Osam golova u mreži Brazila

NAREDNE 1936. klubovi iz Zagreba su po ko zna koji put napravili opstrukciju prvenstva. Oni iz Beograda su pristajali na sve, pa se još jednom iz nepoznatih razloga, umesto Lige, takmičilo po kup-

-sistemu. Doduše, u splitskom NK Hajduk nisu se složili sa takvim načinom igranja prvenstva i otkazali su učestvovanje. Neobično, i prvak Zagrebačkog nogometnog podsaveza HŠK Konkordija! U prvom krugu BSK je lako eliminisao kragujevački SK Radnički - 4:1 i 2:1, u polufinalu ŠK Ilirija iz Ljubljane - 3:1. Finale su Beogradski plavi na jedvite jade rešili u svoju korist protiv neočekivanog protivnika SSK Slavija iz Sarajeva - 1:0 i 0:0. Tim je uglavnom igrao u sastavu sa prethodnih šampionata, pojačan sa Gustavom Lehnerom, pridošlim iz ŠK Slavija iz Osijeka.

Kada je uviđena sva pogubnost za fudbal, u Kraljevini Jugoslaviji, stalnim menjanjem sistema, naredna dva šampionata 1937. i 1938. igrana su u klasičnim ligama sa po deset klubova. BSK-u i SK Jugoslavija priključio se Beogradski amaterski sport klub - BASK, koji je u prethodnim godinama znatno igrački ojačao tim. I u takvoj konstalaciji zagrebački klubovi pokazali su više želje i htenja da se dokopaju titule. Prvo je HŠK Građanski preuzeo titulu od BSK-a, a potom je i gradski rival HAŠK konačno dočekao da postane državni šampion. Tim nekada moćnog SK Jugoslavija uglavnom je imao epizodne uloge, dok je slavni BSK, posle trećeg mesta, titulu u narednom šampionatu 1938. izgubio na osnovu količnika datih i primljenih golova!

U PREDVEČERJE Drugog svetskog rata 1939. BSK je trijumfalno osvojio petu titulu u Ligi sa rekordnih dvanaest klubova. Tim je igrao uglavnom u sastavu: Antun Puhar (Srđan Mrkušić), Đorđe Stojiljković, Ernest Dubac, Petar Manola (Bruno Knežević), Prvoslav Dragićević, Gustav Lehner, Svetislav Glišović, Đorđe Vujadinović, Svetislav Valjarević, Vojin Božović, Dobrivoje Zečević (Jan Podhradski), sa novim mađarskim trenerom Stevanom Mesarošom, verovatno po izvornom imenu Ištvan.

Da po narodnoj vuk bude sit i ovce na broju, 1940. ponovo je napravljena reorganizacija, ovog puta u dve lige, Hrvatsko-slovenačka i Srpska liga. Iz svake lige po tri kluba borila su se za titulu državnog prvaka. U potpunom raspadu sistema prvak je postao HŠK Građanski, ispred BSK-a, sa bodom manje, ali i mnogo boljom gol-razlikom.

Kompletan tim BSK-a, neretko, nastupao je za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije. Njegovi igrači su to dokazali i na Šampionatu 1930. u Urugvaju. Poslednje prvenstvo, kada je Drugi svetski rat već počeo, 1. septembra 1939, napadom Nemačke na Poljsku, dalo je istorijsku priliku Hrvatijancima da zajedno sa Slovencima iz Koruške formiraju sopstvenu ligu. Oni su duboko verovali da će u novim vremenima dugo igrati nogomet sa svojim idolima iz Austrije, Mađarske i Nemačke. Želja im je bila uslišena već 1941. i trajala je sve do završetka Drugog svetskog rata.

U PERIODU između dva svetska rata reprezentacija Kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije je od 1920. i prve utakmice na Olimpijskim igrama u Anversu (Belgija) do poslednje prijateljske 23. marta 1941. u Beogradu protiv Mađarske - 1:1, strelac Svetislav Valjarević (prešao iz HŠK Konkordija u BSK), odigrala 109 mečeva, pobedila 41 i izgubila 51 susret, uz 17 nerešenih rezultata, sa količnikom 224:256 postignutih i primljenih golova. Najviše reprezentacija sastavio je arhitekta Boško Simonović - 43.

Veliki zaljubljenik u fudbal arh. Boško Simonović (Šid, 12. februar 1898. - 5. avgust 1965, Beograd) nije naprečac izabran za saveznog kapitena reprezentacije Kraljevine Jugoslavije. Fudbal je igrao u SK Srpski mač, zatim u BSK-u, u kome je bio golman, a kasnije 1923. uspešan fudbalski sudija. Prestao je da sudi zbog težeg preloma noge koji je ostavio trajne posledice, ali se od igre nikada nije udaljio studije arhitekture je započeo u Zagrebu, a završio 1923. u Beogradu. Nije se preterano bavio cenjenom strukom. Više godina bio je urednik lista "Sportista", organa Beogradskog loptačkog podsaveza, a novembra 1936. pokrenuo je "Sportski dnevnik", prvi dnevni fudbalski list u državi teške finansijske situacije, koji je izlazio samo nekoliko meseci. Tih i nenametljiv, arh. Boško Simonović je pet puta biran za saveznog kapitena (1930-1932, 1933-1934, godinu dana, 1935, s prekidom, 1939, s prekidom i 1939-1940) i uvek je imao veliku podršku dr Mihaila Andrejevića, važnog zvaničnika FIFA.

ZA SVOJE vreme arh. Simonović, u ulozi selektora-trenera, imao je samo napadačku taktiku, bez obzira na snagu i umeće protivnika, kvalitet terena i vremenske uslove. Njegova omiljena petorka, izrazitih napadača na šampionatu u Montevideu, bili su Aleksandar Tirnanić, Blagoje Moša Marjanović, Ivan Ivica Bek, Đorđe Vujadinović i Branislav Bane Sekulić. Ostali igrači nisu bili puki epizodisti već prave vodonoše. Nije se završila nijedna utakmica a da tim koji je sastavio arh. Boško ne postigne gol.

Niko nikada, na jednoj zvaničnoj utakmici, nije protiv reprezentacije Brazila postigao osam golova. Dogodilo se to 3. juna 1934. u Beogradu na igralištu BSK-a, docnije preotetog od oslobodilaca i nazvanog JNA, pred 12.000 gledalaca. Tim Kraljevine Jugoslavije u sastavu: Bartol Čulić (Hajduk), Ivan Belošević (HŠK Konkordija), Jozo Matošić (NK Hajduk), Milorad Arsenijević (BSK), Ivan Stevović (BSK), Ivan Gajer (HAŠK), Gustav Lehner (ŠK Slavija - Osijek), Aleksandar Tirnanić (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), Blagoje Moša Marjanović (BSK), Aleksandar Tomašević (BASK), od 46. minuta Ivan Petrak (HAŠK), Svetislav Glišović (BSK), pobedio je tim Brazila - 8:4. Tri gola postigao je velemajstor fudbalskog umeća Blagoje Moša Marjanović, Svetislav Glišović dva, a po jedan Ivan Stevović, Aleksandar Tirnanić i Ivan Petrak. Strelac dva gola za goste bio je čuveni centarfor Leonidaš, a po jedan Valdemar i Armandinjo.

NOVINARI tog vremena nisu posebno cenili selektora arh. Simonovića?! Neopravdano su mu nadenuli nadimak Dunst (u slobodoumnom prevodu dunster, neznalica), ali on je sve primao blagonaklono. Kao ozbiljan čovek, predan svom poslu, bio je siguran u sebe i igrače koje je odabirao. Nikada nije ulazio u konflikt. Jednostavno, na neutemeljene kritike izrečene opakim rečima, nije uzvraćao. Selektori su večito bili kvarljiva roba, a mnogi vitezi srpskog sportskog novinarstva ostajali su na svojim mestima u mislima kako da razlikuju loptu od kocke kao geometrijsko telo, što nije bio samo izum tadašnjih vremena već se proteglo i u novi milenijum!

ENGLEZI PORAŽENI U BEOGRADU

NA STOTOJ jubilarnoj utakmici, reprezentacija Kraljevine Jugoslavije je 18. maja 1939. u Beogradu, na igralištu BSK-a, pobedila do tada na Kontinentu nepobeđenu reprezentaciju Engleske - 2:1. Tim selektora arh. Boška Simonovića igrao je u sastavu: Ljubomir Lovrić (SK Jugoslavija), Zvonimir Požega (SK Vojvodina), Ernest Dubac (BSK), Petar Manola (BSK), Prvoslav Dragićević (BSK), Gustav Lehner (BSK), Svetislav Glišović (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), Aleksandar Petrović (SK Jugoslavija), Frane Matošić (BSK), Nikola Perlić (SK Jugoslavija). Golove su postigli Svetislav Glišović i Nikola Perlić, dok je strelac za goste bio Džejms Brum (eng. James Broome). U timu sa Ostrva bili su čuveni fudbaleri tog vremena, mladi Stenli Metjus i Tomas Lejton, ali su, u tim vremenima, srpski novinari uporno prezime ovog fudbalera pisali Lauton!