Olivera postaje Bajazitova miljenica

PRINCEZA Olivera Lazarević bila je peta i najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je negde oko 1373. godine i odrasla na očevom dvoru u Kruševcu. Tu je, kao i druga kneževska deca, stekla odlično obrazovanje, za šta su najzaslužniji bili episkop Danilo (koji će kasnije postati srpski patrijarh) i kneginjina rođaka i dvorkinja monahinja Jefimija (ćerka Vojihne, gospodara Drame, i žena Uglješe Mrnjavčevića, koja se posle njegove smrti 1371. u Maričkoj bici, zamonašila i na poziv kneginje Milice došla na kruševački dvor da joj bude od pomoći s decom).

Jefimija je bila žena s temeljnim znanjem grčkog i latinskog jezika, koja se i sama bavila književnošću i koja je mnogo doprinela širokom obrazovanju sve dece Lazarevića. Njihovo detinjstvo spada u razdoblje pre Kosovske bitke, kada je Moravska Srbija sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka prolazila kroz početak kulturne renesanse zatamnjene pretnjama predstojećeg rata sa Otomanskom imperijom koja je bila u usponu. Nije poznato do koje mere su mladi Lazarevići to mogli da osete, ali je činjenica da su bar dvoje od njih, Stefan i Olivera, morali da prihvate najveći teret kosovske tragedije.

U VREME bitke na Kosovu, 15. juna 1389, Olivera je imala šesnaest ili sedamnaest godina i jedina od Lazarevića kćeri bila je još neudata. Pošto se Bajazit, posle smrti svog oca i smaknuća svog mlađeg polubrata Jakuba na bojnom polju da mu ne preči put ka prestolu, još nije osećao sigurnim, on je posle bitke žurno povukao Muratovu vojsku s Kosova da ga Ulema (Vrhovni sabor) u Edirnu zvanično proglasi novim sultanom, a to je dovelo do kraćeg perioda neizvesnosti oko budućeg statusa Srbije. Međutim, kad je njegovo poslanstvo već te jeseni stiglo u Kruševac i predalo kneginji Milici njegove uslove za mir sa Srbijom, ona je videla da on zahteva srpsko vazalstvo, godišnji danak, vojnu pomoć, kad on to zatraži i ruku njene najmlađe kćeri. Ovaj poslednji uslov je Milici bio najteži da prihvati, iako je običaj ovakvog političkog bračnog zaloga između hrišćana i Turaka već bio poznat iz ranijih primera grčkih i bugarskih princeza Teodore i Tamare, koje su predane u osmanske hareme. Milica je tada sazvala Državni sabor na kome je konačno odlučeno da svi Bajazitovi zahtevi moraju da se prihvate. Jedini srpski zahtev, koji je on prihvatio, bio je da mu ona ne dolazi u harem kao robinja, nego kao jedna od četiri zakonite sultanije koje po šerijatskom pravu može da ima, s mirazom u koji je, osim njene bračne spreme i nakita, bila uključena i znatna svota u srebru i zlatu.

OLIVERA je prihvatila odluku Sabora i u proleće 1390. godine su je u Edirne odveli njena maloletna braća, kneževići Stefan i Vuk. I tako se ona u sedamnaestoj godini naprasno našla u turskom haremu sama, uz tri druge sultanije i oko trista robinja iz celog mediteranskog sveta. Harem je bio strogo privatni deo sultanovog dvora u kome je bio zabranjen pristup strancima i koji je po načinu organizacije bio oličenje surove robovlasničke osnove osmanskog carstva. Njegove prostorije je čuvala straža evnuha, mahom crnaca uškopljenika pod komandom kizlar-age (glavnog crnog evnuha). Vrhovna interna nadzornica harema bila je sultanova majka, valide sultanija, koja je vodila računa o poštovanju pravila utvrđene hijerahije i raspodele odgovornosti. Tek pristigle žene, zvane adžamije, u zavisnosti od svojih sposobnosti i sultanove volje s vremenom su prelazile od običnih robinja, džarija, do usti, koje su služile različitim potrebama sultana. Uste koje su imale privilegiju da s njim vode ljubav zvane su hasećije i samo četiri od njih su zvanično bile u šerijatskom braku s njim i one su nazivane kadin, a ako mu rode sinove, baš kadin.

BROJNI izvori tvrde da su po turskim konceptima ženske lepote u haremima najcenjenije, osim Turkinja, bile Kavkaskinje, Gruzinke i Jermenke, uglavnom punije građe, crne kose i tamne puti, ali turski sultani su se ženili i hrišćanskim princezama grčke, bugarske, srpske i ruske nacionalnosti. Plemkinje hrišćanske vere nisu prisiljavane da pređu na islam i za neke od njih se znalo da su s vremenom dobijale znatan politički uticaj. Olivera je jedan od najboljih primera, jer je za kratko vreme uspela da svojom lepotom i razboritošću postane Bajazitova miljenica. Iako joj je njena prisnost sa sultanom davala skoro neograničena preimućstva, bila je u svemu diskretna i nije se kao kasnija kadin Ruskinja Rokselana za vreme Sulejmana Veličanstvenog otvoreno mešala u državnu upravu. Pomagala je svojima, a posebno bratu knezu Stefanu, koliko god je mogla, ali uvek iza haremskih zavesa i bez nametljive probojnosti. Ipak su joj neki od turskih istoričara malo kasnijeg vremena našli manu u tome što pominju da se uz nju Bajazit navikao na vino i rakiju, mada ga je u upotrebi alkohola jedan od njegovih potomaka Murat II daleko prevazišao.

PRVI dokaz Oliverinog uticaja na Bajazita javlja se već 1391. godine, kada je on dozvolio kneginji Milici da prenese mošti svog muža iz Prištine u kriptu njegove zadužbine manastira Ravanice i obećao da Turci neće proganjati Srpsku pravoslavnu crkvu.

Drugi dokaz je Bajazitov ljubazan prijem kneginje Milice i njene družbenice monahinje Jefimije u proleće 1398. godine, u Seru, kada su one tamo došle da brane kneza Stefana od lažnih optužbi nekoliko srpskih vlastelina da on sultanu nije veran jer potajno sarađuje sa Ugarima. Kad su se na turskom dvoru sastale sa Oliverom, ona ih je ne samo ubedila da će sultana odobrovoljiti oko ove podle optužbe nego je on, da nju zadovolji, dozvolio monahinjama i da uz pratnju njegove garde odu do Vidina, da bi otuda preneo u Srbiju mošti Svete Petke Paraskeve.

SULTAN je 1401. godine, u osvit sukoba između Osmanskog i Tatarskog carstva, počeo da se priprema za odbranu od Timurove najezde. Braća Brankovići su uspeli da preko potplaćenog turskog velikog vezira Ali-paše dobiju carski ferman kojim su im za vojnu i novčanu pomoć u dolazećem ratu vraćeni Vukovi nekadašnji posedi na Kosovu koje je posle njegovog zatočenja i smrti Bajazit dao Stefanu. Pošto je srpski knez bio veoma ogorčen, Olivera mu je pisala da se primiri jer joj je Bajazit u četiri oka rekao da je zbog ratnih priprema bio primoran da to učini, ali joj se i na Koranu zakleo da će posle pobede nad Tatarima, on kazniti vezira Ali-pašu i narediti Brankovićima da moraju da stupe u isti odnos sa Stefanom kakav je pre Kosova imao njihov otac prema knezu Lazaru. I Stefan ju je poslušao i nije se pred sultanom bunio oko gubitka vlasti nad njihovim nekadašnjim posedima. Da je Bajazit zaista imao takav stav, pokazalo se i u Brusi, kad su Stefan i Vuk pristigli da se pridruže Bajazitovoj vojsci.

KRUNSKI DOKAZ UTICAJA NA SULTANA

KRUNSKI dokaz Oliverinog uticaja na Bajazita je uspešni susret njenog brata Stefana sa sultanom u jeseni 1391. u Seru, gde ga je Bajazit, uz pehar vina, skoro očinski savetovao da ostane uz njega i dok je on živ da se potrudi i satre svoju osionu vlastelu tako da sve bude po njegovoj volji, jer će kasnije to možda hteti ali neće moći. Rekao mu je i da ga uvažava kao i najstarijeg i milog mu sina i dodao da treba da uzdigne nove ljude uza se, kako blagorodne tako i nišče, a klevetnike da obara bez milosti. I na kraju mu je dao savet da čuva i jača svoju vojsku jer se njome i najjača carstva održavaju i šire.

SUTRA: BEOGRAD POSTAJE SRPSKA PRESTONICA