Čovek koji je pobedio tifus

ONAJ ko spase jednog čoveka je heroj, dok odgovoran za spas desetina, pa i stotina hiljada ljudi, ulazi u anale - statistike. Mora da se ovakvom parafrazom čuvene Napoleonove misli vodila elita naše zemlje, čim nije u sećanje nacije upisala grupu ljudi najzaslužnijih za zauzdavanje pomora koji je pretio da dokrajči ono što strani agresor nije stigao da zatre. Nismo ih se, pre dva leta, kako zaslužuju, setili ni na stogodišnjicu tragedije koju su prekratili. Nagradili smo, tokom Velikog rata, njih dvadesetpetoricu, Ordenom Svetog Save, a nismo u međuvremenu po njima u Srbiji nazvali ni tarabu, ni sokak. A sada nemamo ni njihovu fotografiju.

Vođa britanskog medicinskog tima koji je 1915. doneo uspešne mere za zaustavljanje epidemije tifusa pegavca, pukovnik Vilijem Hanter, čovek je s najvećim zaslugama za srpski narod, za koga verovatno nikada niste čuli. A njegovi saradnici, odmah su do njega.

PRE 102 godine, u hladno proleće 1915. godine, u pauzi između dva kruga drame Velikog rata, Srbijom je harala epidemija pegavog tifusa zbog koje je umrlo gotovo 200.000 ljudi. Civila je bilo najviše, čak 120.000 (neke procene su govorile i o 150.000 civilnih žrtava - tačnih podataka nema), uz po 35.000 umrlih srpskih vojnika i ratnih zarobljenika. Britanski lekari učinili su ono što naši nisu umeli - zauzdali su vraga i spasli nebrojene živote u Srbiji: živote boraca, žena, dece.

U oslobodilačke ratove, počev od 1912. godine, Srbija je ušla sa savremenim oružjem, sa narodom i oficirima punim elana i spremnosti na odricanje i herojska dela. Srbija je, za svoje junake, imala i dobru ratnu hirurgiju - dr Vojislav Subotić je, na primer, čuda činio sa oštećenim krvnim sudovima - ali je zato tokom kratkotrajnog Drugog balkanskog rata 5.000 srpskih vojnika umrlo od kolere. To je bio veoma loš podatak za standarde 20. veka, a ujedno i snažno upozorenje da našoj vojsci ponešto nedostaje. A nedostajali su znatno bolja vojna medicina i bolja svest o zaštiti zdravlja: protiv kolere se u ono vreme moglo i vakcinisati, a znalo se unapred da će vojska biti razmeštena u mestima koja nisu, poput Beograda, imala sanitarni vodovod, pa bi adekvatne mere sigurno sprečile smrtonosnu zarazu. Trebalo je da se misli, mimo naknadne pameti.

U UVODU nedavno objavljene knjige dr Vilijema Hantera o epidemiji pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1914. godine piše da je sanitetska služba zbog neznanja i predrasuda vlasti, i bez pozicija većeg uticaja i odlučivanja u vlasti, bila najviše zaostala od svih struka u srpskoj vojsci. Zaostalost sanitetske službe najviše se uočavala u nedostatku službe za sprečavanje širenja zaraznih bolesti. Među 450 lekara, Srbija je imala i najmanje desetoro bakteriologa i higijeničara, ali ni civilne vlasti ni vojska nisu umeli da ih pravilno koriste. O uspostavljanju preventivne epidemiološke službe u Srbiji pre Prvog svetskog rata nije bilo reči. Vojska nije, poput mnogih savremenih armija tog doba, imala mikrobiološke laboratorije. Već tokom balkanskih ratova, teško se moglo bez pomoći inostranog medicinskog osoblja. Osim lekara, u trupi su nedostajali i veterinari, pa su i konji i vučna stoka teško stradali od zaraza.

U takvim uslovima, u Srbiju ulazi osvajačka vojska iz Austrougarske, države toliko velike da obuhvata i neke zabiti na istoku Evrope, gde se narod zimi nikako ne kupa i u kojima je, za razliku od tadašnje Srbije, tifus redovna pojava. Posle sloma na Kolubari, Austrougari ostavljaju mrtve i ranjene, a njih 60.000 pada u zarobljeništvo. Ministarstvo vojno je 23. oktobra 1914. saznalo za tri slučaja pegavog tifusa u Srbiji. Vlada je odmah odobrila da se iz inostranstva angažuju 10 bakteriologa, 20 epidemiologa i drugo osoblje. Prekasno da se izbegnu žrtve: zemlja se ubrzo, početkom druge ratne godine, našla pred najtežim iskušenjem u stogodišnjoj istoriji.

OD SVIH ratnih zaraza, pegavi tifus je bio najopasnija bolest. Prenosile su ga inficirane telesne vaši. Infekcija se najčešće utrljavala u kožu češanjem (zbog svraba), a zatim je prodirala u krv i organizam čoveka. Bolest je počinjala naglo, bila je praćena visokom temperaturom i slabošću, a zatim su se sušila usta i javljao bi se osip po telu. Izgleda da naši lekari nisu o svemu tome dovoljno znali, i da su im, bar većini, promakla najnovija naučna saznanja.

Pegavi tifus sejao je smrt po zemlji neslućenom brzinom. U gradovima, selima, kasarnama i bolnicama Srbije smrt je vrebala i svakodnevno odnosila i više od hiljadu života.

Zimsko vreme, vlaga i hladnoća nalagali su smeštaj vojske u zatvorene prostore, u vlažne zemunice ili u seoske kuće. Oskudno hranjeni vojnici bili su pod ogromnim fizičkim i psihičkim naporima. Nedostajala su preobuka i čist veš, a bez njih je po zimi postalo gotovo nemoguće oprati odeću. Nije bilo službi koje bi vodile računa o higijeni i kupanju vojnika, niti su za to izdvajana sredstva. Teritorije na kojima je vojska logorovala bile su nezdrave, naročito u severozapadnoj Srbiji. Surov obračun neprijatelja sa civilnim stanovništvom pokrenuo je narodne mase.

ŽELEZNIČKA veza sa zonom ratnih dejstava bila je slaba, uskokolosečna. Vozovima je prevoženo i više od 60.000 austrougarskih zarobljenika, a oni su bili značajan izvor zaraze. Šest ili sedam sanitetskih vozova bilo je nedovoljno, pa su ranjenici transportovani i redovnim vozovima. U poljskim bolnicama, zaraženi su ležali kraj ranjenih. Vojni sanitet je neuspešno pokušavao da suzbije bolest, između ostalog i dezinfekcijom neadekvatnim sredstvima.

Zdravstvenu katastrofu zemlje vlada je celovito sagledala na sednici 8. februara 1915. Telegramom od narednog dana diplomatskim misijama u Petrogradu, Parizu i Londonu, Pašić je tražio pomoć - sto lekara internista. Time je država ujedno prekinula i ćutanje o bolesti, koje je takođe uzimalo danak u krvi. Rusi nisu imali lekara na raspolaganju, pa je poslanik Spalajković dao oglas u novinama. Francuzi su, s vremenom, obećali slanje 100 stručnjaka. Britanci su, sredinom februara, ka Srbiji odaslali misiju od 25 sanitetskih oficira Kraljevskog vojno-sanitetskog korupusa, koju je predvodio 53-godišnji pukovnik dr Vilijem Hanter.

PRVU depešu Hanter je poslao iz Niša 4. marta uveče. Konstatovao je veoma teško stanje: pegavi i trbušni tifus, kao i povratna groznica, bili su rašireni po zemlji i van kontrole. Kao najhitnije potrebe je naveo ćebad i odeću za bolesne. Sastao se sa Pašićem, a zatim obišao Moravsku stalnu vojnu bolnicu u Nišu, gde je video 700 bolesnih ljudi kako dele 200 postelja, u neopisivo lošim uslovima. Primetio je da bolnica, jedna od boljih u Srbiji, nije bila sanitarno uređena.

Vojvoda Radomir Putnik je težinu situacije sažeo u rečenici: "Ako se ovome zlu što pre ne stane na put, naše armije postaće nesposobne za svaku akciju." Već 23. aprila, međutim, pukovnik Vilijem Hanter raportiraće svojoj vladi o velikom poboljšanju stanja u Srbiji, o manjoj smrtnosti od tifusa i vrlo malom broju novoobolelih. Pegavac je, odjednom, gubio bitku...

SUTRA: SRPSKO BURE ZA RAT PROTIV ZARAZE