Smrt despota Stefana Lazarevića

OLIVERA se po dolasku u Beograd nije mnogo mešala ni u politiku ni u upravne poslove u novoj srpskoj prestonici, ali je ostala verni savetnik svom bratu Stefanu, u čemu je na neki način zamenila njihovu majku, koja je u jesen 1405. godine umrla.

Smrt kneginje Milice je očigledno doprinela novom pogoršanju odnosa između braće Lazarevića, jer nije više bilo te osobe koja je sa autoritetom majke i vladarke mogla da obuzda Vukove ambicije i već 1406. godine se on ponovo odmetnuo i pobegao Sulejmanu u Edirne da od njega iskamči trupe da bi nastavio da se s rođenim bratom tuče oko toga što je umislio da je njegov pravedni deo u podeli očevog nasledstva.

Despot Stefan se u prvo vreme prilično pasivno odupirao Vuku i njegovim turskim najamnicima i zato što je hteo da umanji žrtve u bratoubilačkom ratu a i zbog toga da se ne ogreši prolivanjem bratske krvi. A pošto Ugari, zbog svojih raznih unutrašnjih problema, nisu mogli da mu priskoče u pomoć bio je u sve težoj situaciji opkoljen od Vuka i Turaka u Beogradu. Vuk, međutim, nije prezao ni od čega da do kraja istera hir o podeli očevine. Svuda po zemlji gde se silom turskog oružja pojavio, pokušavao je na sve načine da primora srpsku vlastelu da se prikloni njemu. Gde nije mogao da polaska ili potkupi, on je pretio i ucenjivao, a gde ništa od toga nije uspevalo, prepuštao je nesrećne velmože turskoj obesti. Tako je uspeo da značajan deo vlastele okrene protiv brata, čime ga je posebno kinjio u povremenim pismima u kojima je tražio podelu zemlje.

DESPOT, da bi umanjio bratovljev uspeh kod vlastele, nije se oslanjao samo na molitvu, kako je to kasnije Konstantin Filozof opisao u Stefanovom "Žitiju", nego je i on pokušavao da porukama i pismima zadrži najpoznatije velmože uz sebe. S tim na umu sastavio je u proleće 1409. godine pesničku poslanicu od deset strofa čija početna slova prave akrostih "slovo ljubve", koju je, po napomeni na samom rukopisu, poslao ne samo bratu i sestrićima nego i priličnom broju drugih velmoža koji su ga, zavarani Vukovim obećanjima, ostavili. Mada se poslanica odlikuje poetskom skladnošću i lepotom misli, izgleda da je ona despotu poslužila prvenstveno kao diplomatski akt. Bio je to pokušaj vladara-pesnika da i na ovaj način, uprkos svemu što se pred njegovim očima događa, pokuša da utiče na savest svog brata, otuđenih sestrića i svih drugih koji su iz bilo kakvih pobuda napustili ideale hrišćanskog života u jedinstvu i duhovnoj ljubavi, da se vrate u svoje stado u kome je ta ljubav izjednačena s principima kosmičke harmonije. I sve to je despot spevao nadahnutim književnim jezikom svog doba u kome se u suptilnosti izraza i u odnosu prema prirodi već oseća uticaj zapadne renesansne misli.

I pored jasnih aluzija bratu i sestrićima u četvrtom i osmom stavu poslanice da ih voli kao braću, iako su ustali protiv njega, i da im za to prašta, kao i u poslednjem stavu, koji je direktan poziv na izmirenje, ovaj poetski apel nije izazvao nikakav pomak u odnosima između zavađenih strana i despot je morao da nastavi da se brani oružjem.

VIDEVŠI to, on je konačno shvatio da je u škripcu iz koga se daljim izbegavanjem pregovora ne može izvući i posle razgovora sa Oliverom i njihove zajedničke molitve Bogorodici u gradskoj mitropolitskoj crkvi, teška srca je konačno prelomio u sebi da mora da pristane da se zemlja deli. Jedino mu je Olivera u tim teškim trenucima svojim razumevanjem pomagala u nevolji koliko god je mogla.

Posle dugih pregovora s bratom, Vuk Lazarević je krajem leta 1409. godine ušao u Kruševac kao gospodar južnog dela srpske despotovine, gde je, pre svega, kao i njegovi sestrići Brankovići na Kosovu, objavio da iz zahvalnosti za datu vojnu pomoć stupa u vazalni odnos prema sultanu Sulejmanu u Edirnu.

Despot Stefan je sasvim iznenada umro u jutro 19. jula na mestu Glavica blizu Mladenovca, gde se dan pre toga zaustavio na putu za Beograd i odlučio da provede popodne u lovu sa sokolima. Od trenutka kad je uzjahao konja da krene u lov pratioci su primetili da mu nije dobro jer se zateturao u sedlu kao da će pasti. Pošto su ga preneli u šator, gde je još samo promrmljao: "Po Đurđa, po Đurđa", pao je u nesvest i sledećeg jutra izdahnuo. Po tim simptomima danas se veruje da je uzrok njegove smrti bio iznenadni srčani ili moždani udar.

Za ceo period od Oliverinog dolaska u Beograd u proleće 1405. do Stefanove smrti u julu 1427. godine, danas imamo samo jedan istorijski podatak u dubrovačkom dokumentu iz 1423. u kome se uslišava molba Oliverine sestre Jele (tada udate za bosanskog vlastelina Sandalja Hranića) da se Oliveri dozvoli da poseti Dubrovnik, što dovodi do pretpostavke da su se one tada srele. Zabeleženo je i da je te večeri kada je despot ležao u komi u šatoru na Glavici Beograd pogodila strašna oluja u kojoj je vetar oduvao krov sa Oliverine vile u Gornjem gradu beogradske tvrđave.

Da je princeza Olivera uskoro po ugarskom preuzimanju Beograda posle Stefanove smrti odlučila da napusti grad, vidi se po dubrovačkom garantnom pismu izdatom 16. decembra 1427. godine. Moguće je da se ona tada u Dubrovniku i srela sa starijom sestrom Jelom. Nema podataka o tome ni koliko dugo je tamo ostala ni gde je živela sledećih deset godina. Pretpostavlja se da je živela kod sestrića Đurđa u Smederevu, ali da je otuda otišla u martu 1439. Postoji dokaz da je u oktobru sledeće 1440. molila dubrovačke vlasti da pošalju brod na ušće Neretve koji bi je prevezao do Stonskog rta i drugi koji bi je prevezao od Stona do Dubrovnika. Isto tako se zna da je u Dubrovnik došla 5. januara 1441. godine, jer je za njen doček i izdržavanje vlada odobrila poseban budžet.

Ovaj put Olivera je ostala u Dubrovniku skoro pola godine, jer postoji dokument da su joj 19. juna 1441. dubrovačke vlasti dale brod koji ju je prevezao do Budve. Ne zna se da li je odatle negde dalje putovala, a u Dubrovnik se vratila te jeseni. Uskoro potom joj je odobren brod da ode do Bara i natrag u Dubrovnik, kad se pretpostavlja da je išla kod sestre Jele, koja je tada živela u manastiru na ostrvcetu Beška u Skadarskom jezeru.

Iz Jelinog testamenta, napisanog 25. novembra 1442. godine, vidi se da je Oliveri ostavila jednu zlatnu ikonu i dvesta dukata za crkvene pomene svojoj starijoj sestri i milostinju za siromašne.

Posle Segedinskog mira 1444. godine despot Đurađ se vratio na vlast u srpskoj despotovini, te je moguće da se i Olivera tada vratila u Srbiju, ali dokumentovanih dokaza o tome nema. Jedino se zna da je te godine i umrla, mada ni do danas nisu pronađeni podaci o tome gde je sahranjena.

ĐURAĐ DOLAZI NA ČELO DRŽAVE

U JESEN 1424. godine, kad se despot Stefan vratio iz Budima, nije se osećao dobro i zato je odlučio da na Državnom saboru, zakazanom za 14. oktobar u Srebrenici pod Rudnikom zvanično proglasi Đurđa svojim legalnim naslednikom. Pošto je pre toga posetom patrijarhu Nikonu osigurao podršku srpske crkve, ceremonija stavljanja Đurđa na čelo države je na Državnom saboru prošla bez problema. A kao ugarski vazal, despot je potom požurio da tu odluku srpskog Sabora prihvati i ugarski kralj Sigismund i to je učinjeno njihovim sporazumom sklopljenim u Tati kod Budima u maju 1426. godine, u kome je kralj prihvatio Đurđa za Stefanovog naslednika i svog vazala, ali pod uslovima da Đurađ po Stefanovoj smrti vrati Ugarskoj Beograd i Mačvu.

SUTRA: PRINCEZA MARA LAZAREVIĆ BRANKOVIĆ