Velegrad koji pripada celom svetu

OTKAKO je Kina 1978. godine počela da se otvara prema svetu, kao jedan od aduta isturila je svoj novovekovni urbani dragulj, kosmopolitski Šangaj. Očekivanja su ispunjena: prema najnovijim podacima, grad je sedište 403 multinacionalne kompanije. Globalizacija odranije ima svoje svetionike, London i Njujork, a usled rastućeg uticaja Kine na svetska zbivanja, jedan grad im se po značaju približava, a po nečemu ih, sigurni smo, i nadmašuje.

Šangaj je kineski grad svetlosti. Glavna pešačka zona, Nanđinška ulica, blista. U gradskoj vrevi, saobraćajna policija kontroliše reku ljudi na raskrsnici. Ulica izbija na reku Huangpu i na plato koji gleda ka još većem izvoru sjaja, soliterima na suprotnoj obali, u Pudongu. Srećemo visokog muškarca germanskog tipa, koji kaže kineskoj prijateljici da je to, za njega, jedno od najlepših mesta na kojima je bio. Sa jedne strane je glamur prošlog veka, otelotvoren u izvanredno vrednim art deko zgradama, kratkotrajan, prekinut japanskom okupacijom, a sa druge - simbol postmodernog napretka, u kojem se ekonomija Kine ustremila ka visinama, kao i savremene šangajske kule.

POGLED sa 23. sprata hotela "Central" otkriva njujorški prizor. U podnožju i okolini neko će pronaći reminiscencije na Pariz, ili, možda, na palatu "Albanija". Šangaj, uistinu, pripada svetu, koliko i Kini.

Danas, jedan od tri najmnogoljudnija grada na svetu izbija na Istočno kinesko more, na deltu reke Jangcekjang. Gradsko tkivo oslonjeno je na manju, ali ipak ozbiljnu reku Huangpu, i još manju reku Sudžou. Vodotoci se uglavnom prolaze u tunelima, na šinama ili na drumu, u reci automobila.

Prema službenim podacima, Šangaj ima oko 24 miliona stanovnika, a nezvanično - tridesetak miliona. Među njima je registrovano najmanje 210.000 stranaca. Kažu da se u Šangaju najveći procenat lokalnog stanovništva služi engleskim jezikom, mada smo u piceriji u glavnoj ulici tražili kečap a dobili "tabasko".

Evropljani dobro prolaze u današnjoj Kini: oni sa znanjem engleskog jezika (kakvim-takvim, jer je i to, po pravilu, bolje od onog kojim raspolaže lokalno stanovništvo), kažu, mogu da pronađu posao za 15 minuta. To je teško proveriti, ali već godinama je ustoličeno zvanje polukvalifikovanog učitelja engleskog jezika koji iz Kine u Srbiju pošalje hiljade evra mesečno, ili veoma dobro živi u dalekoj zemlji. Iako su u kosmopolitskom gradu, i Kinezi u Šangaju pokazuju izvesno divljenje prema visokim ili svetlokosim Evropljanima, često tražeći da se fotografišu sa čovekom ili ženom iz neke od tih kategorija. Njima je, "svežijima" i stoga manje iskvarenima talogom visokourbanog života nalik zapadnom, sve to i dalje igra, čime, poput nevine dece, neretko postaju i moguća meta savremenih prevaranata koji im nude "originalne koncepte" zadovoljstva i nekakvog maglovitog boljitka.

ŠANGAJ je, naime, grad doseljenika. Svake godine, novih 600.000 ljudi u njemu pronađe zaposlenje! U tamošnjem odeljenju za saradnju sa inostranstvom, smeštenom u lepoj kući iz davnog vremena, kažu nam da ni ova godina nije izneverila očekivanja, i da je u prvom tromesečju uhlebljenje pronašlo novih 170.000 ljudi.

Kao i svuda u Kini, a posebno u njenom istočnom delu, čovek s paničnim strahom od velikih brojki brzo bi završio u izolaciji. Sa auto-puta na stubovima koji presecaju grad vide se šume ogromnih zgrada, reklo bi se, do unutrašnjosti zemlje. Solitera sa bar 30 spratova u Šangaju je više od 2.000 - novi su sve atraktivniji od starijih - a i dalje ih neumorno podižu. Milenijumski istrajan zao duh istočnjačkih društava, statičnost, zabranjen je koncept u savremenoj Kini. Tako je u Šangajskoj medija grupi, konglomeratu koji dominira etrom i pisanom reči u najvećem kineskom gradu, istaknuta tabla sa spiskom uspešno realizovanih ideja zaposlenih. Autor ovog pisanija, sa druge strane, još se seća kako je, početkom ovog veka, znači nedavno, nadobudni mladi beogradski šef, na predlog kako da se unapredi posao u nekom segmentu, umeo da odgovori: "Ništa ne brini, ima ko o tome da misli." U toj redakciji mehaničke pisaće mašine su udarale po nesrećnoj hartiji sve do 2002. godine. Koliko brzo napredujemo, tako ćemo i proći, a društvo u kojem Srbija dugo nije uspevala da se snađe - globalno selo trećeg milenijuma - čini idealnu podlogu za napredak Kine. Upravo je ona danas najveći pobornik globalizacije, dok se Amerika već uplašila svog geopolitičkog čeda.

OSIM statičnosti, u nama bližoj istočnjačkoj varijanti označenoj kao javašluk (kada Turčin kaže javaš, to znači - polako), savremena Kina se snažno opire osrednjosti svake vrste. Kinezi žele da imaju heroje, da se diče svojim šampionima. Oni navijaju za tenisera koji je, jednostavno, bolji, a nemaju anomaliju da ga mrze jer je standardno ošišan i nema bar neku dekadentnu crtu. Hoće - najuspešnije. Na Olimpijadi u Pekingu pobrali su najviše medalja, ali stiče se utisak da bi ih sve menjali za jedno četvrtfinale svetskog prvenstva u fudbalu (tu smo slični). Fudbal je - svuda. Novine pišu na udarnom mestu kako predsednik Si prima prvog čoveka FIFA Infantina. Za strane fudbalere spremne su stotine miliona dolara, a u Italiji - oba milanska kluba su u kineskim rukama. Ali u kvalifikacijama za Mundijal, Kina, pod slavnim italijanskim strategom Lipijem, nije mogla da pobedi napaćenu Siriju...

Osim fudbala, velika je pomama i za košarkom: igraju je, kao u najjačoj ligi sveta NBA, četiri puta po 12 minuta.

Zatim, kultura. Kinezi se njome ponose, i tradicionalnom, i savremenom. Osim nobelovca Mo Jena, u Srbiji je veoma popularan najmanje još jedan aktuelni kineski pisac, Ju Hua. Brojni čitaoci su, malo je reći, iznenađeni otvorenošću s kojom velikan i njegov mlađi kolega pišu o anomalijama koje su obeležile prve decenije NR Kine, poglavito o periodu Kulturne revolucije. Kina sve to sažima. U dnu Orijentalnog televizijskog tornja u Pudongu nalazi se, bukvalno, fascinantan Muzej Šangaja. Naviknuti na interpretaciju prošlosti koja zaboravlja sve što smatra sramotnim po svoje postojanje, iznenadio nas je prostor koji je u muzeju dobio polukolonijalni Šangaj.

KINA se tim vremenom ne ponosi, ali ga, očigledno, uvažava. Savršene replike ljudi onog vremena stoje i kleče pred sudskim većem čiji je jedan član Kinez a drugi stranac. Još scena iz života. Kinezi, ovakvom postavkom, žele da pokažu sopstvenu emancipovanost od kompleksa.

Muzej nudi slike, oblike, pa čak i mirise iz manje ili više davne istorije Šangaja.

Na vrhu TV tornja je restoran koji se okreće oko svoje ose (urbana legenda kaže da se nekada vrteo i restoran na vrhu "Geneksove" kule na Novom Beogradu, ali to nije istina, jer skupi mehanizam nikada nije mogla da nabavi čak ni najmoćnija srpska firma). Osim spektakla za čulo ukusa, obrtna kula pruža gostima sjajan uvid u spektakularno ljudsko postignuće, savremeni Šangaj.

GRAD U MALOM

ŠANGAJ se diči svojim planskim razvojem, koji u naseobinama takve veličine obično nestane u magli pustog spiska želja. Njegov Urbanistički zavod ima ozbiljnu izložbenu zgradu, koja bi u nekom drugom gradu mogla da posluži i za solidan muzej, a stranim gostima je rado pokazuju. Svi smo pomalo deca, volimo minijature i makete, i žao nam je što ne možemo da ih dodirnemo i igramo se sa njima jer se one nalaze sa druge strane ograde za posetioce.