Jelena uz muža upravlja carstvom

PRINCEZA Jelena je sa svojom devojačkom spremom, očevim izaslanicima i velikom vojnom pratnjom krenula za Konstantinopolj krajem 1391. godine. Sa sobom je povela i svog duhovnika oca Kirila i poslugu u kojoj je bila i njena omiljena služavka Stela. Pokraj manastira Živonosnog Istočnika ispred gradskih zidina njenu svadbenu povorku je u skladu s drevnim vizantijskim običajem dočekao car Manojlo i ona ga je tada prvi put videla i poklonila mu se. Pošto je bio okružen mnoštvom svojih najviših državnih službenika koji su joj izražavali dobrodošlicu, nije imala prilike ni da s njim razmeni bar nekoliko reči, pre nego što je on odjahao ka gradu. Po njegovom odlasku, okružile su je žene visokih dostojanstvenika koje su je po vekovnom dvorskom protokolu preobukle u vizantijsko ruho, ukazivajući joj poštovanje kao njihovoj budućoj carici.

Prvo su joj obule crvene cipele, jer je to kod Vizantinaca bilo jedno od obeležja carskog dostojanstva, a zatim purpurnu zlatom opšivenu haljinu, široki zlatotkani pojas i purpurni ogrtač sa zlatom izvezenim dvoglavim orlovima. I tako su je postavili na konja za svečan ulazak u grad. Pošto se tada najveći deo očeve pratnje povukao, nju je opkolila Manojlova carska garda koja je bodro preuzela brigu oko njene dalje bezbednosti.

SVADBENA povorka je ušla u grad okružena masama radoznalog sveta koja ju je pozdravljala klicanjem. U prestonici je u to vreme živelo oko stotinak hiljada ljudi, što je samo desetina od milionskog broja žitelja u doba cara Justinijana, no i to je za srpsku kneginju bila jedna grandiozna kosmopolitska metropola koja je totalno zasenjivala njen rodni Velbužd. U gradu je bilo oko dve stotine pedeset pravoslavnih crkava i oko sto dvadeset manastira.

Njihovo venčanje je obavljeno u Hramu Svete Sofije 11. februara 1392. godine i po izlasku iz crkve krunisani bračni par je zasut zlatnicima koje je ogromna okupljena masa sveta radosno sakupljala, kličući im, dok se carska povorka vraćala u dvor Vlaherne za pripremljeno slavlje.

Jeleni je posle venčanja trebalo vremena da savlada stroga i složena pravila vizantijskog dvorskog ceremonijala i da upozna svoju novu porodicu, ali joj je muž u svemu svesrdno pomagao, deleći s njom ne samo detalje njenih dužnosti kao carice nego i probleme u upravljanju carstvom i na unutrašnjem i na spoljnom planu.

DESET meseci posle venčanja, 18. decembra 1392. godine, carica Jelena je Manojlu rodila sina i prestolonaslednika, kome su dali ime Jovan po bivšem caru i Manojlovom ocu. Nepune dve godine kasnije rodila mu je i drugog sina kome su dali ime Konstantin, po Jeleninom ocu Konstantinu Dejanoviću Dragašu. Po svim etičkim merilima Jelenin i Manojlov brak bio je izuzetno uspešan i služio je kao primer svima u njihovom carstvu. Oboje su bili veoma religiozne i staložene osobe. U toku njihovog skladnog dvadesettrogodišnjeg braka rodila mu je desetoro dece, osam sinova i dve kćeri, ali su dva sina i dve kćeri pomrli u detinjstvu, dok je šest sinova nastavilo dinastičku tradiciju nekad složno, a nekad i u političkim sukobima.

Krajem zime 1395. i 1396. godine tadašnji carev izaslanik u Ugarskoj Manojlo Filantropin doneo je u prestonicu dobre vesti da će doći do novog krstaškog rata u kome će zajedno sa Ugarima protiv Turaka krenuti i vojske iz Francuske, Burgundije, Vlaške, raznih nemačkih državica i viteškog reda Hospitalaca. U Konstantinopolju je ta vest dočekana s velikom radošću, koja je trajala sve do jeseni, kad je stigla nova vest da je 25. septembra te godine sultan Bajazit tu hrišćansku vojsku od oko sto hiljada krstaša potukao u bici kod Nikopolja i da se uz njega protiv krstaša srčano borio i odred srpske konjice pod komandom kneza Stefana Lazarevića.

POSLE tog uspeha Bajazit je zauzeo Atinu, opljačkao Peloponez i od Mlečana oteo Argos. A njegova istovremena blokada Konstantinopolja bila je takva da je gradu sa svetom ostala samo pomorska veza. U velikoj krizi car Manojlo je preko izaslanika slao molbe za pomoć širom Evrope, ali su se na njegove apele jedino odazvali Mletačka Republika sa svojim brodovljem, francuski kralj Karlo VI sa odredom vitezova predvođenim maršalom Busikoom i 12.000 zlatnih franaka i grad Sijena s donacijom od 500 zlatnih florina.

Francuski odred se iskrcao u Konstantinopolju tek u leto 1399. godine, no njegovih šest stotina oklopnika sa hiljadu naoružanih štitonoša i oko hiljadu strelaca-pešaka ipak su uspeli da probiju tursku opsadu grada i potisnu Bajazitove snage dalje od gradskih zidina.

Pošto se na terenu upoznao s ratnom situacijom oko romejske prestonice, maršal Busiko je savetovao cara Manojla da zajedno s njim krene na Zapad i tamo traži vojnu pomoć od Venecije, Đenove, Francuske, Španije, pa čak i Engleske, koja je za Romeje toga doba bila na kraju sveta.

RAZMISLIVŠI dobro o tom predlogu i posavetovavši se o tome sa ženom, car Manojlo II Paleolog je konačno odlučio da ga prihvati. No pre nego što je pošao, upravu nad prestonicom je u svom odsustvu poverio sinovcu Jovanu VII, gospodaru grada Silimvrije s kojim je ranije imao sukoba, ali s kim se nedavno pomirio. A da carica Jelena i njihova deca ne budu zarobljeni u slučaju da Konstantinopolj padne u Bajazitove ruke dok je on odsutan, sve ih je poveo sa sobom da ih ostavi na Peloponezu u gradu Mistri kod svog mlađeg brata Teodora, koji je tamo vladao u carevo ime kao despot. A pošto je i Morejska despotovina bila izložena turskim napadima, za svaki slučaj se dogovorio i s Mlečanima da u slučaju turskog osvajanja Peloponeza, njihovi brodovi na vreme prebace njegovu porodicu u Veneciju.

Iz mnogih akcija carice majke Jelene jasno se vidi da joj je Konstantin od svih njenih preživelih sinova bio najdraži, jer je tada ona, nasuprot brojnim pokušajima pobornika njenog sina Dimitrija da on nasledi carski tron, hitno poslala na Moreju njegovog najmlađeg brata despota Tomu, gde se u to vreme nalazio Konstantin, da on tamo bude izabran za cara, što se i desilo 6. januara 1449. godine u Mistri.

KONSTANTIN je u prestonici primljen sa slavljem, jer je već imao reputaciju uspešnog ratnika i spretnog državnika. A majci je bio miljenik i zato što je od svih njenih sinova i po izgledu i karakterno najviše ličio na njenog oca, po kome je i dobio ime Konstantin.

Odmah potom carica majka je pokušala da pokrene proces kojim bi se Konstantinu, koji je već sedam godina bio udovac, našla dostojna supruga. Ali snaga ju je već izdavala, jer početkom 1450. više nije bila u stanju ni da se digne iz postelje. Umrla je stojički i sa osmehom 23. marta 1450. godine i sahranjena je uz supruga, cara Manojla II, u konstantinopoljskom manastiru Hrista Pantokratora.

POGIBIJA KONSTANTINA DEJANOVIĆA

PRVI veliki potres posle Jeleninog dolaska u Konstantinopolj bile su vesti u leto 1395. godine da je njen otac, Konstantin, kao turski vazal, zajedno s kraljem Markom Mrnjavčevićem, u toku Bajazitovog neuspešnog pohoda na vlaškog vojvodu Mirču poginuo 17. maja u bici na Rovinama i da je odmah potom Bajazit preuzeo njihove posede da ih uključi u svoje carstvo. Povodom očeve smrti Jelena je s mužem u oktobru te godine priložila pet stotina zlatnih perpera carigradskom manastiru Svetog Jovana Preteče za dušu svog oca i obavezala se da dovrši gradnju manastira u kanjonu reke Jerme, koji je Konstantin kao ktitor počeo da gradi.