Srbija najmlađa kći Evrope

PETNAESTAK godina prinuđeni smo da slušamo besomučno propagiranje demokratije od strane lažnih demokrata i popovanje o tome ko smo i šta smo ili bolje rečeno niko i ništa smo bez njih. To govori o njima, govori da ne znaju, a morali bi znati, sebe radi, šta pričaju. Pre njih Srbija nije postojala, pre njih Evropa nije znala da postoji Srbija. Objašnjavaju nam da treba da budemo zahvalni zapadnom svetu što on i oni "sve" rade za naše dobro. Samo zahvaljujući njima ta ista Srbija biće uređena i Evropa će spoznati da treba da nas prigrli i primi u svoje okrilje.

Govori se kako Evropa pogrešno misli o Srbiji. Ko je tome najviše doprineo ako se zna da je Srbija pre više od 150 godina bila privlačna za svetske putnike i putopisce i da o tim vremenima postoje dragocena svedočanstva.

Jedna stara požutela knjiga, mogli bismo jezikom savremene politike reći bela knjiga, govori o tome kako nas je Evropa pre vek i po upoznala i to na najbolji način.

Svetski putnik, kakav samo može biti jedan Englez, Andrija Arčibald Peton, čuveni putopisac, tri puta je proputovao Srbiju i ispisao knjigu pod veoma upečatljivim, a i dobrodošlim naslovom "Srbija najmlađi član evropske familije".

Prvi put je Peton prošao kroz Srbiju 1839. godine, idući na istok. Zatim je 1843. opet prošao kroz nju, vraćajući se sa istoka, da bi 1844. u Srbiji proveo nekoliko meseci i 1845. u Londonu objavio ovu knjigu.

Putovanja Andrije Arčibalda Petona po Srbiji u vreme kada se ona pravno konstituisala kao evropska država, kada se ustavima i ustavobraniteljima izdvajala iz Turske, zauvek. Bilo je to u vreme velikih borbi za ustav i ustavnost...Vreme kad su u javni život ulazili prvi naraštaji Srba rođenih u ustancima oslobođenoj Srbiji...

Ako su nam prethodni putopisi sada veoma poznati kao dragocena svedočanstva o tom vremenu, koje u sopstvenim izvorima nismo sačuvali, "Srbija najmlađi član evropske familije", putopis Arčibalda Petona je takoreći potpuno nepoznat. U Srbiji nema engleskog primerka ove knjige.

O njoj postoji jedino svedočenje, doduše, veoma iscrpno, ali i veoma malo poznato.

O knjizi je svedočio čuveni naučnik, etnolog, profesor univerziteta, Tihomir R. Đorđević, u jednom predavanju održanom 25. marta 1931. godine u Angloameričko-jugoslovenskom klubu u Beogradu. Prof. Đorđević je u VII knjizi "Naš narodni život" objavio integralni tekst Arčibalda Petona.

Ovo upečatljivo predavanje je zaboravljeno, kao što ovom klubu za prijateljstvo naroda nije posle rata dozvoljen rad (valjalo je zaustaviti dalju metropolizaciju Beograda), jer je svaka pomisao na njegovu obnovu proglašavana za neprijateljski rad, a profesori univerziteta proglašavani za agente CIA, čak je to činio i jedan živući pesnik...

Kad je Arčibald Peton došao u Beograd, bio je to grad sa oko 35.000 stanovnika, koji je menjao ruho. U tim godinama najburnije se napuštala orijentalna moda i orijentalni način života i u svemu se sve više prihvatala Evropa.

U Beogradu se naglo dižu mnoge nove kuće po nemačkom obrascu, tako da se srpska varoš brzo i uveliko počela razlikovati od dela grada u kome su još boravili Turci sa Hafis pašom.

Knez Aleksandar Karađorđević primio je četiri puta Arčibalda Petona. Prvi put kad je došao, drugi put je bio gost na ručku, treći put je bio gost na dvorskom balu, a četvrti put je bio u oproštajnoj audijenciji. Tako se Arčibald Peton ni na najviše gostoprimstvo nije mogao da požali. Očito da je knezu i Srbiji bilo veoma stalo do toga kakve će utiske poneti ovaj čuveni gost.

Peton opisuje srpsku dvorsku ceremoniju i ukazuje da je ona posve evropska, a knežev salon odgovara evropskim salonima - "on je isti onakav kakvi su saloni ugarskih plemića". Dvorskom unutrašnjošću kneževog salona Beograd nije zaostajao za Evropom. Parket je bio šaren i gladak, fotelje behu presvučene satiniranim damastom. Bele porcelanske peći grejale su niz soba.

Peton je dao detaljan opis srpskog dvorskog ručka i gostiju. Tu su, pre svih, strani poslanici, onda ljudi vlade i najumniji ljudi Beograda, jedino je paša odeven istočnjački. Na Petona poseban utisak stasom i visinom ostavlja "četiri inča visoki Garašanin, ministar unutrašnjih dela".

Ručalo se uz mešavinu jezika, srpskog, francuskog, nemačkog, ruskog i turskog. U ovom bontonu, napominje, sve se govorilo šapatom. I jela su bila zgotovljena po nemačkom načinu. Ni redosled zdravica nije mu promakao: Nazdravljalo se celoj Evropi.

Naravno, i dame su prisutne na ručku i povlače se u privatna odeljenja tek kad muškarci prelaze u salon na kafu, pušenje i političke razgovore.

Peton je bio svedok i velikog vatrometa koji je u Beogradu priređen u čast povratka iz emigracije ustavobranitelja Tome Vučića i Avrama Petronijevića.

U čast povratka dvojice prvih ustavobranitelja priređen je i veliki srpski bal sa svečanim toaletama. Bal je ostavio veliki utisak na Petona, naročito lepota srpskih žena...

Evropski način života nije značajnije odmakao od Beograda, pa je Peton video kako je Srbija na početku svoga preobražaja. Sve što je Peton zapazio, to je i beležio. Opisao je srpska sela i dvorišta, kuće, nameštaj, način života, ručavanje za sofrom, obaveznu pravoslavnu molitvu, pranje ruku pre i posle jela, posluženja - slatko i voda, kafa, duvan i šljivovica. Naučio je srpski da nazdravlja i zapisao je zdravicu namerniku. Slušao je guslare kako pevaju, video je seljačku mladu koja se svima klanja, žene koje ljube ruke muškarcima, u Karanovcu (današnjem Kraljevu) u kući u kojoj je bio gost, domaćica mu je i noge oprala.

Divio se srpskim manastirima Tronoši, srpskoj Svetoj gori u Ovčaru, Žiči, Kaleniću, Sopoćanima i Ravanici...

Sreo je Peton srpske pravoslavne vladike u Šapcu i Čačku, u Žiči i Ovčaru, opisao činovnike, trgovce, kapetane i načelnike, popove i seljake, predstavnike turske vlasti u gradovima, kadije i muselime.

Iskusio je tursku srdžbu, bahatost sokolskog muselima, a iz Novog Pazara morao je spasavati glavu ispred razjarenih Turkešija.

Peton je imao prilike da čuje i o velikom stradanju srpskog naroda u srpskim krajevima pod Turcima. Na Drini je sreo jednog sveštenika koji je pobegao iz Bosne, koji je od zuluma imao "mršavo lice, tužne oči i rasejan pogled".

Sveštenik u Karanovcu kazivao mu je da je pobegao iz Vučitrna zajedno sa mnogim Srbima, a evo i zašto: "Jedna arbanaška horda od 15 do 20.000 ljudi prodre iz Skadarskog u Vranjski vilajet i stade činiti strahovita zla, paleći sela, i mučeći narod, da bi mu otimali novac i beščastili ženskinje. Porta na to pošalje jaku vojsku, razoruža razbojnike, i kazni ih, ali ja i moj izbegli narod osećamo se ovde dobro, da nam i ne pada na pamet da se vratimo". Opisujući stradanje, rečima Srba stradalnika, Peton se pita je li to moguće.

Evropi je, dakle, pre 150 godina bilo poznato ono što je odjednom nepoznato na početku XXI veka čak i u nekim delovima naše sopstvene zemlje.