Cenkanje Jele Balšić sa Mlecima

Jela Lazarević Balšić je bila treća kći kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Rođena je između 1366. i 1371. godine, a 1386. je udata za Đurđa Stratamirovića Balšića. I njen brak, kao i brak njene starije sestre Mare, u osnovi je bio političke prirode, jer je udajom svojih kćeri knez Lazar ostvarivao državne potrebe Srbije za savezništvima sa susednom srpskom i stranom vlastelom posle propasti Dušanovog carstva.

U detinjstvu je imala veoma dobro obrazovanje na očevom dvoru u Kruševcu, koje su brižno nadgledali vaspitači kneževske dece episkop Danilo i majčina dvorkinja i dalja rođaka Jelena, ćerka Vojihne, gospodara Drame, i žena velmože Uglješe Mrnjavčevića, koja se po muževljevoj smrti, posle Maričke bitke 1371. godine, zamonašila pod imenom Jefimija i izbegla iz Sera kod Lazara i Milice da im bude od pomoći s decom i u upravnim poslovima na njihovom kruševačkom dvoru. Jefimija je bila visoko obrazovana žena, sa znanjem i grčkog i latinskog jezika, koja se i sama bavila književnim radom i koja je svojim intelektom, iskustvom i mudrošću mnogo doprinela širokom obrazovanju Lazareve dece.

U PRVO vreme posle svoje udaje, Jela je, kao i ostale srpske vlastelinke tog doba, živela sasvim u senci svog muža. A Đurađ Stracimirović Balšić je i posle razlaza između despota Stefana i braće Brankovića ostao veran bratu svoje žene u nastavku te rođačke kavge. To se jasno vidi po tome što je, kada se despot Stefan u jesen 1402. sa sestrom Oliverom, bratom Vukom i trista pratilaca pojavio u Ulcinju na galiji Frančeska Gatiluzija, srdačno primio ženine rođake i dao Stefanu trista kopljanika da mu pomognu u borbi sa Đurđem i njegovim turskim najamnicima na Kosovu.

Pošto je Stefan kod Jele i njenog muža u Ulcinju ostavio sestru Oliveru sa svojim savetnikom, dervišem Aidinom, koji ju je oslobodio iz tatarskog ropstva, on je s bratom Vukom krenuo da spasava svoju despotovinu od sestrića Đurđa i njegovih turskih najamnika.

JELA izlazi u prvi plan politike Balšića tek početkom aprila 1403. godine, kada je njen muž Đurađ Stracimirović iznenada umro. Ona je ostala udovica s maloletnim sinom Balšom III i bila odmah primorana da preuzme sukob s Mletačkom republikom, koji je oko njihovih primorskih gradova već otpočeo za života njenog muža. Tada joj je bilo oko trideset pet godina i bila je ne samo u punom sjaju svoje lepote i zrelosti nego i vladarske upornosti da svom sinu povrati sve od njegovog nasleđa što su im dotle Mlečani preoteli.

Da bi povratila oblasti koje su već potpale pod mletačku vlast, odlučila je da podigne ustanak, na šta joj je mletački kapetan u skadarskoj tvrđavi Donato da Porto po glasniku poručio da pazi šta radi. No, nju to nije zaustavilo, jer je 1405. godine do ustanka zaista i došlo. Prvo se Skadar odmetnuo od mletačke vlasti, pa onda i Drivast, s najavom da za gospodara jedino priznaje Jelinog sina Balšu.

Pošto se ustanak proširio, Jela je od Dubrovnika tražila pomoć u oružju, na šta su joj se gradski oci izvinili sa objašnjenjem da im je žao pošto su s Balšićima uvek živeli u ljubavi i prijateljstvu, ali je mole da u tim okolnostima ne traži oružje od njih, jer su oni i Mlečanima prijatelji.

U toku Jeline borbe s Mletačkom republikom, protiv nje je otvoreno istupio i bosanski vojvoda Sandalj Hranić, kome je Sinjorija (vlada Mletačke republike) za pomoć ponudila ili po hiljadu dukata godišnje ili tri hiljade odjednom.

POČETKOM leta 1405. godine mletačka flota je Bojanom doplovila do samog Skadra, gde su njihovi pobornici u gradu organizovali pobunu u prilog mletačkoj vlasti u kojoj su Jela i njen sin jedva izneli žive glave i pobegli u Drivast. Mletačke vlasti su tada ponudile hiljadu dukata godišnje onome ko im bude predao žive gospođu Jelu i njenog sina Balšu III. Početkom septembra te godine, i Drivast je pao u mletačke ruke, i oni su podigla ucenu na Jelu i njenog sina na dve hiljade dukata godišnje. Te godine je Balša napunio osamnaest godina i mati ga je proglasila vladarem Zete, ali je ona i dalje rukovodila i državnim poslovima i otporom protiv Mlečana.

U martu 1406. godine mletački poslanik se žalio sultanu Sulejmanu u Edirnu o problemima koje Mletačka republika ima zbog gospođe Jele Balšić i njenog sina. No, Jela se nije pokolebala. Kad je videla da se ni na koga od okolne srpske vlastele ne može osloniti za pomoć, ona se obratila Turcima. Oni su joj iznajmili nešto najamnika iz Skoplja, ali je posle kraćeg vremena morala da ih otpusti jer nije imala para da ih dalje plaća, a i Mleci su je nadmudrili šaljući sultanu veliki poklon da joj dalje ne pomaže.

KONAČNO, kada su Mlečani već imali pod svojom vlašću Bar, Budvu, Drivast, Skadar i Ulcinj, njen brat despot Stefan se umešao u njenu kavgu s predlogom da se ona izmiri s Mlecima na osnovu prvobitnog stanja. Mletačke vlasti su to odbile i zauzvrat jedino obećale da su spremne da je sa sinom prime pod svoje okrilje i da im obezbede pristojno izdržavanje. Jela je odbila tu ponudu i pred kraj 1406. njeni poslanici su tražili od Venecije da im se vrate Budva, Drivast i renta od hiljadu dukata godišnje, koliko su nekad Mleci davali njenom mužu. Tada je vlada Mletačke republike počela da se cenka, s ponudom - ili Budva ili hiljadu dukata godišnje, što njeni predstavnici nisu mogli da prihvate. A kad je jedan od njih tražio da mu dozvole da se vidi s Jelom radi novih uputstava, lukavi Latini su odmah odgovorili da će u tom slučaju pregovori morati da opet počnu iz početka.

U JUNU 1407. godine Jela i mletački pregovarači su na rečici Železnici kod Bara došli do moguće pogodbe o miru po kojoj bi Balšići dali Mlecima na upravu zemlje u Donjoj Zeti, sem Zabojane, ako bi oni vratili Jeli Budvu sa okolinom, uz to da za takav dogovor garantuju despot Stefan, Mara Branković i Balšin tast, knez Nikola Topija. Te godine Jela ženi sina ćerkom vlastelina Nikole Topije, Marom. Potom su Jelini pregovarači zajedno s poslanicima Mare Branković i despota Stefana otišli u Veneciju da iznesu da ona i njen sin ne bi mogli da dugo održe takav mir i da stoga mletački uslovi treba da budu poboljšani.

Vlada u Veneciji je na to odgovorila da je spremna da za ljubav despota Stefana Jeli ponudi i Voišticu, nedaleko od Budve, s njenim solanama, hiljadu i pet stotina dukata godišnje i mletačko vlastelinstvo. Pošto je Jela odbila da prihvati te uslove, pregovori su propali, a rat je nastavljen. Tada su Mlečani ponudili Sandalju Hraniću da upadne u Zetu na njihov račun i za to mu ponudili Budvu, a on je tražio i Budvu i Bar, što, pak, njima nije odgovaralo, te je stoga i taj plan propao.

U maju 1408. godine došlo je i do trećih pregovora između Jele i Mletaka. Poslanici obeju strana, posle dosta cenkanja, složili su se da se mir može sklopiti tako što bi Mleci Jeli dali Budvu sa okolinom od rtačke crkve do Paštrovića, Ljušticu, sve solane i hiljadu i pet stotina dukata godišnje.

VENECIJA ZOVE BOSANCE U POMOĆ

U BORBI s bogatim, žilavim i prevejanim neprijateljem,Mletačkom republikom, Jela se nije mogla osloniti ni na koga. Njeni prijatelji Dubrovčani su bili u tesnom prijateljstvu s Mlecima, a njen brat Stefan i s Mlecima i sa Ugarima.

U toku Jeline borbe s Mletačkom republikom protiv nje je otvoreno istupio i bosanski vojvoda Sandalj Hranić, kome je Venecija za pomoć ponudila ili po hiljadu dukata godišnje ili tri hiljade odjednom.