Razlaz Lazarevića i Brankovića

NIJE poznato ni kada je rođena Mara, najstarija kći kneza Lazara i kneginje Milice, ni koje godine se udala za Vuka Brankovića, ali se pretpostavlja da je do te udaje došlo oko 1371. godine. Bio je to brak iz državnih i političkih razloga, kao i ostali brakovi Lazarevića kćeri. Vuk je u to vreme bio gospodar Drenice, Prištine, Vučitrna i Trepče na Kosovu i ovom ženidbom je ušao u neku vrstu porodičnog saveza sa svojim tastom, knezom Lazarom Hrebeljanovićem.

U braku s Vukom, Mara je rodila tri sina, Grgura, Đurđa i Lazara, a možda i jednu kćer, o kojoj, nažalost, nema nikakvih istorijskih podataka. Lazarevići i Brankovići su bili u bliskim rođačkim odnosima sve do Kosovske bitke, u kojoj je knez Lazar stradao, a Vuk uspeo da se s jednim delom svoje vojske uspešno povuče s bojišta. Kao vodeći srpski velmoža u kratkom periodu neizvesnosti posle kosovske tragedije, Vuk je očekivao da će uprava Srbijom biti poverena njemu, u čemu se ubrzo razočarao kad je kneginja Milica odlučila da ona preuzme vlast nad Moravskom Srbijom do punoletstva svog najstarijeg sina Stefana. Iako je kneginja Milica na Saboru vlastele i klera u jesen 1389. godine shvatila da Srbija nema drugog izbora no da prihvati vazalstvo novom turskom sultanu Bajazitu, Vuk je neko vreme pokušavao da to izbegne i počeo je potajno da prebacuje svoje blago u Dubrovnik. Na kraju je po mudrom savetu svoje tašte ipak legao na rudu i na Vavedenje 1392. prihvatio vazalske obaveze prema Bajazitu, koje su uključivale godišnji danak i vojnu pomoć sultanu kad on to zatraži.

I POSLE prihvatanja vazalstva, Vuk je na mnoge načine nastavio da se izvlači. Na sastanku hrišćanskih vazala s Bajazitom u Seru u zimu 1393-1394. godine nije ga bilo, kao ni na pohodu sledeće godine u Vlašku, gde su u bici na Rovinama stradali kralj Marko Mrnjavčević i gospodin Konstantin Dejanović. Ne samo što je u to vreme nastavio da iznosi svoje blago u Dubrovnik, nego je u aprilu 1394. sebi i porodici obezbedio i mletačko državljanstvo. Bajazit to nije trpeo i već 1396. je uhvatio Vuka i strpao ga u tamnicu, gde je 6. oktobra 1397. godine i umro. Sa zbacivanjem Vuka, Turci su mu oduzeli Skoplje, a Bajazit je, možda po savetu svoje miljenice sultanije Olivere, najveći deo njegovih oblasti dao njenom bratu Stefanu, ostavivši Brankovićima samo manji posed oko Vučitrna i Trepče.

Tu počinje neprijateljstvo između Lazarevića i Brankovića, koje će trajati sve do Đurđevog i Stefanovog pomirenja u jesen 1410. godine, pri kraju turskog građanskog rata između Bajazitovih sinova za očevo nasleđe.

MARA je, sve do Vukovog zatočenja, kao i većina srednjovekovnih žena u Srbiji, živela u senci svog muža, ali posle njegove smrti je postala glava svoje porodice i veoma aktivna u pokušajima svojih sinova da povrate očevinu. Prva prilika za to se ukazala u proleće 1402. godine, kad je Bajazitu u sukobu s tatarskim kanom Timurom iznenada trebalo i novca i vazalske vojne pomoći da se odupre tatarskoj najezdi. Tu su Mara i njeni sinovi, podižući Vukovo blago založeno u Dubrovniku, uspeli da potplate Bajazitovog velikog vezira Ali-pašu da im on izdejstvuje ferman o povratku Vukovih poseda za njihovo učešće u sultanovoj ordi protiv Tatara. Bajazit je potpisao taj ferman, ali se u isto vreme zakleo Oliveri na Koranu da je upoznat s delima svog vezira Ali-paše i da će mu smrsiti konce posle pobede nad Tatarima, a i da će tada primorati Vukove sinove da postanu Stefanovi vazali, onako kako je i njihov otac bio vazal kneza Lazara. Isto tako je, kad su se Stefanovi i njihovi odredi priključili njegovoj vojsci u Brusi, od Grgura i Đurđa zahtevao da se u pohodu na Timura svi Srbi bore zajedno i pod komandom kneza Stefana, što su ovi morali da prihvate.

SRBI su se na angorskom polju srčano borili protiv Tatara i povukli se s bojišta tek pred kraj bitke, kad je sultan naredio Stefanu da ga ostavi i požuri natrag do Bruse da otuda spase Oliveru pre nego što u taj grad upadnu tatarske pljačkaške trupe. Pri srpskom povlačenju, Tatari su zarobili Grgura Brankovića, pošto mu je tatarska strela oborila konja.Tada je knez Stefan pomogao Đurđu da preko đenovljanskih bankara obezbedi otkup za brata, a vizantijski savladar Jovan VII Paleolog je srpskog kneza krunisao despotskim vencem, uz Stefanov pristanak da ide na Lezbos kao prosilac caričine mlađe sestre Jelene Gatiluzi.

Pred Stefanov odlazak za Lezbos, on je imao veliku svađu sa Đurđem, koji je tražio da despot izjavi da prihvata nezavisnost nekadašnjeg Vukovog poseda, što je Stefan odbio. Da Đurađ u njegovom odsustvu ne bi pravio dodatne probleme, zamolio je Jovana VII Paleologa da do njegovog povratka pritvore Đurđa u dvorskom kompleksu pod stražom carske garde. No, Đurađ je posle toga uspeo da pobegne iz tog pritvora i da sa svojim kopljanicima ode kod čelebi Sulejmana u Edirne, odakle se s tri hiljade turskih najamnika vratio u Srbiju da osvoji Stefanove zemlje pre njegovog povratka. Vesti o Đurđevom bekstvu despot je dobio u Mitileni na Lezbosu, i pošto se zvanično verio s Jelenom, njen otac mu je dao galiju kojom je otplovio do Ulcinja na Balšića teritoriji. Tu je kod sestre Jele ostavio Oliveru i zaobilaznim putem krenuo s bratom Vukom da se obračuna sa Đurđem i njegovim turskim najamnicima na Kosovu. Iz Ulcinja je majci poslao glasnika da mu Milica po Pomoravlju hitno prikupi koliko god konjanika može i da ih kanjonom Lima pošalje do Plava pod Prokletijama, gde će ih on čekati s pratnjom i trista kopljanika koje mu je zet Balšić dao u Ulcinju. Milica je to učinila i po dolasku te vojske Stefan je potajno krenuo ka Kosovu.

POLITIČKI i vojni sukob između despota Stefana i Đurđa Brankovića otvorio je jaz u odnosima između Mare i njenog mlađeg brata Stefana. Uskoro po povratku iz tatarskog ropstva, njen najstariji sin Grgur se zamonašio i odrekao svetovnog života, te je Đurađ, uz Marinu pomoć, preuzeo vlast nad očevim kosovskim posedima.

Po sastanku kruševačkog odreda sa Stefanovim kod Plava, on je potajno nastavio ka Kosovu, gde je znao da su ulogoreni i Đurđe i njegovi turski najamnici. A pošto su Turci imali logor kod crkve Gračanice, a Đurađ sat hoda dalje kod Tripolja, despot je podelio svoje snage tako da on sa svojom svitom i trista Zećana noću napadne na turski logor, a Vuk sa celim kruševačkim odredom na Đurđa. Stefanu je u toj bici pomogao i turski vazal, vranjsko-preševski kesar Uglješa, koji mu je poslao glasnika da će u bici preći na njegovu stranu. Stefan je uspeo da pobedi i rasturi Turke, a Vuk je izgubio bitku sa Đurđem i pokunjen se pridružio bratu u Novom Brdu. Pošto mu je Stefan oštro prebacio za taj poraz u kome je izgubio svu vojsku koju je kneginja Milica mogla da sakupi, uvređeni Vuk se rano sledećeg jutra odmetnuo od brata i odjezdio čelebi Sulejmanu u Edirne.

VEZE BRANKOVIĆA I DUBROVNIKA

U DUBROVAČKOM arhivu postoji nekoliko pomena, iz 1408. i 1409. godine, o trgovačkim odnosima između Brankovića i Dubrovnika. Dubrovačko Veće umoljenih se 25. jula požalilo Mari zbog zlostavljanja dubrovačkih trgovaca na njenoj teritoriji, a povodom njenih pozitivnih akcija u tom slučaju je Malo veće sledeće godine odlučilo da joj se pošalje poklon u vrednosti od sto dukata.

SUTRA: PROKLETA JERINA STIŽE U SRBIJU