Srbija između idile i sukoba

27. 7. 1971.

OKUPILI smo se oko Ljubišinog (Jovanovića) groba. Postavljena je urna. Ljubiša je dobio mesto do Bojana Stupice, s jedne strane. S druge strane je Mira rezervisala za sebe. Danas je, priča, bila strašno uzbuđena, jer je čula da je njeno mesto dato Ljubiši. Pomešala su se osećanja prema Ljubiši i sebi, odnosno Bojanu, i tražila je direktora groblja da se objasni, da brani svoje pravo. Sve je, ipak, razjašnjeno. I Ljubiša i Mira biće pored Bojana. Ja te stvari ne osećam. Čini mi se da je sve to borba za neko mesto na groblju puka besmislica. "Najlepše" bi bilo da vetar razveje prah. Ali to, valjda, živi traže - oni bi odavanjem pošte mrtvima hteli da manifestuju svoju plemenitost i zahvalnost.

1. 8. 1971.

UVEČE smo došli u Beograd. U poštanskom sandučetu pismo Dobrice Ćosića. Ja ga ovde prilažem i samo ću prokomentarisati njegovu sadržinu. Ono "ti ćutiš" nije opravdano. Ja sam Dobrici rekao da ću od 20. jula biti u Jugovu. Pitao sam ga mogu li da mu se javim pismom na Grocku i da utvrdimo tako kad da se vidimo. Odgovorio je da mu ne pišem, jer nije siguran da će mu poštar gore u vilu doneti pismo iz Grocke, ali, pošto smo blizu, videćemo se. To sam shvatio da treba očekivati od njega glas ili posetu. Drugo, on je zaboravio da smo se videli pošto je u štampi objavljen repertoar i da nije stavio primedbu, sem što je usput rekao: "A ti objavio." Treće, nisam razumeo - i možda je to zaista ostalo nejasno - da tekst romana daje meni privatno. Inače ne bih saopštavao ni Umetničkom veću, ni Savetu, ni štampi. Samo, ne vidim pravog razloga da se ne objavi ako mnogi ljudi već, s druge strane, i od njega lično, znaju da će roman dati meni (a ja sam smatrao i Jugoslovenskom dramskom pozorištu). Potražiću ga sutra.

Dragi Milane,

Juče sretoh Divnu, saznadoh da si u Jugovu. A čuo sam da si u Sokobanji. Nisam stigao da te zovem do 3 sata, a u pola šest niko mi se ne javi.

Ne znam kako treba da razumem: dao sam ti rukopis u radu, očekujući primedbe, mišljenje, pomoć, ti ćutiš. U novinama sam pročitao da uvršćuješ u repertoar moj budući roman. Bilo mi je vrlo neugodno da čujem, tj. da u novinama vidim da ću biti na sceni JDP. Ja, Milane, pozorište, kao pisac, ne ljubim. Tvoje pozorište me, tj. Belović, malo politički nagazilo: napustili su rad na dramatizaciji "Deoba" kad sam ja politički prokažen. Ni u kom slučaju ne bih tim ljudima dao tekst. Ja nikako nisam zainteresovan za scenu. Ako sam učinio nešto što ne volim, učinio sam to samo za tebe. Tebi kao starom prijatelju i piscu dao sam nezavršen rukopis da ga pročitaš. Osećam se prevarenim. Mi se nismo dogovorili da se bilo šta radi javno dok mi ne iziđe roman. Ti ne znaš drugu knjigu, niti moje izmene u prvoj. U svakom slučaju, ja te molim da je moj rukopis kod tebe uslovno: dakle, na ličnom, privatnom uvidu. Treba mnogo šta da se dogodi pa da ja steknem uverenje da ima smisla da ode na scenu. Za sada, ja nisam uveren da to prva knjiga zaslužuje.

Prijateljski pozdrav, Dobrica

2. 8. 1971.

NAŠAO sam se s Dobricom u Srpskoj književnoj zadruzi. On prima moje objašnjenje, ali insistira da mi je tekst dao lično, privatno, da o njemu razgovaramo, a ono drugo da bude ako bude. Dobro. Možda sam ja, kako kaže njegova Božica (on je citira) "to shvatio profesionalno". Dopuštam meru profesionalnosti u tom odnosu, ali sam ga uveravao - i to je moje osećanje - da ni zbog Jugoslovenskog dramskog ne bih nikad doveo u pitanje naše prijateljske odnose. Glavni razlog je ipak ono o čemu sam sinoć razmišljao: Dobrica još nije zadovoljan svojim tekstom i hteo bi da taj tekst ne dobije nikakvu javnost. Tražio je, i ja sam mu ispričao kako sam doživeo pročitano, u globalu i u nekim pojedinostima, s tim da razgovor nastavimo. On mi kaže da je čitalo nekoliko prijatelja i da su neki govorili pozitivno kao ja (Sreten Marić, Raško Dimitrijević) pored izvesnih primedaba, koje i ja dajem, drugi su (Nikša Stipčević) predlagali da potpuno izostavi početnu glavu, "Prerovo", koja govori o Katićima i njihovim zavadama, a treći (jedan jedini, Lule Isaković [Antonije Isaković]) dao je sasvim negativno mišljenje. Prema tome, pisac, posle svih tih i takvih razgovora, može biti uznemiren i može mu se učiniti da je čak pogrešio što je obećao pozorišnom upravniku pravo na adaptaciju. Ipak, mi ćemo se razumeti. Dogovorili smo se da se vidimo u sledeći utorak (danas je ponedeljak) i da dobijem ostali deo teksta o 1914, kako bih zaokruglio utisak.

10. 8. 1971.

SINOĆ sam pročitao ponovo prvu glavu - "Prerovo" - Dobričinog romana. Ne znam zašto mu neki koji su čitali kritikuju toliko ekspoziciju. Ja imam utisak da je on to dobro napisao. Čak mi se i više svidelo nego kad sam čitao prvi put. Pre svega, onda sam tražio liniju za adaptaciju. A sad sam se prepustio običnom čitanju. Sve je tu rečeno: i o Katićima, i o vremenu, i o ratu, i o selu, i o pogibijama. Možda bi, samo u meditacijama Aćimovim, trebalo malo više razmišljanja o opštem, mada intimno treba da ima prevagu, jer se on plaši za unuka, logično, da mu se kuća, ognjište, ne ugasi. Ali takav tribun ne može opšte da zapostavi. Biće, po mome osećanju, potrebno bar desetak-petnaestak novih rečenica o tome. Ali bi, mislim, trebalo i više da se vidi šta se desilo u Srbiji dotle, u prvoj fazi rata. To naročito. Nema još potpunije atmosfere Srbije posle Mačkovog kamena i Cera. Najzad, Prerovo deluje, da ne kažem idilično ali, svakako, kao selo bez sukoba, kao da su svi u njemu - prijatelji.

KAD je Dobrica predveče došao, saopštio sam mu ove primedbe. Rekao je da su mu dragocene. Sve ih je zapisao u svoju svesku. Postupiće, kaže, po njima sad kad pravi novu redakciju rukopisa. Ja sam mu ispričao i neke anegdote o Ljubi Davidoviću i Apisu (Dragutin Dimitrijević). Onu o Davidoviću i Spasi Gardi on misli da ja treba da zabeležim. Zaista. Pričao sam je mnogo puta, ali je dovoljno karakteristična i treba je zabeležiti. (Ja bih neka svoja sećanja o kojima često pričam trebalo da zabeležim, pošto imaju i opštiji značaj.) Dobrica mi je vrlo detaljno izložio glavna zbivanja i sudbine glavnih likova sve do kraja romana. Obećani rukopis koji je trebalo da mi donese - 1914. do kraja - nije prekucan i moraću još na njega da čekam. Zbog toga neću nastaviti rad na adaptaciji. Morao bih ozbiljno da se pozabavim referatom - saopštenjem za Kongres kulture u Kragujevcu.

ANDRIĆ DUBLjI,CRNjANSKI ŽIVOPISNIJI

2. 8. 1971.

PREDVEČE, pre šest, došao je Ivo Andrić. S njim Gvozden Jovanić. Pre neki dan sam pozvao Andrića u Jugovo, jer znam da on voli da dođe ovamo. Bio je vrlo raspoložen i vrlo razgovoran. Odavno ga nisam ni video ni čuo da deluje tako vedro. Mnogo tema je pokrenuto. Andrić je, kao i uvek, o svakoj temi imao anegdotu. Anegdota je donosila, sugerisala misao, filosofiju. Sve su njegove usmene pričice, u stvari, sa filosofskim podtekstom. Za svaku temu nađe vrlo pogodnu takvu pričicu. Koju je zadovoljstvo slušati. Crnjanski takođe priča zanimljivo, ali, za razliku od Andrića, on je jedak, oštar, polemičan, Andrić je više filosof, Crnjanski više artist koji sebe ističe, Andrić je dublji, Crnjanski živopisniji. Više volim razgovore sa Andrićem.