Tajna patke iz Zabranjenog grada

SAMO za onoga ko je posetio Veliki kineski zid, pohodio Zabranjeni grad i pojeo pečenu patku može se kazati da je bio u Pekingu - suština je jedne od mnogih kineskih izreka. Kineski domaćini se toliko trude da ne razočaraju gosta da srpski posetioci u Pekingu pre ispune ta tri zadatka nego što kupe magnet za frižider, omiljeni suvenir sa putovanja.

I u kamenje Velikog kineskog zida uklesana je jedna drevna mudrost: ko nije bio tamo, nije postao čovek. Danas se to podrazumeva i za žene. Jedan od najpoznatijih delova slavne građevine nalazi se na oko 70 kilometara od Pekinga. Do njega se dolazi vrhunskom autostradom i odličnim sporednim putevima, pa žičarom. Duž auto-puta, kroz satelitska naselja 20-milionskog Pekinga, gradi se i nova pruga, na stubovima.

Kinezi su odvajkada pravili utvrđenja na severu zemlje, ali je posebno značajan zid koji je podigao njihov prvi car Ćin Ši Huang, krajem 3. veka pre nove ere. Od tada je bilo mnogo dogradnji, a Veliki kineski zid kakav znamo potiče iz ere dinastije Ming (1368 - 1644). Za razliku od starijih, zemljanih zidina, njeni carevi su opasali brda i doline ciglama i kamenom. Na njima su kule stražare, kao i stepenici različite visine, da bi se osvajači, nesvikli na "domaći teren", što lakše sapleli. Penjanje uz neke delove zida je, za prosečnog rekreativca, ozbiljan planinarski izazov.

PORED pekinške "deonice" Velikog kineskog zida, nalazi se i Muzej kamena. Ovde su u iskušenju posetioci iz dinarskih krajeva, da se zapitaju: "A gde je ovo nama?"

Mit da je najčuvenija kineska građevina vidljiva sa Meseca potiče iz vremena kad nije postojao ni "Apolo 11", pa ni avion. To nije tačno, a mnogo umnih glava je do danas dalo svoje mišljenje na temu da li je Zid, u istorijskom smislu, imao ikakvog smisla. Na Zapadu su njegovu gradnju neretko tumačili kao tipičan naum istočnjaka da se izoluju od zlog spoljašnjeg sveta i da se spreče značajniji uticaji i promene u društvu. Mongoli su Zid zaobilazili i, na kraju, Kublaj-kana krunisali za kineskog cara, ali ni ta činjenica, međutim, nije sprečila napredne zapadnjake, Francuze, da koliko juče probaju da Mažino linijom zaustave Nemce, koji su neprobojan bedem takođe - zaobišli.

Kada je, u 17. veku, moćna i državotvorna dinastija Ming bila na izmaku, našao se general koji će osvajačima iz nomadskog naroda Mandžuraca da otvori kapiju na Zidu. Nomadi su ustoličili svoju dinastiju Ćing, i Kina je s vremenom počela da stagnira. U zlo doba: zapadni svet je baš tada hvatao zalet, pa je sredinom 19. veka Kina, i dalje najveća ekonomija sveta, izgubila Prvi opijumski rat od Britanaca, a potom i ostale vojne koje je vodila. Gušeći Bokserski ustanak početkom 20. veka, strane kolonijalne vojske - zapadnjačke, ali i ruska i japanska - zauzele su Peking uz nevelike gubitke. Početkom 20. veka, Kinesko carstvo, koje je osnovao prvobitni graditelj Velikog zida, prestalo je da postoji, i 1911. zamenjeno je republikom.

ZID je tokom vladavine poslednje dinastije đing kopnio, više nije održavan, jer su mandžurski vladari bili u dobrim odnosima sa okolnim narodima. Njihovi glavari dolazili su u Peking, u Zabranjeni grad, da bi sa carem pravili fešte. Iza kapija i deset metara visokih zidina - jer Peking je bio višestruko opasan - vladali su neki dobri, ali i neki nedovoljno mudri carevi. I carice.

Zabranjeni grad je najveći dvorski kompleks na svetu - prostire se na 74 hektara, i nalazi se u blizini centralnog pekinškog trga Tjenanmen. Od 1987. je deo zaštićene svetske baštine Uneska. Njime upravlja muzej, a upravo je u toku 16-godišnji program restauracije, s ciljem da svim zgradama vrati izgled iz carskih vremena.

Iz Zabranjenog grada vladala su 24 cara iz dinastija Ming i Ćing, od 14. do ranog 20. veka, a sa dvora jednog od poslednjih, potekao je i najčuveniji ovdašnji specijalitet - pekinška patka. Prvi mesto u kojem se služilo to danas slavno jelo je "Ćanđude", ogroman restoran koji i danas stoji na istom mestu, u pešačkoj zoni Ćijanmen u koju je utisnut i turistički tramvaj. Davne sedme decenije 19. veka, tu se skrasio kuvar iz Zabranjenog grada, koji je i dalje patku pekao na carski način, u otvorenoj rerni, sa specijalnim dodacima i hrskavom koricom, tada je ona postala dostupna svakom ko može da je plati. Baš u to vreme je mladi car Tungdži pokušavao da reformiše zemlju, ali je ubrzo umro.

CARSKOG kuvara u "Ćanđude" je doveo njegov osnivač Jang Ženćuan, na mestu propale prodavnice sušenog voća, 1864. godine. Nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, gostionica je danas deo istoimene korporacije "Ćanđude" u državnom vlasništvu, koja je posao sa hranom raširila po Kini, pa, čak, i do Australije. Ambicije su velike, a u "patkarskom poslu" ima i ozbiljne konkurencije.

Državnu firmu, u mestu rođenja "narodne" pekinške patke, zastupa potomak vlasnika, gospođa Jang Jun Man. Kaže nam da je njen predak došao u Peking kada mu je bilo samo 27 godina. Kineska imena često su puna simbolike i opisna, i nije ih lako prevesti Evropljanima. Šta znači Ćanđude?

- Znači da možemo da okupimo sav novac zajedno, sve poslovne ljude zajedno, da će naš posao nastaviti da cveta - objašnjava "gazdarica". - Sva hrana u vašim tanjirima je ona koju su jeli kineski carevi - dodaje, s ponosom.

Pre nego što u kompletu "ispari" sa ovog sveta, patka na sto s rotirajućim postoljem u sredini - što je zaštitni znak kineskih restorana - šalje izvidnicu u vidu pojedinih svojih delova. Zatim se, pošto je majstor iseče pred gostima, jede umotana u malu palačinku sa sosom, krastavcem i dugačkim režnjevima mladog luka.

PEKINŠKA patka je upisana na spisak nematerijalne baštine Uneska: svaka patka "dokusurena" u centralnom restoranu "Ćanđude" ima svoj serijski broj, kao i automobil, a brojčanik je već prešao brojku od 196 miliona.

"Ćanđude" se ponosi podužim spiskom svetskih velikana koji su u njega svratili. Među njima su i Pele, Fidel Kastro, Džordž Buš, Jaser Arafat, Helmut Kol, Ričard Nikson... Na "peckanje" balkanskih novinara - inicirano iz Federacije BiH, a nastavljeno iz Srbije - da se očekuje da specijalitet kuće okusi i Donald, ali ne Tramp nego Dak, dakle Paja Patak, a za njim i Gaja, Raja i Vlaja, kineski domaćini za okruglim stolom nisu odgovorili. Smisao za humor je drugačiji - Kinezi s ponosom kažu da vole da se šale na svoj račun - ipak, naklonost prema patki pečenoj u skladu s tradicijom kineskih careva ujedinila je dva kraja sveta u najkraćem roku.

Paja Patak je, ipak, dobrodošao u Kinu: čekao nas je u Šangaju, na prilazima "Diznilendu".

BOGATSTVO NA STOLU

KINESKA kuhinja je važan deo kulturnog nasleđa nacije i jedna od najbogatijih i najcenjenijih u svetu. To je univerzum za sebe, tačnije, više galaksija raznovrsnih ukusa: različiti regioni imaju sopstvene kuhinje. U Pekingu, tako, postoji šangajski restoran. Ko voli ljuto, hrani se na sečuanski način. A ko voli hamburgere, može u "Mekdonalds". Ni srpski roštilj nije nepoznanica u Pekingu, i može se pojesti kao brza hrana.

Kinezi piju mnogo čaja, pa kafei evropskog tipa nisu odlika njihovih gradova, ali zato u njima ima dosta američkih kafeterija iz lanca "Starbaks", koje prodaju (pre)skupe napitke i stalno su puni.