se treba založiti da Venclović ode u Novi Sad kao predstava iz kulturne baštine koja nešto obeležava i može da stoji i izvan redovnog programa Sterijinog pozorja.

Moje nade u današnju sednicu Umetničkog veća nisu ispunjene. Bili smo krnji: Lj. Jovanović bolestan, M. Belović u Sovjetskom Savezu sa studentima Akademije, S. Žigon ima snimanje na televiziji, Lj. Tadić nije javio zašto - tek to prava sednica nije mogla biti. Ipak smo dosta zanimljivo razgovarali. Javlja se ideja da ja treba sve to s repertoarom da uzmem u svoje ruke. A samoupravljanje? Ne. Ja ću i dalje konsultovati, ali ću i braniti ono što smatram neophodnim. Na primer, verujem da Šekspira teško možemo zameniti i da je "Kralj Lir" stub sezone, dok Milerov "Trgovački putnik" to ne može biti. Što se tiče Gorkog, savetujem da se obrati najveća pažnja na "Letovanje" ("Dačniki"): koliko je tu modernog, kontrapunkta, alijenacije, duhovnih i duševnih kompleksa savremenog čoveka i jednog "neprevaziđenog" stanja u poziciji inteligencije i u bračnim odnosima. Eto, možda bi, kao što su sad u Njujorku otkrili Jegora Buličkova, kod nas je trebalo otkriti da je Gorki umeo u drami da naslika i složene odnose inteligencije a ne samo "ljudi iz naroda" i onih "sa dna". I kao dijalog, taj komad deluje sveže.

16. 4. 1971.

BIO sam među pozvanima koji su slušali troiposatno čitanje stenografskih beležaka o sednici Izvršnog biroa CK SKJ u vezi sa povezanošću jednog dela rukovodstva Hrvatske i ustaških terorista. Posle toga diskusija. Sve mučno. I zamršeno. I, što rekao Finci, sumanuto. Kafkijanski. Otkud te mržnje na Beograd, na Srbe? Neki neshvatljivi i neobjašnjivi atavizmi. Neki kompleksi ko zna kakvog sve porekla. Ja pamtim, najmanje četrdeset godina, ovakvih mutnih i bolesnih odnosa za koje smo nekad krivili monarhiju. A koga sad?

Na mene je sve to delovalo grozno.

Radim u pozorištu. Čitam komade. Ali sve u psihozi opšteg nepoverenja i sumnji.

Kakvi smo mi to (zamalo da kažem proskribovanu reč Jugosloveni) i kuda idemo?

16. 6. 1971.

UJUTRO sam telefonirao sekretarici M. Krleže. Treba da odem k njemu "iza jedanaest". Pozvao sam i Ljubu Tadića, koji je još spavao posle noćašnjeg sedenja. Dogovorili smo se da idemo zajedno. Tako smo, uostalom, već u Beogradu nameravali.

Krleža nas je lepo dočekao. Čim su stala kola ispred kuće (Leksikografski zavod Jugoslavije), on nam je mahnuo s prozora. Odmah njegova velika (meni dobro poznata) mesingana džezva s kafom. Razgovor prijatan, s predmeta na predmet. Jedino se žali (nikad ranije nisam čuo da se tako žali) na reumatizam. Prima jake injekcije. Danas i blokadu. Teško hoda. Ali nam se sastanak pokvario. Naišao je austrijski konzul. Njegov posrednik za izvođenje drame "U logoru" na nekom festivalu u Gracu. Krleža je za to, vidi se, vrlo zainteresovan. "Tamo će doći svi kritičari iz Austrije", kaže. Vidiš, u tim godinama, i s takvim imenom, pa i njemu taj podatak da će doći kritičari mnogo znači. Razgovor se zapetljao između konzula i nas dvojice. Verovatno smo ili mi došli kasno, ili konzul rano, ili je sve bilo neprecizirano. Krleža se šalio: "Ja govorim hrvatski, vas dvojica srpski, a gospodin konzul će posvedočiti da je to jedan isti jezik." (Konzul zna prilično taj jezik.) Ali se ipak nije moglo dugo. Ja sam rekao: "Došli smo samo da vas vidimo, videli smo vas, a imate s gospodinom posla, pa ćemo mi da pođemo." Lepo smo se rastali. On je žalio, a i mi, što nismo mogli duže da pričamo.

S LjUBOM razgovaram: zaista je čudno koliko je njemu stalo do tih afirmacija. I Ljubu je pitao za film (njegov) kad će u Beogradu. "Ovdje je film imao 40.000 gledalaca." (Zna i tu cifru.) I tako dalje. A Grac ga privlači valjda zato što je to prodor u Evropu. Andrić nikad ne pokazuje znake te uznemirenosti pred vratima velikog sveta. Ali Andrić je nobelovac, a Krleža još nije.

Ko će sve da zabeleži? Trebalo bi mnogo više vremena za ovaj dnevnik.

Uveče "Sokratova odbrana pred sudom i smrt". Više publike. Skoro "do poslednjeg mesta". Nekoliko najistaknutijih rukovodilaca. (Miko Tripalo i drugi.) Predstava odlično primljena (a i igrana). Ne sećam se kad sam čuo tako gust i trajan aplauz, iako smo ove godine u Jugoslovenskom imali velike aplauze. Tri korpe cveća. Očevidno, publika je pokazala oduševljenje.

Ali niko nas ne poziva. Članovi pozorišta u kom igramo nalaze se na gostovanju u Dubrovniku. Mi smo sami. Na ulici, na ručku i večeri, svuda. Slučajni susreti se brzo završavaju, jer su ljudi zaposleni i žure, a mi imamo dovoljno vremena.

17. 6. 1971.

Vratio sam se u Beograd.

Malo je vremena da se zapiše sve što se vidi, i još manje sve što prođe kroz glavu.

SUTRA: SRBIJA IZMEĐU IDILE I SUKOBA