Prokleta Jerina stiže u Srbiju

OD POČETKA rata Bajazitovih sinova za očevo nasleđe, koji je trajao čitavu deceniju, Lazarevići i Brankovići su se borili na suprotnim stranama. Za to vreme je Đurađ uglavnom bio po raznim bojištima, dok je njegova mati Mara vodila sve državne poslove njihovog vladarskog doma. Na porodičnom dvoru u Vučitrnu ona je sastavljala i potpisivala povelje, vodila trgovačke poslove, brinula o rudnicima i kovanju srebrnog novca. Ponajviše pismenih dokumenata o njenoj vladavini ostalo je u dubrovačkom arhivu. Još u decembru 1405. Dubrovčani su od nje iz Vučitrna dobili garantno pismo o slobodi trgovine njihovih građana po njenim posedima na Kosovu, a te godine je ona izdala i povelju manastiru Hilandaru kojom mu daruje selo Orahovac.

U leto 1410. godine Mara je dobila vest da su u toku dinastičkih sukoba između Bajazitovih sinova od strane čelebi Muse posečeni njen mlađi sin Lazar i njen najmlađi brat Vuk Lazarević. To zločinstvo je doprinelo Đurđevom konačnom shvatanju da je rodbinski razdor Brankovića i Lazarevića doveo do ove tragedije i njegovoj odluci da preko majke Mare pokuša da se pomiri s despotom Stefanom. Mara se odmah povezala sa sestrom Oliverom i one su uspele da zajedno ubede despota Stefana da to prihvati, uz njegovo obećanje da će Đurđu, ako se vrati, ne samo da oprosti za svu neslogu koja ih je dotle razdvajala nego da će ga u dogledno vreme proglasiti i svojim naslednikom, pošto nije imao dece. Međutim, glasnika koga je Mara potom poslala u Trakiju da to Đurđu javi Musini doušnici, posle dobrih vesti koje je doneo svom gospodaru, uspeli su da uhapse i primoraju da otkrije Marinu poruku, tako da je Musa, koji je nekoliko meseci ranije uspeo da pobedi Sulejmana i privoli Đurđa da postane njegov vazal, tada izgubio poverenje u njega i u logoru kod Silimvrije pokušao da ga otruje. Đurđe je, međutim, na vreme popio protivotrov, i ne samo uspeo da se spase smrti nego i da prebegne Vizantincima koji su branili Silimvriju.

U APRILU mesecu 1413. godine, pošto su vizantijske galije prebacile Mehmedovu vojsku preko Dardanela, čelebi Mehmed je poslušao Stefanov i Đurđev savet da ne krene odmah sam na Musu, nego da njegovu vojsku zaobiđe da bi se prvo spojio sa svojim hrišćanskim i turskim pobornicima u Srbiji. Izbivši konačno na Moravu, Mehmed se ulogorio na Dobriču, odakle je pozvao despota Stefana i Đurđa da mu se pridruže. Pre nego što su krenuli, u njihov logor je pristigla još jedna grupa prebega iz Musinog tabora u kojoj je bio Evrenos-paša sa četiri hiljade konjanika, vojvoda Bogdan s pratnjom od sedam stotina kopljanika i jedan odred Musine bašibozuk pešadije. Po Stefanovom savetu, zajednička vojska je prvo krenula u opsadu tvrđave Koprijana koju je držao snažan Musin odred. Kad je tu Mehmed zatražio da mu se preda grad, komandant Musine posade mu je izjavio s bedema da će tvrđavu predati onome od Bajazitovih sinova koga posle odlučnog boja ulema proglasi sultanom, a pošto se Mehmed, sa silom koju je okupio, već osećao sigurnim da će nadvladati svog omraženog polubrata, on je s dosta smisla za humor prihvatio taj neočekivani odgovor i ubedio svoje hrišćanske saveznike da krenu dalje ka Ovčem polju, gde je Musa držao svoje glavne snage.

Međutim, pri odmoru na južnoj granici despotovine Stefan je svojim komandantima saopštio da će se on ipak za svaki slučaj s manjim odredom kopljanika vratiti pod Koprijan, a da će komandu nad srpskom vojskom poveriti Đurđu. I tu odluku im je objasnio kao meru predostrožnosti da bi se Musi presekla odstupnica u slučaju da posle izgubljene bitke on uspe da pobegne, kao što je to već nekoliko puta ranije učinio. Ali ono što je u četiri oka rekao čelebi Mehmedu bilo je daleko istinitije, a to je da iz državnih razloga želi da u Srbiji zasluga za predstojeću pobedu pripadne njegovom sestriću, jer će to, posle decenije teškog razdora među njima, ojačati Đurđev ugled i olakšati vlasteosku podršku njegovoj nameri da ga odredi za naslednika.

I tako je saveznička vojska bez despota nastavila pokret preko Kumanova ka Ovčem polju, gde je došlo do odsudnog boja na dan 5. jula 1413. godine. Musa je izgubio tu bitku i opet pokušao da pobegne, ali je dostignut na gornjem toku rečice Iskar, gde je zbačen sa konja i udavljen u vodi. Pošto je srpska teška oklopna konjica u toj bici kod Čamurla na Ovčem polju zadala Musinim trupama odlučni udar, zahvalni čelebi Mehmed je otišao u Edirne, gde je proglašen sultanom celog turskog carstva, a pobednik Đurađ je u Kruševcu dočekan velikim slavljem. Iako je on i kasnije ostao gospodar posebne srpske oblasti, njegovi odnosi s despotom Stefanom su bili toliko prisni da je i Ugarima i Turcima i Mlečanima konačno bilo jasno da su njegove i despotove teritorije već spojene u jednu državu.

Za sve ovo vreme, pa i kasnije, Đurđeva mati Mara je vodila računa o državnim poslovima na njihovim posedima na Kosovu. I oko godinu i po dana posle Đurđeve pobede nad Musom, kad mu je bilo negde oko četrdeset godina, pripreme za dolazak njegove verenice Irene Kantakuzin u Srbiju su bile okončane i njihova svadba je proslavljena 26. decembra 1414. godine. Još se, nažalost, ne zna gde je to slavlje bilo, ali se iz dubrovačkog arhiva zna da mu je i despot Stefan prisustvovao, pošto su dubrovačkim poslanicima za tu proslavu bile izdate naredbe da i despotu čestitaju "za svadbu njegovog sestrića kao sina". Iz tog izvora se isto vidi da se mlada vizantijska carska princeza nije udavala samo za poznatog srpskog kneza nego i za budućeg naslednika srpskog prestola.

U vreme udaje Irene Kantakuzine (docnije u narodu poznate kao Prokleta Jerina) za Đurđa, ona je bila skoro duplo mlađa od njega i zato u prvim godinama njihovog bračnog života nema o njoj nikakvih izvornih podataka. Ne zna se tačno ni gde su na Kosovu mladenci živeli, ali je najverovatnije da su bili s Marom na porodičnom posedu u Vučitrnu.

Da je Mara ostala aktivna u vođenju kosovskih državnih poslova i posle Đurđeve ženidbe, vidi se iz uputstva dubrovačkim poslanicima Nikoli Gučetiću i Dobre Binguliću koji su 1415. godine odlazili u posetu despotu Stefanu, jer u njihovim instrukcijama piše da treba da posete i Maru Branković u Vučitrnu. Isto tako u dubrovačkoj arhivi se nalazi i Đurđevo i Marino zajedničko pismo iz 1417. u kome je naznačeno da je dubrovački vlastelin Nikša Sorkočević, zakupnik prištinske carine, izmirio sve obaveze prema njima.

Mara se poslednji put pominje 1. jula 1423. godine, kada je, opet zajedno sa Đurđem, oprostila Dubrovčanima neku štetu.

Izgleda da se ubrzo posle toga zamonašila i kao monahinja dobila ime Marina. Ne zna se u koji manastir je otišla, pa se stoga ne zna ni gde je umrla, ali je datum njene smrti poznat i pao je na dan 12. aprila 1425. godine. A pošto je despot Stefan 14. oktobra 1424. sazvao Sabor srpske vlastele i višeg klera na kome je zvanično naznačio sestrića Đurđa za svog naslednika, doživela je i to zadovoljstvo da se za života uveri da će njen sin biti na srpskom prestolu.

SUTRA: JELENA VIZANTIJSKA CARICA