Stvaralac mora imati slobodu

U PRIRODI je svake vlasti, bilo demokratske ili totalitarne, da vlada s namerom da se što duže održi na vlasti. Da bi se to postiglo, svaka vlast, između ostalog, teži da zavlada javnim mnjenjem, s tim što totalitarna vlast (boljševizam, nacizam, fašizam, maocedungizam, polpotizam i dr.) to obavlja primenom nasilnih metoda u čiju smo se efikasnost i sami uverili u doba vladavine Josipa Broza Tita, dok to demokratska vlast (dosovska) čini na mnogo perfidniji, nasilan, takoreći plišani, ali ništa manje efikasan način. Preko javnog mnjenja i njegovih moćnih medija vlast se spušta u samu svest i podsvest svojih podanika ili građana preudešavajući okolnosti i politička raspoloženja građanstva u skladu sa svojim idejama, programima i namerama. Na taj način vlast postaje gospodar duša svojih građana i manipuliše njima po svojoj volji.

JEDAN od najvećih pisaca našeg vremena Franc Kafka opisao je u svojim delima tri faze kroz koje prolazi odnos vlast - mali čovek, dok ne dostigne najvišu fazu u kojoj je vlast, bar za neko neodređeno vreme, sasvim sigurna u učinke svoga vlastodrštva i u pokornost svojih podanika.

Najpre dolazi teror koji prati bezrazložno ubijanje nevinih, ili ma i najmanje sumnjivih. U nas je to odgovaralo primeni druge faze revolucije koju je sprovodila u jeku oslobodilačkog rata KPJ.

Zatim dolazi takva birokratska organizacija društva i svemoć društvene hijerarhije da je do vlasti, čak i do najnižih njenih predstavnika, nemoguće doći.

Najzad kao posledica svih primenjenih mera u prethodnim fazama, dolazi faza straha u kojoj nema potrebe za nasiljem, jer se apsolutna pokornost podanika odražava živim slikama nasilja, koje su sačuvane u njihovoj svesti i prenose se s kolena na koleno, a koje sve bez izuzetka potvrđuju da je svaki otpor uzaludan, štetan i katastrofalan za onoga ko podlegne njegovim iskušenjima.

RANI 20. vek, a naročito njegova druga polovina, dodali su ovom odnosu vlast - pojedinac jednu veoma važnu kariku. Taj posrednik zove se intelektualac. Još u doba prosvetiteljstva vlast je shvatila kakvu opasnost ili korist za nju može imati obrazovan čovek čiju misao ništa ne sputava, ni društvena, ni profesionalna, ni duhovna pozicija, dakle ni verska, ni politička, ni nacionalna pripadnost.

Ako se snazi, slobodi i smelosti mišljenja pridoda i neodoljiva, nenadmašna duhovitost, onda je jasno zašto su se takozvani prosvećeni vladari 18. veka otimali o prijateljstvo s jednim Volterom.

Pruski kralj Fridrih Drugi Veliki, i sam pristalica ideja prosvećenosti, pisao je Volteru gotovo ljubavna pisma diveći se njegovom duhu, jeziku i stilu.

I danas političari vole da vide u svom okruženju ponekog istaknutog intelektualca, nažalost više radi imidža nego da bi koristili njegovu pamet za dobro društva. Za neutralizaciju ili pripitomljavanje intelektualaca, demokratija se, kao i u svemu drugom, služi finijim i perfidnijim metodama.

DANAS, recimo, nema zabranjene knjige, pozorišnih predstava ili filmova, nema zvanične cenzure, ali se politikom državnih dotacija i te kako utiče na kulturnu, pa samim tim i društvenu politiku.

Naši političari imaju poražavajuće ignorantski odnos prema kulturi i umetničkom stvaranju. Ne možemo ad hoc da procenimo da li je reč o nedostatku umetničkog senzibiliteta, odsustvu estetičkog obrazovanja, nedostatku navika koje se stvaraju u najmlađem dobu, preopterećenosti poslovima koji nikako da pomere ovu zemlju sa mrtve tačke, ili primitivnom mentalitetu.

Kako uskladiti proces globalizacije sa potrebom očuvanja kulturnog i nacionalnog identiteta? Kako decentralizovati kulturnu politiku, a osigurati kulturne standarde?

SVAKO definisanje nove kulturne politike postavlja bar dva zahteva: prvi se odnosi na preispitivanje osnovnih pojmova koji su u opticaju; drugi se odnosi na utvrđivanje glavnih nosilaca kulturne politike, kao i njenih ciljeva i sredstava. Neko će reći da je politika oduvek težila da magiju kulturnog stvaralaštva podredi utilitarnim ciljevima i političkim interesima. Između sveta politike i sveta kulturnog stvaralaštva nadnosio se duh arogancije političke moći. Kulturno stvaralaštvo težilo je oduvek ka tome da odstupi od utvrđenih, pravaca razvoja. Zato bi mogao i biti opravdan onaj skepticizam koji se uspostavljao prema samoj mogućnosti da suprotnosti između sveta politike i kulturnog stvaralaštva budu do kraja prevladane.

Istorijski gledano, kulturnu politiku zapljuskivale su dve tendencije: autoritarna i liberalna. U središtu autoritativne koncepcije otkrićemo jednu rečenicu koja pripada Platonu: U našoj državi neće biti potrebni instrumenti sa mnogo žica. Ovo sužavanje artističkih formi jeste, prema našem mišljenju, ključ za razumevanje jedne autoritativne koncepcije. Jer sloboda duha i jeste u slobodi formi. Ali oko ove ideje okupljene su i mnoge druge: ideja da se redukuje umetničko nasleđe na ono što je sa stanovišta državnih interesa prihvatljivo, podobno; ideja o uvođenju sveopšte cenzure nad svima koji nešto stvaraju; nagrade će pripasti podobnima, a neposlušne će stići kazna, čak i progonstvo iz države.

OVU koncepciju, polemički nadahnuto, osporiće, mnogo vekova kasnije, Džon Milton, utirući put jednom novom poimanju slobode duhovnog stvaranja. Prema Miltonu, svaki stvaralac mora imati punu slobodu izražavanja; cenzura ne samo što je nepotrebna i štetna već je i neostvariva: svaki čovek obdaren je razumom i sam može presuditi šta je dobro a šta loše u stvaralaštvu; cenzura vređa dostojanstvo i pisca i čitaoca; svaki izbor, bez svežih dotoka, pretvorio bi se u baru, itd.

NEKI istraživači, kao što je Šveđanin Karl K. Kleberg, videće kulturnu politiku kao deo nacionalnih napora u oblasti kulturnog razvoja. Francuski sociolog Žorf Dimazdije će je dobrim delom posmatrati u kontekstu delovanja političkih stranaka, nezavisno od toga da li su na vlasti ili u opoziciji;

Ogisten Žerar, francuski ekspert za kulturu politiku, otkriće je u aktivnostima mnogih institucija, organizacija i pokreta; teoretičar Majkl Volkering posvetiće najveću pažnju državi kao glavnom nosiocu kulturne politike.

Savremena država uspostavila je širok spektar ciljeva kulture, koji, ponekad, izgledaju nepovezani ili čak protivrečni. Da li je moguće podsticati demokratizaciju kulture a očekivati elitizam u duhovnoj sferi? Kako uskladiti proces globalizacije sa potrebom očuvanja kulturnog i nacionalnog identiteta? Kako decentralizovati kulturnu politiku, a osigurati kulturne standarde? Kako očuvati i revitalizovati nasleđe, a ne zapostaviti dinamiku savremenog stvaralaštva, itd?


AUTORITARNA I LIBERALNA KULTURA

OSNOVNE dve koncepcije, autoritarna i liberalna, kao da su bile utkane u glavne tokove kulturne politike 20. veka, određujući uslove i ishode kulturnog stvaralaštva. Ma koliko da je sam pojam kulturne politike i do današnjeg dana ostao nedovoljno određen i jasan, on se u svim slučajevima nedvosmisleno povezuje sa kulturnim razvojem.