Diplomatija monahinje Jevgenije

SREDINOM aprila 1398. godine monahinje Jevgenija

( kneginja Milica) i Jefimija s pratnjom od sto kneževih kopljanika krenule su put dalekog Sera, gde je prestolovao Bajazit.

Dok je povorka lagano napredovala ka turskoj granici, monahinje su ćutale jer je Milica bila obuzeta strahom šta je čeka u susretu s Bajazitom ali i strepnjom o tome kako će je dočekati kći Olivera, ako im bude dopušteno da se sastanu.

Odred turskih konjanika iz sultanove svite otpratio ih je do dvora u Seru u raskošnoj kočiji do koje je bio prostrt crveni ćilim. Čim su monahinje kročile u dvoranu, Milicu je preplavilo neko osećanje nelagodnosti i otpora da je primorana da traži milost od zlotvora koji joj je posekao muža i oteo kćer i zato se, prilazeći divanu, sa skoro zatvorenim očima poklonila silniku ispred sebe samo s majušnim kurtoaznim naklonom bez ikakve ponizne potčinjenosti. A onda, digavši glavu sa očekivanjem da je pred njom demonska spodoba, sa zaprepašćenjem je pred sobom videla sasvim opuštenog naočitog čoveka od četrdesetak i nešto godina, koji ju je posmatrao s mešavinom znatiželje i blagonaklone ljubaznosti.

NjEGOVO dostojanstveno držanje bilo je sasvim u skladu s gizdavom odećom orijentalnog kroja ukrašenom dragim kamenjem, koja je naglašavala stasitost i sklad njegove spoljašnosti. Gestom ruke pozvao je monahinje da sednu i one su to ćutke prihvatile spustivši se na stolice s leve strane divana. I kneginja mu je odmah bez okolišenja rekla na srpskom da su došle da pred njim brane kneza Stefana od klevete podlih bednika koji su ga njemu oblagali.

Monahinja Jefimija je odmah počela da to prevodi na grčki, ali ju je sultan dignutom rukom zaustavio, govoreći im biranim rečima na srpskom da prevod nije potreban, jer je razumeo, objašnjavajući im da ima dobrog učitelja koji kaže da srpski sve razume ali da još ne govori dobro.

Obodrena time, Milica je nastavila, moleći ga da o Stefanu ne sudi po klevetama niščih nego po njegovim delima, podsećajući ga da je on u bitkama sa Ugarima i na Rovinama i kod Nikopolja dokazao vernost. Zaključujući da je Stefan vitez koji drži do časti i obraza, što će mu i ubuduće potvrditi, dodala je da su čuli da je i zbog bosanskog pohoda lažno optužen, iako je on poslednji napustio Bosnu, štiteći tursku ordu koja se povlačila.

BAJAZIT je pogledao vezira Ali-pašu koji je stajao sa strane i na turskom mu rekao da u ovome ima dosta istine, a onda se okrenuo Milici da joj na srpskom kaže da je uslišenje časne molbe uvek dupli sevap, jer koliko sreće da onom koji moli, toliko i božje pomoći onom koji je milosrdan. Potom je dodao da je knez Stefan vrlo hrabar vitez i da zato i hoće da on ostane uz njega. A onda je pohvalio i Milicu da je i ona hrabra da ga pred njim tako usrdno brani, pa da zato želi da i to na neki način nagradi, pozivajući je da iznese ako ima još neku molbu i on će joj izaći u susret.

Na to su se Milica i Jefimija pogledale i kneginja je za trenutak pomislila da bi možda mogla da ga upita o sudbini svoje druge kćeri, Dragane, žene princa Aleksandra Šišmana za koju je jedino znala da se s mužem poturčila posle pada Trnova 1393. godine i da im je tada Bajazit dao neki posed u Anadoliji.

Ali se na kraju ipak uzdržala da to uradi, bojeći se da ne pretera s molbama o svojoj deci, te je umesto toga zamolila da im dozvoli da u Srbiju prenesu čudotvorne mošti Svete Petke Paraskeve, zaštitnice svih plodova zemlje koje leže u porušenoj vidinskoj crkvi na gradskom trgu. Bajazit se na to nasmejao i rekao vrteći glavom da je mogla da moli za nešto bogato i važno, umesto za dozvolu da skuplja neke trošne suve kosti.

MILICA mu je odgovorila da su te kosti za njih važnije od najvećeg blaga, jer će im se srpski sebri moliti i kad seju i kad žanju i ako ih te molitve povrate na njive i donesu im rodne godine, to će i sultanu biti od značajne koristi.

Bajazit se na to nasmejao i u šali rekao da sad vidi da iza ove molbe postoje i državni razlozi i dodao da će im dati odred konjanika koji će ih otpratiti do Vidina da tamo pokupe te kosti.

Pošto su mu se zahvalne monahinje ovaj put duboko i svesrdno poklonile za tu dozvolu koju im je dao prilično nehajno, sultan je zadovoljno dodao da misli da kneginjinu treću želju već zna i da će je odmah ispuniti, pa je pljeskom ruku naznačio prisutnima da je prijem završen i s pratnjom napustio dvoranu.

Odmah potom na zadnjem ulazu u dvoranu pojavila se Olivera, odevena u raskošno tursko ruho, ali bez zara i feredže. Sa suzama u očima pritrčala je majci i Jefimiji skoro bez daha, šireći ruke da ih zajedno izgrli i izljubi. I posle toga je ostala pribijena uz Milicu, preplavljena radošću da je uz nju, dok ju je mati nežno milovala po kosi i plakala od sreće. Posle nekoliko minuta obe su se dovoljno staložile da sednu na divan i, držeći se za ruke, počnu razgovor. Tek tada je Milica, posmatrajući svoju kćer pred sobom, mogla jasno da vidi koliko se Olivera u međuvremenu promenila. Olivera im se pohvalila da je Bajazit ceni iznad svega, da joj je zvanično dao rang sultanije i da je ne tera da promeni veru. I priznala im je da ga voli, ali da to još doživljava kao greh koji je muči kad god se seti oca i Kosova i napaćene Srbije.

I SLEDEĆA tri dana je Olivera provela u majčinom i Jefimijinom društvu, a četvrtog dana im je rekla da je za njihov put u Vidin sve spremno i da će ih sultan još jednom primiti na razgovor pre nego što krenu. A majci je radosno prenela da ne brinu više za Stefana, pošto misli da je uspela da Bajazita odobrovolji i ubedi da je on pravi vitez koji drži do zakletve.

Put do Vidina im je bio prijatan u kočiji koju im je Olivera obezbedila. Kad su posle desetak dana stigle, turski komandant grada je smesta ispunio sultanovu naredbu da ih pusti u poharanu i spaljenu gradsku crkvu, gde su one našle svetiteljkine mošti izručene na mramorno postolje u oltaru gde su nekad ležale u srebrnom kovčegu.

Posle toga su monahinje, zadovoljne ispunjenjem svoje misije u svakom pogledu, odlučile da se vrate u Srbiju kroz Timočku Krajinu. Bajazitov odred ih je ispratio do gradića Višeslava u dolini Dunava, gde su prešle na srpsku teritoriju. Kad su sledećih dana dolinom Morave nastavile ka Stalaću i Kruševcu, već se svuda po okolini razneo glas da je kneginja donela u Srbiju ćivot Svete Petke Paraskeve.

PREKO noći povratak kneževog poslanstva Bajazitu pretvorio se u veličanstvenu litiju kojoj se priključivalo sve više naroda, oduševljenog vestima da su Božjom milošću i kneginjinim zalaganjem u Srbiju najzad prispele mošti najvoljenije pravoslavne svetiteljke. Obavešteni o trijumfalnom povratku poslanstva, i Stefan i Vuk su izjahali sve do Parakinovog broda na Moravi da se priključe litiji, predvodeći je do dolaska u Kruševac i polaganja moštiju pod oltar dvorske kapele. Posle službe zahvalnosti Bogu, koju je služio patrijarh sa šest vladika, Milica je u dvoru rekla Stefanu da misli da su ga pred Bajazitom odbranile i da im je Olivera mnogo pomogla u tome.

MILICA POSTAJE MONAHINjA JEFROSINIJA

KNEGINjA Milica pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Jefrosinija. Umrla je u sedamdesetoj godini 11. novembra 1405. Sahranjena je u svojoj zadužbini manastiru Ljubostinji. Srpska crkva ju je uskoro proglasila svetiteljkom i proslavlja je kao prepodobnu Jefrosiniju svakog 1. avgusta, a na fresci u crkvi u Orahovcu koja prikazuje celo stablo loze Nemanjića, ona je zaslužno prikazana kao vladarka, ravnopravna sa svima drugima iz te slavne dinastije.