Čovek koji je stvarao istoriju

FILIP Hristić je jedna je od najzaslužnijih ličnosti za prerastanje ustaničke i borbene ali siromašne i nepismene Srbije u modernu evropsku državu u 19. veku. Učestvovao je u stvaranju srpskog prosvetnog i pravosudnog sistema, državne uprave, diplomatije, vojske, železnica, a zahvaljujući njemu srpska crkva se konačno osamostalila od Carigradske patrijaršije. Filip Hristić je jedinstven i kao jedini Srbin koji je 1863. dobio medijski rat protiv politike britanske vlade, i to usred Londona. Utoliko deluje čudnije što su ga njegovi savremenici iz redova tadašnje srpske elite ocenjivali kao slabu ličnost, čoveka svih režima, anglofila. S druge strane, Hristićevi najljući suparnici u Engleskoj i Turskoj odavali su mu počast kao velikom patrioti koji vrlo umešno i inteligentno koristio sva sredstva radeći u korist Srbije.

Najveći Hristićev greh, za beogradsku malograđansku političku čaršiju, bila su njegova nastojanja da sila zakona nadvlada zakon sile i da Srbija postane pravna država. S druge strane, on je bio bolno svestan neprosvećenosti većine svog naroda, pa se zalagao da se narod prvo opismeni i osposobi da preuzme poluge vlasti, kao preduslov za demokratizaciju društva.

SMRTNO se zamerio populističkoj oligarhiji koja je podilazila nepismenoj svetini veličajući narodnu volju i prava, za koja nimalo nije marila. Kao predsednik prve vlade kneza Mihaila, on je čak bio optužen od stare elite, koja je smatrala da je vlast od boga data, da suviše veliku važnost pridaje zakonima.

Sažimajući život i delo Filipa Hristića u jednoj rečenici, istoričar dr Jelena Paunović Štermenski zaključila je da je reč o ličnosti koja je stvarala istoriju Srbije, a da se njime srpska istoriografija vrlo malo bavila. Zahvaljujući njenom istraživanju ovog tihog čoveka koji je iz senke povlačio vrlo važne poteze, tek posle 120 godina stiče se neostrašćen i realan uvid u njegova velika ostvarenja. Na osnovu činjenica i rezultata, Filip Hristić je sada vidljiv kao izuzetno inteligentan čovek, odan samo Srbiji a ne prolaznim režimima.

Za razliku od onih koji su se bunili protiv režima forme radi, on se argumentovano suprotstavljao najvišem vrhu vlasti kad drugi to nisu smeli ni da pomisle. Štaviše, većina njegovih savremenika nije čak ni razumela njegove prigovore protiv nedodirljivosti administracije: "Srbija je zemlja u kojoj se menjaju knezovi, ali ne i ministri." Međutim, kad bi se našao na diplomatskom poslu u inostranstvu, on je žestoko branio upravo one stvari protiv kojih se u Srbiji borio, vođen jednostavnim pravilom da se prljav veš ne iznosi iz kuće.

HRISTIĆ je čvrsto zastupao stav da Srbi treba da se bave pre svega srpskim, a ne panslovenskim interesima, zbog kojih je Rusija neprestano gurala Srbiju u ratove. Njegovo otvoreno divljenje Britaniji se zaustavljalo na poštovanju njene kulture, dok se protiv turkofilske politike Londona borio svim sredstvima. Čini se da mu je upravo to racionalno poštovanje i ugledanje na vrline drugih nacija, a ne nekritičko obožavanje, kao i naglašavanje neophodnosti teškog rada na prosvećivanju Srbije, stvorilo mnogo neprijatelja.

O tome govori činjenica da su njegove "Uspomene", kratki memoari, duže od 120 godina čamili u prašini arhiva i objavljeni prvi put tek 2015, iako je veliki diplomata u ovom delu potonjim generacima zaveštao "nacrtanu" mapu interesa i metoda velikih sila na Balkanu koje se ni do danas nisu promenile.

MNOGI Hristićević savremenici znali su za njegove uspomene. Oni su ga, inače, s mukom nagovorili da ih napiše, a onda ih nisu objavili. Tako je za javnost ostala tajna i neposredno svedočanstvo o naručiocima ubistva kneza Mihaila Obrenovića, ali i kasnijih prevrata, pučeva i revolucija.

- U porodici je poznata priča da je Filip prvi upozorio kneza Mihaila na zaveru i da ga ovaj nije poslušao - kaže Slobodan Hristić, potomak ugledne porodice. - Slična priča ponavljala se u kasnijim političkim atentatima u Srbiji, zaključno sa Zoranom Đinđićem. Pitanje je da li bi srpska istorija izgledala drugačije da je svedočanstvo Filipa Hristića ranije objavljeno.

FILIP Hristić je neopravdano zapostavljena blistava ličnost, pravi predstavnik srpske elite 19. veka, osoba koja je stvarala modernu Srbiju, smatra dr Jelena Paunović Štermenski, koja je priredila "Uspomene" za objavljivanje:

- Njegove uspomene su svedočanstvo o duhu doba kad su o uspehu u državnoj službi odlučivali talenat i sposobnost. Hristićev životopis je priča o vrhunskom umu dečaka koga je knez Miloš uočio, pozvao na dvor da odrasta s njegovim sinovima, a zatim školovao u inostranstvu. Hristić nije bio izuzetak, jer je tad postojao program planskog i sistematskog stvaranja elite Srbije.

Utemeljivači porodice Hristić se u Srbiju doseljavaju iz Samokova u Bugarskoj početkom Prvog srpskog ustanka. Filipov otac Hrista Đorđević se istakao hrabrošću i inteligencijom, pa je već 1804. postao buljukbaša, u rangu majora, zapovednik 1.000 vojnika. Posle sloma ustanka, on je ženu Katarinu i decu prebacio u Zemun, a sam ostao u Beogradu, gde je s vremenom otvorio abadžijsku radnju, a zatim i bakalnicu, koje su lepo radile. Kad su se prilike smirile, porodica se ponovo spojila u Beogradu.

POŠTO im je nekoliko muške dece umrlo vrlo rano, Hrista je uoči Filipovog rođenja 1819. otišao u Hilandar i zavetovao Filipa crkvi, da bi prekinuo niz tragedija. Kad je 1832. Hrista umro, bistrog dečaka, koji je već pokazao talenat u školi, usvaja kao "crkveno dete" srpski mitropolit Melentije Pavlović, koji se brinuo za njegovo dalje obrazovanje. Odveo ga je jednom prilikom u kuću kneza Miloša Obrenovića, koji je zapazio bistrinu i skromnost malog Filipa pa ga je zadržao u svom domaćinstvu kao družbenika kneževića Milana i Mihaila, s kojima je išao u školu i odrastao. Hristić se uvek sa zahvalnošću sećao kneginje Ljubice, koja se prema njemu odnosila kao da je njeno dete. Licej je 1836. završio u Beogradu, a zatim je, kao državni pitomac, poslat da se školuje u Beču i Pariz, gde je na Sorboni doktorirao pravo.

Bio je jedan od samo osam odabranih da završe najviše škole u inostranstvu, a o duhu tog vremena govori rasprava koja se vodila oko izbora kandidata za buduću elitu. Gospodar Toma Vučić Perišić je odbio zahteve nekoliko bogatih bakalina i trgovaca da se njihovi uguraju u tim za inostranstvo rekavši da on ne šalje ni sopstvenog sina jer je nezainteresovan za školu, već podržava siromašnog ali pametnog i vrednog rođaka.

ZNAČAJNI POTOMCI

LOZA direktnih potomaka Filipa Hristića dala je mnoge značajne ličnosti srpskog društva, a završila se smrću profesora Jovana Vave Hristića, dramaturga, pisca i prevodioca. Opstala je grana porodice koja potiče od Save, Filipovog rođenog brata, koja je u novijoj srpskoj istoriji takođe dala mnoge važne a malo poznate ličnosti.

Skromnost je bila postulat vaspitanja u porodici Hristić, naglašava Slobodan Hristić, Savin potomak:

- Prva stvar koju je učilo svako dete bilo je da se ne lakta i ne gura u prvi red po svaku cenu. Porodica Hristić je opstala u mnogim srpskim političkim menama držeći se svojih principa, sve do dolaska komunizma. Pošto je komunistički režim vernost Srbiji smatrao nazadnim, mi smo se povukli iz društvenog života.