Milica predaje vlast Stefanu

KNEGINjA Milica je Stefanu zvanično predala vlast, uz saglasnost crkve i plemstva, na državnom saboru početkom 1394. godine. Iz iskustva je znala da će mu bar još neko vreme njeno iskustvo i saveti biti potrebni, ona je, i pored toga što se već zamonašila u manastiru Županjevcu pod imenom Jevgenija, nastavila da mu pomaže u vođenju zemlje.

Sistem državne uprave u zemlji koji je funkcionisao za vreme vladavine kneginje Milica pre Stefanovog punoletstva i s kojim je on kao vladar morao da se detaljno upozna nije bio preterano komplikovan. Uređen na tradiciji i pravnim osnovama Zakonika cara Dušana, taj sistem je imao samo institucije centralne i lokalne vlasti. Vrhovni upravni organ centralne vlasti bio je državni savet, zvani Sinklit, sastavljen od vladara, patrijarha i određenog broja visoke vlastele i višeg sveštenstva. Diplomatsko-upravnim poslovima na dvoru je rukovodio logotet (državni sekretar), preko dijaka (upravnika pisarnice), koji je upravljao dvorskom kancelarijom za državnu prepisku i izdavanje vladarskih akata. Za finansijske poslove kneževine bio je zadužen dvorski protovestijar, a o vladarevom blagu je brinuo dvorski rizničar.

ZNAČAJNA mesta u organima centralne vlasti su imali i dvorodržica, koji se brinuo o dvorskim prihodima i obezbeđenjem konačišta vladaru kad je na putu (što je u vreme Stefanove vladavine bilo veoma često), i dvorski čelnik, koji je predstavljao i zamenjivao vladara u oblasti sudstva i civilnih poslova u državi. Vojni čelnik, međutim, bio je komandant vladareve najamničke vojske, a vrhovni sudija u sferi svetovnog pravosuđa u državi bio je knez, u čijoj nadležnosti su bili prestupi kao izdaja, ubistvo, razbojništvo, odvođenje u roblje, silovanje vlastelinke i sporovi oko vlasništva i međa velmoških i manastirskih poseda. Za ostale prekršaje osim dvorskog čelnika, u gradovima su sudili kneževi namesnici, a na vlasteoskim posedima zemljovlasnici. Njihove smrtne presude, međutim, morao je potvrditi dvorski čelnika ili knez.

Na nivou lokalne vlasti na prvom mestu su bili kefalije (oblasni upravnici) koji su upravljali i civilnim i vojnim poslovima na određenim lokalnim područjima. U važnijim rudarskim i trgovačkim sredinama postojala su i gradska veća od dvanaest purgara (meštana), koja je predvodio lokalni knez, koji je obično bio pomoćnik lokalnog kefalije.

PRVI ratnički izazov mladog kneza Stefana desio se u proleće 1395. godine, kada je turski čauš doneo u Kruševac sultanovu naredbu da se knez s pet hiljada kopljanika pridruži njegovom pohodu na vlaškog vojvodu Mirču, koga je Bajazit proterao iz Vlaške, a on se onda udružio sa Ugarima protiv njega. Osim Stefana, naredbe za učešće u tom pohodu bile su poslane i kralju Marku Mrnjavčeviću, gospodinu Konstantinu Dejanoviću Dragašu i gospodinu Đurđu Balšiću.

Kneginja Milica (sada već monahinja Jevgenija) opet je preuzela vlast u Srbiji za vreme sinovljevog odlaska u Vlašku, ali je, strepeći za njega, posebnom zakletvom obavezala njegovog čelnika Radiča Postupovića da o mladom knezu povede brigu na bojnom polju i savetom i snažnom mišicom, jer mu je u dvadesetoj godini života ovo bilo prvo ratno iskustvo.

Po dogovoru, odredi kneza Stefana, kralja Marka i Konstantina Dragaša su se susreli kod sastava Belog i Crnog Timoka, odakle su, posle noćnog odmora, nastavili ka Vidinu, gde su se priključili Bajazitovoj ordi, koja se pripremala za prelaz Dunava u Vlašku. U razgovoru posle večere u timočkom logoru, kad su se snuždene srpske velmože počele jadati o svojim vazalskim mukama, kralj Marko Mrnjavčević je rekao: "Az glagolju i molju Gospoda ježe hristijanom biti pomoštnik, az še prvi va mrtvih na rati sej da budu." Njegova izjava nije samo verno opisala kako su se svi oni osećali, nego je bila i proročanstvo, jer se uskoro tako zaista i dogodilo.

Susret kod Vidina s još ljutim i podozrivim Bajazitom bio je prilično hladan. Poželevši im uzdržano dobrodošlicu, on je naredio da im se ponudi piće, ali se nije digao s prestola da im priđe. Posle kratkog dogovora s velikim vezirom o rasporedu prebacivanja vojske preko reke, on ih je gestom ruke otpustio.

STEFANOVO bojno krštenje bilo je veoma uspešno. I on i njegov odred su se borili hrabro, iako to verovatno nije bilo zbog posebne odanosti Bajazitu, nego zbog velike srpske netrpeljivosti prema Ugarima, koji su u najtežim danima Lazareve Srbije bili stalna pretnja na njenim severnim granicama. Međutim, uspesi Stefanove konjice protiv ugarske pešadije na levom krilu turskog bojnog rasporeda nisu bili postignuti ni u centru, koji su držali sultanovi janičari, ni na desnom krilu, gde su bile postavljene trupe ostala tri hrišćanska vazala. Pošto su, na nesreću, u njihovom početnom bodrom konjičkom jurišu i Marko i Konstantin poginuli, njihovi odredi su bili pometeni, te kad su i Bajazitove snage u centru počele da popuštaju, Ugari su počeli da ih potiskuju i Bajazit je, shvativši da će bitka biti izgubljena, naredio svojim trupama da počnu da se povlače. U tome je došlo do nereda, jer su se Ugari dali u poteru za njima, a knez Stefan je bio ostavljen da svoj odred izvlači s bojnog polja kako je znao i umeo.

I tu je uz Radičevu pomoć pokazao dobre ratničke sposobnosti, jer je bez panike prikupio svoje ratnike u zbijenu formaciju i u borbenom poretku odstupio prema Dunavu.

Na kraju, Stefanov odred se s vrlo malo gubitaka srećno vratio u Kruševac, gde je dočekan radosno, ali bez zvaničnog slavlja. U uslovima pod kojima je Srbija pod vođstvom kneginje Milice tavorila, nije tada bilo mudro ni radovati se Bajazitovom porazu, ni proslavljati dokazanu hrabrost i razboritost mladog kneza u njegovom prvom ratnom okršaju.

JEDINA korist koju su ugarski kralj Sigismund i vlaški vojvoda Mirča izvukli od njihove pobeda na Rovinama jeste da su u toku sledećih godinu dana ugarski poklisari po evropskim dvorovima uspeli da proture ideju velike evropske krstaške krusade protiv nevernika u koju je pohrlilo plemstvo Burgundije, Francuske i Nemačke, kao i priličan broj avanturista iz Navare, Španije, Češke i Poljske. Od saveznika u prilog pohodu se izjasnio i red vitezova hospitalaca s Rodosa, kao i Mletačka republika. Za predvodnika pohoda je imenovan mladi sin burgundskog kneza Žan od Nevera, s velikom grupom vojnih stručnjaka da ga savetuju. Krstaška vojska je 30. aprila 1396. godine zvanično krenula s glavnog trga u Dižonu i tek krajem juna stigla u Budim, gde je na prvom ratnom savetu već došlo do neslaganja između Ugara i Francuza oko nastavka kampanje.

Kad je krstaška vojska zauzela Vidin, Bajazitov čauš je došao u Kruševac sa zahtevom da se knez u roku od deset dana sa hiljadu i pet stotina kopljanika priključi sultanovoj vojsci.

Da bi tu naredbu izvršio, Stefan je odmah pozvao svoju majku da zajedno s rođakom monahinjom Jefimijom dođe iz manastira Ljubostinje na njegov dvor u Kruševcu da bi vodile računa o Srbiji dok se on iz pohoda ne vrati.

SUTRA: DIPLOMATIJA MONAHINjE JEVGENIJE