Bajazit traži Miličinu ćerku

NEDOUMICE u Srbiji o budućnosti države su razrešene krajem septembra 1389. godine, kad je u Kruševac stiglo Bajazitovo poslanstvo da najavi volju svog gospodara. Sultan je Srbiji nudio mir pod uslovom da ona postane njegova vazalna država pod kneginjinom upravom do Stefanovog punoletstva, a da se vazalske obaveze potvrđuju ugovorenim godišnjim dankom u srebru i zlatu i učestvovanjem određeniog dela srpskih vojnih snaga u turskim pohodima kad to gospodar zatraži. A kao dodatno jemstvo učvršćenja trajnog mira i prijateljstva između dve zemlje, Bajazit je tražio i ruku kneginjine najmlađe kćeri Olivere, s tim da mu je u njegovu prestonicu Edirne dovedu njena maloletna braća Stefan i Vuk.

Tim zahtevom sultan je doslovno sledio primere svog dede Orkana, kome je 1347. godine tadašnji vizantijski car Jovan Kantakuzin sam ponudio kćer Teodoru da bi ga odvojio od savezništva s romejskom (vizantijskom) caricom Anom, kao i svog oca Murata, kome je posle boja na Marici 1371. i turskog zauzeća Plovdiva i Sredca (današnje Sofije) bugarski car Jovan Šišman uz prihvatanje vazalstva dao u harem i sestru Tamaru. Taj turski zahtev na samom početku kneginjine vladavine je Milici bio najteži od svega.

UŽASNUTA veličinom žrtve koju sudbina države od nje i njene najmlađe kćeri zahteva, ona je odmah po najavi tog uslova otpustila turskog poklisara, rekavši mu da će odgovor dobiti sledećeg dana, a onda je, skrhana, neko vreme sedela bez reči, lica pokrivenog šakama, pre nego što se sabrala i poslednjom snagom i tela i duše nastavila sastanak svog dvorskog saveta na kome je, posle rasprave do kasno u noć, konačno zaključeno da se i taj zahtev mora ispuniti da bi, kako je kasnije zabeležio Konstantin Filozof, "bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali".

I tako, samo nekoliko meseci posle bitke na Kosovu i na samom početku svoje vladavine Srbijom, kneginja Milica je morala da se suoči s najtežim mogućim odlukama za spas otadžbine. A samo kratko vreme posle odluke da najmlađu kćer isporuči u Bajazitov harem, dobila je i izveštaj da je severne granice njene države povredio mladi ugarski kralj Sigismunda Luksemburškog, koji je sa svojim trupama prodro sve do Gruže pre nego što su ga krajišne srpske snage potisnule natrag ka Beogradu. Za odmazdu, posle prihvatanja vazalskog statusa prema Bajazitu, u proleće 1390. i Srbi i Turci upadaju u jugoistočne panonske oblasti Ugarske, na šta Ugari u jesen te i sledeće godine odgovaraju protivnapadima po srpskom Podunavlju, što u leto 1392. dovodi do njihovog osvajanja Braničeva na desnoj obali Dunava.

U TEŠKIM državničkim odlukama koje su bile pred njom od samog početka vladavine, kneginja Milica je najviše pomoći imala od patrijarha Spiridona, a kasnije (pošto je on 11. avgusta 1389. umro) i od njegovog naslednika Danila III i cele srpske pravoslavne crkve, kao i od njene rođake Jelene, kćeri vladara Vojihne, poglavara Drame i žene serskog despota Uglješe Mrnjavčevića, koja se posle muževljeve smrti na Marici 1371. godine zamonašila, dobivši ime Jefimija. Ona je još pre kosovskog boja došla na kneževski dvor u Kruševcu, gde je kneginji Milici mnogo pomogla oko podizanja i školovanja dece, jer je bila visoko obrazovana s temeljnim znanjem grčkog i latinskog jezika.

Danas se smatra prvom srpskom književnicom, iako se ne zna obim njenog književnog rada, sem sačuvanog diptiha sa ikonama i "Tugom za mladencem Uglješom" priloženom za carske dveri u manastiru Hilandaru i čuvenog izvezenog pokrova za ćivot Svetog kneza Lazara, koji se danas čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Posle kosovske tragedije Jefimija nije samo savetima pomagala kneginji Milici u rukovođenju državom već i aktivnim učestvovanjem u njenim mnogobrojnim diplomatskim naporima.

NASUPROT Lazarevićima, koji su se nekoliko meseci posle Kosovskog boja potčinili Turcima, Vuk Branković je po svaku cenu pokušavao da to izbegne. Ali takva politika je jedino dovodila do čestih turskih pljački njegovih poseda na Kosovu i do pritisaka da se i on pokori. S tim ciljem mu je Bajazit početkom 1392. godine oteo Skoplje, koje je odmah nazvao Uskub i naselio ga turskim kolonistima koje je stavio pod komandu svog prekaljenog vojskovođe Jigit-paše (kod Srba zvanog Pašajit) zaduženog da budno nadgleda padišahove hrišćanske vazale i da ih po potrebi dovodi u red. Po savetu kneginje Milice da s Turcima "složi mir" i uz njeno iskreno posredništvo u tome, Vuk je konačno u jesen 1392. shvatio da ga politika otvorenog otpora skupo košta, te se tada i on potčinio sultanu i obavezao da plaća razrezani godišnji danak.

No i posle toga izgleda da se nije mnogo trudio da svoju lojalnost potvrđuje delima, jer se na turske pozive da učestvuje u njihovim pohodima nije odazivao. U aprilu 1394. godine mletački senat je na njegov zahtev njemu i njegovim potomcima dao mletačko državljanstvo, a te jeseni on je potajno počeo da prenosi svoje blago u srebru i zlatu u Dubrovnik. Turci su na to reagovali daljim oduzimanjem poseda, jer se zna da je još u martu 1396. rudarskim mestom Gluhavicom na Kosovu upravljao turski kadija. Dajući otpor, Vuk se povukao u planine, ali je već te jeseni zarobljen i bačen u tamnicu, gde je 6. oktobra 1397. umro. Njegov brat, monah Gerasim sa Svete Gore, tada je preuzeo njegovo telo i sahranio ga u Hilandaru.

PRVI diplomatski uspeh kneginje Milice ostvaren je u proleće 1391. godine, desetak meseci pošto su njeni maloletni sinovi otpratili svoju sestru Oliveru u sultanov harem u Edirnu. Impresioniran tim dalekim putem i zapanjen sjajem i bogatstvom Bajazitovog dvora, Stefan je po povratku ispričao majci da je bio prilično uplašen da će morati i da se pojavi pred tim azijatskim silnikom koji mu je ubio oca i pokorio zemlju. No kada je na dvoru po protokolu priveden da se pokloni padišahu, rekao joj je da je osetio ogromno olakšanje, jer mu se Bajazit ljubazno obratio na grčkom jeziku, objasnivši da ga je još u ranom detinjstvu naučio od majke Tilčiček, koja je bila grčkog porekla.

Stefanovi opisi ljubaznog prijema koji je dobio na sultanovom dvoru su obodrili kneginju Milicu da sledećeg proleća izmoli od Bajazita dva obećanja: prvo, da Turci neće proganjati Srpsku pravoslavnu crkvu i drugo, da ona, uz pomoć crkvenih vlasti, može da pripremi prenos moštiju svog muža iz Prištine (gde je sahranjen posle Kosovskog boja) u kriptu njegove zadužbine manastira Ravanice. Taj tužni i svečani događaj imao je i političku dimenziju do koje je kneginji bilo jako stalo. Ona je želela da se u narodu što pre ukoreni hristološki kult o knezu Lazaru. Srpska crkva je odmah posle prenosa i sahrane moštiju u Ravanici proglasila viteškog kneza srpskim svecem, što je znatno učvrstilo položaj njegovog mladog naslednika Stefana, koji je voljno prihvatio majčino vođstvo na tom putu, učeći se od nje strpljenju kojim bi obuzdao izvesne crte surovosti u svom karakteru, koja je i kod Nemanjića često bila primetna.

ČELNIK KNEŽEVSKE VOJSKE

NA VOJNOM vojnom polju kneginji Milici je mnogo pomogao mladi srpski vlastelin Radič Postupović, jedan od preživelih učesnika Kosovskog boja, koga je ona uskoro posle izgubljene kosovske bitke postavila za čelnika kneževske najamničke vojske. Ovo je bila njena veoma mudra odluka jer je time ona svom sinu Stefanu znatno pomogla da ubuduće ne zavisi od vlasteoskih trupa u odbrani svoje kneževine nego da kao istinski samodržac i autokrata vlada upotrebom svoje vojne sile kako god želi i bez ikakve zavisnosti od svog vlasteoskog Saveta.

SUTRA: KAKO JE KNEGINjA MILICA VLADALA SRBIJOM