Bogata prestonica zemlje u uzletu

BEZMALO čitav svet, osim ljudi toliko nepoverljivih da su u stanju da i u Versajskom dvorcu naslute Potemkinova sela, divio se napretku Kine u vreme Letnjih olimpijskih igara održanih u Pekingu pre devet leta. Čitav događaj - i spektakli otvaranja i zatvaranja, i sjajna borilišta, i nove zgrade i drugi javni objekti iznikli za tu priliku u kineskoj prestonici - sve je to doživljeno kao omaž jednoj eri napretka i transformacije beskrajno velikog društva. Ceo svet, međutim, danas može da kaže: Kina je dvostruko bogatija zemlja nego što je bila te, naizgled tako nedavne, 2008. godine.

Visoke stope ekonomskog uzleta, naime, omogućile su Narodnoj Republici Kini da udvostruči svoj društveni proizvod. Kupovna moć njenog stanovništva, prema podacima Svetske banke, veća je za više od 100 odsto nego u olimpijskoj 2008. godini! Zanimljivo saznanje za građane naše zemlje, u kojoj se stanovništvo udobnije oseća dok gubi vreme razmišljajući kako bi bilo lepo živeti još nekoliko decenija pre pekinške olimpijade, a čije prve komšije iz BiH, recimo, najjače sunce nostalgije zagreje kada pomisle na hladnu olimpijsku zimu 1984.

STANOVNIK Balkana, i Srbije, bar po nečemu je sasvim nalik zapadnom Evropljaninu: o Kini ima relativno malo pouzdanih, ili ikakvih realnih znanja. Na primer, u Evropi niko živ pojma nema da svoju zemlju Kinezi zovu - Džongua. Po nečemu se, ipak, i izdvajamo: za Kinu nam više ne treba viza, pa nam je time i bliža prilika da vidimo daleku, gotovo mitsku zemlju, odnosno da se njome iznenadimo.

Postolimpijski Peking ima infrastrukturu kao prestonice razvijenih zemalja. Automobili su, svi odreda, novi, a, kao i u našem delu sveta - najviše vole nemačke, posebno iz "Folksvagenove" grupe, koja drži četvrtinu tržišta. Ali nije reč o "golfu dvojki", niti "četvorki": nečuvene gužve na pekinškim auto-putevima stvaraju "pasat" (drugačiji i duži model od onog koji se prodaje u Evropi), zatim naš "pasat" pod nazivom "magotan", pa produženi "audi" A6 i A8, "poršeovi" terenci, nove "škode"... U estetskom smislu, pekinški vozni park je više nalik na Evropu nego na Aziju. A ne tako davno, ovdašnje ulice su bile gigantske biciklističke staze. Danas je, verovatno, više biciklista na ulicama Kopenhagena ili Amsterdama, nego Pekinga, gde su dvotočkaši - i oni sa motorom i bez njega - izmešteni u zasebne staze po obodu saobraćajnica. Za pešake je, preko većih arterija, napravljeno bezbroj pasarela, samo da se ne ometa brzina kretanja saobraćaja.

KINA svoje ubrzanje - ne zaustavlja: naprotiv, u poređenju sa većinom Zemljine kugle, ona već leti brzinom svetlosti, i zaleće se i dalje.

Suprotno očekivanjima, većina posetilaca u Pekingu brzo shvati da nije u carstvu jeftine i krivotvorene robe - Kinezi tako nešto, inače, nerado kupuju. Oni su namerni da kroz manje od deset godina u svetski vrh uzdignu sopstvene robne marke. Kineski odevni predmeti više se ne prodaju budzašto i dobrog su kvaliteta. Kineskih prodavnica kakve postoje po gradovima Srbije, tamo, zapravo, i nema. Osim što je najveći proizvođač, fabrika sveta, kao i vodeći izvoznik među državama, Kina je danas već drugi po veličini uvoznik inostrane robe: posetioca iz Beograda dočekaće u Pekingu šoping-molovi sa dobro znanim globalnim brendovima, ali i sa mnogim drugim, nama nepoznatim.

Peking uopšte nije jeftin grad. Domaće malo pivo "cingtao", tekovina polukolonijalne ere sa početka 20. veka, u lokalu u centru grada košta bar 20 juana, ili gotovo tri evra. Ima i znatno skupljih mesta, svud unaokolo. Prosečna plata u Pekingu je oko 1.200 evra, a mali stan na daljoj periferiji oko 450 evra. To su već standardi razvijene, a ne zemlje u razvoju.

EKONOMSKO uređenje koje stoji iza ovako munjevitog napretka je, zvanično, "socijalistička tržišna ekonomija". Ona je deo "socijalizma sa kineskim osobenostima". Snažno vođstvo Komunističke partije Kine jedna je od tih karakteristika, većinsko državno vlasništvo nad korporacijama koje rade po merilima uspešnosti iz kapitalističkog modela, i drugo. Ispada da kineske vođe, zapravo, poprilično primenjuju Marksove teze da se u ranijim fazama socijalizma, dok raj i izobilje komunizma ne budu omogućeni za sve, treba poslužiti oprobanim kapitalističkim tehnikama stvaranja viška vrednosti i razvoja društvene baze (posledično, i nadgradnje). Jugoslovenski komunisti su na tom, tržišnom kursu, izdržali tek nekoliko godina, a poslednji sovjetski vođa koji je tako razmišljao bio je - Lenjin. Neko bi mogao da pomisli: Narodna Republika Kina je izvorna marksističko-lenjinistička država, a ostale radničke nacije su manje ili više naginjale revizionizmu. Ironijom istorije, promenivši uređenje u odnosu na ono iz Maovog vremena, Kina je načinila upravo "veliki skok napred", koji je toliko želeo - i neuspešno pokušao - cenjeni vođa.

NA ZAPADU, kineski sistem nazivaju "državnim kapitalizmom". I ne mogu da poreknu njegovu uspešnost, iako se kosi sa načelima koja tvore ekonomsku dogmu u protekle tri decenije - pre svega, da sva privreda treba da bude u privatnim rukama. Kombinacija jednopartijske vlasti, državne svojine nad većinom ekonomije i tržišne regulacije pokazala se u Kini kao dobitna formula. Ni privatna inicijativa, međutim, nije zaustavljena, naprotiv. Njeni veliki gradovi, ali već i nešto dublja provincija, utočišta su sve većeg broja milionera, pa i milijardera, dolarskih.

Kineski domaćini pozvali su u posetu grupu novinara iz zemalja Istočne i Centralne Evrope, sa kojima žele da prodube saradnju, među njima i predstavnika "Novosti". Namera je bila da nam se pokaže zemlja, iz mnogo rakursa, da je bolje razumemo. Pomalo i na naše iznenađenje, diplomate u Ministarstvu spoljnih poslove su izričite: "Mi nismo razvijena država. To tako strancima izgleda kada vide naše gradove na istoku, ali, još moramo da popravimo život 800 miliona ljudi koji žive na selu." Mnogi od građana iz siromašnih provincija, oko 200 miliona ljudi, u kratkom roku doselili su se u prosperitetne gradove, gde mnogi od njih zarađuju na građevini, što omogućava dalji razvoj, ali i odvaja plodnu zemlju od onih koji bi je obrađivali. A Kina je navikla da proizvodi dovoljno hrane za svoje potrebe.

U skladu sa opisanim shvatanjem sopstvenog položaja, vlasti u Pekingu postavile su i ciljeve: njihova zemlja treba da postane "umereno bogato društvo" do 2021, kada je stota godišnjica Komunističke partije, i u potpunosti razvijeno društvo do 2049. godine, u kojoj treba da bude obeležen vek od proglašenja Narodne Republike Kine. Time će, kako priželjkuju, simbolično biti zaokružen "vek napretka" - čiji je smisao da omogući sustizanje vodećih zemalja sveta, među kojima su i neke koje Kinezi nisu upamtili po dobrom u prethodnom, "veku poniženja", eri obeleženoj polukolonijalnim statusom, vojničkim i svakojakim porazima i zaostajanjem drevnog i moćnog dalekoistočnog carstva.

NAJVEĆA KUPOVNA MOĆ

EKONOMIJA Kine je druga najveća na svetu (iza SAD) u apsolutnim iznosima, a najveća po ukupnoj kupovnoj moći. Ovogodišnji bruto društveni proizvod Kine po glavi stanovnika, međunarodni izvori procenjuju na oko 8.500 dolara, odnosno na više od 16.500 dolara prema paritetu kupovne moći. To znači da stanovnici Kine u proseku imaju više novca na raspolaganju od građana Srbije, za koje su aktuelni iznosi 5.400, odnosno 15.300 dolara godišnje.