Narodno oduševljenje bez pokrića

PREVRATOM na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine, svrgavanjem Karađorđevića i vraćanjem Obrenovića, počela je u Srbiji hajka na činovnike, a među njima i na Franju Zaha. Jedan poslanik iz užičkog okruga sačinio je spisak "zakletih i krvnih zlotvora naroda", zatraživši da se oni smesta iz Srbije proteraju, da ne skrnave "našu čistu i nevinu zemlju". Upravitelj Vojne akademije Zah imao je čast da bude pomenut. Pošto je ustanovljeno da naš zakon proterivanje ne poznaje, Zahu je pripao "zagranični pasoš", dakle, ipak je otišao iz zemlje.

František Franja Zah bio je, prema navodima Jovanovića, zakulisni činilac, s velikim tajnim uticajem na kneza i na neke ministre, slabo poznat u narodu. Kada je umro knez Miloš, vlast je preuzeo njegov sin Mihailo, odlučan na prosvećeni apsolutizam, i bez mnogo volje da narodu, posebno prostom, povlađuje. Zah je bio u njegovim kombinacijama. I Garašanin je, na velika vrata, zakoračio nazad u vrh srpske politike: šest godina je pod Mihailom obavljao dužnosti predsednika vlade.

ZAKONOM o narodnoj vojsci, u Srbiji je uvedena vojna obaveza za muškarce od 20 do 50 godina starosti, koji su prolazili obuku u svojim mestima, pod lokalnim starešinama. Tako je Srbija, odjednom, mogla da mobiliše armiju od stotinak hiljada duša, čime je, u uslovima kada je rat smatran nastavkom politike drugim sredstvima, može se reći, stupila na političku pozornicu savremenog doba.

Stvaranje Narodne vojske bilo je možda i glavno delo režima kneza Mihaila. I on i narod čvrsto su verovali da je Srbija dobila pravu oružanu silu. Seljaci su na manevrima pokazivali veliki entuzijazam: jednom prilikom su ih 1866. jedva razdvojili - samo što na bajonet jedan drugome nisu došli. Narod je rezonovao: dosad nismo ratovali, jer vojske nismo ni imali - sada, kada smo pod oružjem, kucnuo je čas da pređemo Drinu i Bosnu uzmemo od Turaka. I sve ostalo.

SRBIJA je, međutim, kuburila sa ljudima od većeg vojnog znanja i iskustva. Prvi Mihailov ministar odbrane, od septembra 1861, bio je francuski major Ipolit Monden, kome je ovde pripao čin pukovnika. Međutim, više inženjer nego vojnik, Monden se nije najbolje snašao, pa je aprila 1865. ustupio mesto pukovniku Milivoju Petroviću Blaznavcu. O nasledniku su postojala različita mišljenja - i tračevi: smatran je, s nemalom sigurnošću, vanbračnim sinom kneza Miloša - a sva njegova pažnja bila je posvećena kragujevačkoj topolivnici, odakle su vremenom izlazila sve bolja artiljerijska oruđa. Docnije će biti namesnik kneza Milana.

U tadašnjem armijskom ustrojstvu Srbije, istaknuta figura bio je i Franja Zah, upravnik Vojne akademije. On je važio za evropski spremnog oficira. Prvi naraštaji starešina naše vojske u turskim ratovima 1876-1878. bili su uglavnom njegovi đaci. Zaha je 1865. knez Mihailo postavio za načelnika Artiljerijske uprave u Kragujevcu i unapredio u čin generala. Do smrti kneževe dobijao je važne vojno-političke zadatke, a jedan od najvažnijih je bilo putovanje u Grčku. Ugovor o prvom srpsko-grčkom savezu za borbu protiv Osmanskog carstva, posle pregovora političara dveju zemalja u Austriji, potpisali su januara 1868. u Atini artiljerijski potpukovnik Franja Zah i major Nikolaos Zanos. S obzirom na to da je, već na proleće, u Košutnjaku ubijen knez Mihailo, čovek koji je okupljao balkanske saveznike, neprijatelji Srbije mogli su da odahnu - odredbe ugovora nikad nisu pretočene u delo.

POSLE atentata na kneza Mihaila, Zah se vraća za upravnika Vojne akademije. Maja 1874. imenovan je za ađutanta kneza Milana. Početkom 1876. određen je za načelnika glavnog generalštaba. Posle ustanka u Hercegovini, 1875, sledio je, iduće godine, Srpsko-turski rat, u narodu nazvan, dosta besmisleno, i Javorski, upravo po zoni u kojoj su operisale trupe generala Zaha. Dve dopola nezavisne države, Srbija i Crna Gora, početkom leta 1876. objavile su rat Osmanskom carstvu, svom formalnom gospodaru.

Pred rat je u vojnom vrhu postojala dilema: da li koncentrisati vojsku ka Sjenici ili ka Nišu, gde je bila glavnina turskih snaga. Drugo rešenje, majora Save Grujića, podržao je i general Zah, kao i vođa ruskih dobrovoljaca general Černjajev, koji je smatrao da rat treba voditi za oslobođenje svih balkanskih Slovena (Bugara), a ne usredsrediti se na zauzeće BiH, što je bio glavni ratni cilj Srbije. To mišljenje je prevagnulo. Formirane su četiri velike vojske: Moravska, pod komandom Černjajeva, sa 68.000 boraca koji su nastupali ka Nišu; Timočka, od 25.000 vojnika pod pukovnikom Lešjaninom, s ciljem da brani istočnu granicu; Drinska, zarad odbrane zapadne granice, sa čijih je 20.000 ljudi komandovao general Alimpić; Ibarska vojska pod palicom generala Zaha trebalo je sa 11.500 boraca da prodire ka Sjenici i Sandžaku. Brojke pokazuju da su srpske snage, ipak, previše razvučene, što je otupelo oštricu napada na glavnom pravcu.

UPRKOS narodnom oduševljenju, ništa u tom ratu nije išlo kako treba. Ibarska vojska prešla je granicu na Javoru i krenula na Sjenicu. Naišla je na dobro utvrđene Turke i pretrpela znatne gubitke. To je zemljom odjeknulo kao veliki poraz, i general Zah je smenjen.

Srbija je očekivala da će Balkan buknuti čim prvi njeni vojnici pređu granicu, ali Balkan je ostao miran, čak je i ustanak s druge strane Drine počeo da jenjava. Molili smo Crnogorce da pošalju nešto vojske na Sjenicu, da pomognu ofanzivu Ibarske vojske. Na taj i na druge apele, odugovlačili su, pokazavši spremnost da se zapute ka Sjenici tek kada su pregovori o primirju već bili počeli. Očekivana velika pomoć bugarskih "ustaša" (kako se, sve do Drugog svetskog rata, legitimno govorilo za - ustanike), ostala je da čeka neko bolje vreme, koje nikad nije došlo.

PRED očima Franje Zaha, u praksi su se u izmaglicu pretvarali jugoslovenski i južnoslovenski, realno i svesrpski, a svakako sveslovenski ideali. Rat je izgubljen, ruski dobrovoljci su se, ljuti, odmah pokupili za Rusiju. Svi su pali na ispitu.

U to vreme poraza, Franja Zah je doživeo nesrećan slučaj s teškim posledicama. Pokušavajući da uzjaše konja, životinja ga je nagazila i povredila mu palac desne noge. U ratnim uslovima nije se dovoljno zalečio, počeli su veliki bolovi i u Beogradu su mu odsekli nogu do kolena.

Iako nesposoban za ratnu službu, pomagao je knezu Milanu i u Drugom srpsko-turskom ratu, u zimu 1877-1878. Kada su Rusi, Sanstefanskim ugovorom, stvarali "veliku Bugarsku" na štetu Srbije, Franja Zah je još bio srpski oficir.

Zbog starosti i bolesti, dobio je odobrenje da poseti rodbinu u Beču i Brnu. Sa tog odsustva vratio se 1880. godine, boravio još godinu dana u Beogradu i zauvek se oprostio od Srbije. Kao penzioner, živeo je najpre u Pragu, a zatim se vratio u Brno i tu i umro 1892. godine. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.