Putovanje kroz fudbal i medicinu

VIZIONAR: Ratne strahote, uslovno rečeno, često znaju da doprinesu nekakvim budućim životnim opredeljenjima. Dakle, kada je Austro-Ugarska carevina napala Kraljevinu Srbiju, Mihailo Andrejević je imao šesnaest godina. Zajedno sa svojim drugom, fudbalerom Andrejom Kojićem, javio se u dobrovoljce. Nažalost, zarobljen je i deportovan u Bugarsku. U memoarima "Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu" opisao je to vreme:

"Aleksandrovska bolnica se nalazila na periferiji Sofije, a oko nje su bile poljane. Jednoga dana primetio sam da na obližnjoj poljani bugarski mladići, koji su nosili gimnazijske uniforme, igraju futbal. I ne lezi vraže, u jednom trenutku lopta je preskočila bolničku ogradu i upala u dvorište. Ja sam bio blizu lopte i, pošto sam dobro igrao futbal, a bio sam ga se uželeo, pritrčim lopti i snažnim šutom vratim je mladićima. Nešto kasnije došli su kod upravnika bolnice, bugarskog lekara, i zamolili su ga da im pokaže ko je šutnuo loptu iz dvorišta. Pronašli su me, i tako se ostvarila moja prva veza s bugarskim igračima futbala. Tako je počelo moje gostovanje i igranje u sofijskim futbalskim klubovima. U ono vreme u Sofiji su postojala tri futbalska kluba: Slavija, Levski i FK 13. Najjači je bio tim Slavije. Po završetku rata postao sam počasni član ovog kluba."

MIHAILO Andrejević je igrao i za jedan međunarodni tim sastavljen od pripadnika vojnih misija u Sofiji. Navijači, kojima se očigledno dopao, glasno su ga bodrili: "Napred, Srpčeto!" Po završetku velike mature, put ga je odveo u Beč, na studije medicine.

"U Austriji sam pokazao veliko interesovanje za futbal, pa sam se prijavio u tamošnji Vineršport klub (nem. SC Winersport club). Iako sam važio za dobrog igrača, moje futbalsko znanje nije moglo da dosegne visok nivo tadašnjeg bečkog futbala. U Beču je ishrana bila vrlo slaba, jer su vladale teške posleratne prilike i nedostajale su namirnice. To sam dobro osećao i nisam mogao da izdržim kao futbaler tako velike fizičke napore, a i zbog većeg angažovanja da završim studije.

"S vremenom sam bio primoran da prekinem igranje futbala, ali sam zato prijavio ispit za futbalskog sudiju."

Tako se završila igračka karijera Mihaila Andrejevića, a počela sudijska i, naročito, diplomatska. Sa diplomom doktora medicine nije se rastavljao od fudbalske igre. Mladalačka ljubav i počeci u beogradskom klubu Srpski mač, a potom i BSK-u, nastavljeni su tamo gde je stao. SUDBINA ga je 1928. u Parizu, za vreme specijalizacije medicine, spojila sa Žilom Rimeom (Jules Rimet), tada već uvaženim predsednikom FIFA.

"Naše poznanstvo i kasniji razgovori su me uverili da je Šampionat sveta u futbalu već gotova stvar. Mi smo tek stvarali klubove i reprezentaciju, ali sam Jugoslaviju video na jednom takvom turniru. Problem sa hrvatskim klubovima je bio na vidiku. Nikada nisam moga da verujem da takvi hohštapleri mogu da postoje u sportu."

Reprezentacija Kraljevine Jugoslavije je 1930, ipak, učestvovala na Šampionatu u Urugvaju. Izuzetno aktivan u organizaciji, dr Mihailo Andrejević Andrejka, veliki vizionar srpskog fudbala, izabran je 1932. za člana Nadzornog odbora FIFA, a od 1936. postao je predsednik arbitražne i medicinske komisije.

NA KONGRESU 1938. u Parizu postao je član Izvršnog komiteta FIFA, u kojem je ostao do kraja života, doduše poslednjih godina kao počasni član. Govorio je sedam jezika - nemački, engleski, francuski, ruski, italijanski, španski i bugarski. Profesor dr Mihailo Andrejević ostavio je kvalitetne tragove u svojoj, pravoj profesiji, medicini. Napisao je pet knjiga i 180 naučnih radova. Na pragu Drugog svetskog rata, 1939. izabran je za predsednika Futbalskog saveza Kraljevine Jugoslavije. Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu (1953-1969) dr Mihailo Andrejević bio je 1961. kandidat za predsednika FIFA. Izbornu trku je izgubio od Stenlija Rousa (Stanley Rous), slatkorečivog i moćnog Engleza, sumnjivog velškog porekla!

AMARKORD: "Za sve što sam postigao u životu mogu da zahvalim fudbalu, predanosti poslu, poštenju i molitvama Bogu. Tek kad sam upoznao Bibliju našao sam odgovore na sva pitanja koja sam sebi postavljao. Tada sam upoznao Boga" - reči su fudbalskog trenera svetskog glasa Ljubiše Broćića, zaboravljenog u zemlji rođenja Srbiji. Mnogi koji su nešto naučili od fudbalskog posla, od Srbije i Evrope do Južne Amerike, Afrike, Bliskog istoka, Australije i Novog Zelanda, treba da zahvale Ljubiši Broćiću, rođenom 31. oktobra 1913. u Guči, ataru Dragačevskom. Počeo je da igra u beogradskom SK Uskok, a od 1936, za vreme ozbiljne karijere, odigrao je dve stotine utakmica u predratnom beogradskom SK Jugoslavija, a tokom okupacije za isti klub promenjenog imena SK 1913, kao centarhalf, visokog rasta, vrlo borben i posebno jak u skoku. BROČIĆ je bio jedan od tvoraca FK Crvena zvezda, ali je vrlo brzo posle Drugog svetskog rata poslat u Albaniju (!) kao tehnička pomoć i nastavnik fizičkog vaspitanja. Sa selekcijom te zemlje 1946. osvojio je Balkanski kup i plasirao se ispred ofanzivnih komunističkih fudbalskih timova nove Jugoslavije, Bugarske i Rumunije. Vratio se i dve godine trenirao Crvenu zvezdu. Zatim je bio trener reprezentacije na Šampionatu sveta 1950. u Brazilu. Po povratku, optužen je za slobodno ponašanje igrača u Rio de Žaneiru, ali i zbog navodne veze s četničkom emigracijom. Ova druga optužba je bila posebno teška! U tim vunenim vremenima morao je da ode na saslušanje kod, tada, fudbalskih i političkih moćnika Mike Tripala, predsednika Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije, i Veljka Zekovića, narodnog heroja i generalnog sekretara Savezne vlade. Kako se iz svega izvukao, nije poznato, jer je posle toga 1953. napustio Beograd, kratko je trenirao novosadsku Vojvodinu, preselio se u Sloveniju i trenirao NK Odred, buduću Olimpiju.

ČEKAO je samo, čini se, priliku da emigrira, što je učinio preko Ljubljane - pravac u Minhen. Nedokučivo je kako je 1954. stigao u Egipat. Tek, godinu dana docnije sa reprezentacijom ove zemlje osvojio je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama. Preselio se u to doba atraktivni Bejrut, pa u PSV Ajndhoven (PSV Eindhoven) u Holandiju.Trenirao je Barselonu (Club de Futebol Barcelona) sa kojom je 1959/1960. osvojio šampionat i klubu omogućio prvo učešće u Kupu evropskih prvaka. Na poziv Đanija Anjelija (Gianni Agnelli), vlasnika automobilske korporacije FIAT, postao je trener Juventusa u poodmaklim godina i nastupio u finalu Kupa šampiona 1973. u Beogradu protiv holandskog Ajaksa (AFC Ajax). U međuvremenu je postao evangelista i redovan član te crkve. Tih i nenametljiv, vratio se preko Dunava u prigradsko naselje Ovču, kraj Beograda, i utočište pronašao u Domu za stara lica, koji je podigao od sopstvenog novca. Za gradnju Hrama Svetog Save na Vračaru takođe je priložio izvesnu sumu novca, a onda je 13. avgusta 1995. okončao amarkord.

SUTRA: VELIKA IMENA IGRAJU PRED OKUPATOROM