Priča o ljubavi obično ugnjavi

KADA se na vratima "Interkontinentala" pojavio jedan sindikalno obučeni čovek, u pažljivo ispeglanom odelu i sa velikom kapom na glavi koja je skrivala dredove, Bora Đorđević je jedva shvatio da je to glavom i bradom Edi Grant. Svi novinari su se sjatili oko njega, a on sa svitom pravo na Boru i Mišu. Uz pomoć Radomira Krkića, koji je doveo rege zvezdu u Beograd, objasnili su mu da bi bilo divno da se pojavi na njihovoj novoj ploči, da bi im to bila velika čast, i da praktično ne treba da peva, već samo da priča.

Edi zagleda "Čorbine" albume koje su mu dali, vidi da su sarađivali sa Mekojem, i ništa ne govori. Krkić je pojasnio da se radi o najpopularnijoj grupi u Jugoslaviji, a Edi je klimnuo glavom i rekao - okej.

MEĐUTIM, sutradan, posle koncerta u "Pioniru", na kome je pevao kao zmaj, poručio je da se izvinjava što ne može da dođe u studio, jer se u hali mnogo pušilo pa je promukao. Kada je Bora na jedvite jade uspeo da dovede Granta do Studija 5, gde je "Čorba" snimala album, izvesni Laza portir je u studiju preprečio put Bori, Grantu i ostalima, vičući kako Grant ne može da uđe jer nije na spisku. Tome je odmah pridodao dva argumenta - da je Grant stranac i "crnac pobogu", i da mu kao takvom sigurno nije mesto u studiju.

- Tada mi je pukao film - priča Bora. - Na oči su mi pale roletne. Zar posle toliko muka i neizvesnosti da celu stvar sjebe Laza portir? Zgrabio sam nesrećnog čoveka i sa sve pištoljem ga bacio iza pulta. Laza nije mogao da veruje šta mu se dešava. Baš nekako u tom trenutku, u studio su ušetali Grant, Slađana Milošević i neko društvo, ne primećujući sranja u toku. Samo sam rekao pokojnoj Dragani: „Slušaj, kad ovaj zovne miliciju“, zadržavaj ih što duže. Posle su mi pričali da je Laza, kada je došao sebi, zvao svog šefa i raportirao: "Pevač Đorđević me je fizički napao u pijanom stanju i uveo neka neovlašćena lica u Studio 5. Kako da postupim?"

KADA su u studiju Ediju pustili "Amsterdam" i objasnili gde treba da repuje, on je samo rekao "svetski hit" i tražio slušalice. Iz cuga je snimio svoje, i čak hteo da ponovi jedan deo, jer se čulo da mu je glas malo naprsao.

U to vreme Bora je bio prinuđen da se oprosti od svoje karijere u malom fudbalu. Braneći gol ekipe "Delirijum tremens", povredio je Ahilovu tetivu, i zbog toga grupa nije održala seriju svirki na kojima su planirali da provere nove pesme pred publikom. Umesto toga, prvi put u karijeri snimali su demo verzije pesama za sledeći album. Krajem 1986. na MESAM-u su dobili nagradu kao rok grupa godine, Bora je proglašen za najboljeg kompozitora, dok je Miša autor hita godine - pesme "Amsterdam". U februaru 1987. "Čorba" objavljuje album "Ujed za dušu", za koji je Bora komponovao samo tri i po pesme, a kao autori se potpisuju Džindžer, Čutura i Miša. Tada su snimili i prvu obradu, što će kasnije biti česta praksa. Reč je o pesmi "Zadnji voz za Čačak", odi Borinom rodnom gradu i obradi Last train to Clarksville Nila Dajmonda, koju su svojevremeno izvodili "Mankis". "Ujed za dušu" bio je skoro sasvim bez politike, sem duhovite pesme "Član mafije", u kojoj je na matricu karipske muzike Bora opisao Savez komunista. "Svirao je Dejvid Bouvi" bila je, pak, posveta rokenrolu.

PUBLIKA je izvanredno reagovala, pa se ispred prodavnice PGP-a stvorio red onih koji su čekali da kupe ploču, nadajući se da će biti među prvih hiljadu koji su uz album dobili i poklon singl sa pesmama "Nesrećnice, nije te sramota" i "Zašto kuče arlauče".

- Dok smo uveliko snimali album u "petici", do PGP RTB stigle su glasine da "Riblja čorba" snima nešto sumnjivo i antikomunističko - seća se Bora. - "Član mafije" bila je toliko jasna asocijacija da bi i malo dete provalilo da se radi o članu partije. U to vreme ozbiljna izdavačka kuća, kakav je bio PGP RTB, morala je da ima svog dežurnog ideologa, čiji je jedini posao bio da odredi šta je politički podobno a šta ne. Taj nezahvalni posao obavljao je visoki partijski funkcioner Momčilo Baljak, koji je sa Stankom Terzićem krenuo ka studiju da čuje inkriminisani materijal. Imali smo sreće što se Studio 5 nalazio tačno preko puta hotela "Ekscelzior" i što su oba rukovodioca volela da popiju. Sačekao sam ih ispred studija i pozvao na piće i razgovor pre nego što preslušaju sporne stihove. Oni su cirkali viski, a ja lozu. I tako više puta. Sasvim nam je dobro išlo. Negde posle 17. ture (nisam baš siguran), mislim da smo uspeli da se popnemo uz stepenice i uđemo u studio. Pažljivo su slušali snimak. Smejali su se i zaključili da je pesma ideološki i muzički skroz-naskroz u redu.

BORA ni te 1987. godine nije izbegao medijsku gužvu. Nakon što je u Sava centru, na proslavi godišnjice Studija B, govorio svoje stihove, među kojima i pesme "Crni mercedes" i "Hej, Sloveni i ostali, debelo smo zaostali", javni tužilac je našao da je Đorđević "uznemirio javnost" i ceo slučaj predao nadležnom sudu. Ali kako su sve Borine pesme koje je javno govorio već objavljene u časopisima i dve njegove zbirke, sud je odbio zahtev javnog tužioca. Da se niz ne prekine i tradicija održi, 1988. se u Baru pobrinuo milicioner sa ambicijama književnog kritičara, čijim će zalaganjem Borina poezija po drugi put sesti na optuženičku klupu.

Jubilej, 10 godina rada, "Čorba" je obeležila objavljivanjem albuma "Priča o ljubavi obično ugnjavi". Na omotu albuma piše: "Zahvaljujemo se B. Đorđeviću što je 3 h (tri puta) došao trezan u Studio 5", ali i "sve tekstove napisao književnik B. Đođević".

- Verovatno sam se tada prilično kurčio činjenicom da sam primljen u Udruženje književnika - kazuje Bora. - A primljen sam zaista na neuobičajen način. Neki od mojih prijatelja pisaca, Adam Puslojić i Ratko Adamović pre svih, veoma su cenili ono što radim, pa su pokrenuli inicijativu da me učlane. Čuo sam da su neki stariji članovi bili protiv toga, pa sam se baš zainatio i ja. Nisam ni želeo da pišem molbu za prijem u UKS. Onda su me jedne večeri u "Stupici" nafatali Ratko i Adam, malo pod gasom. Nagovaraju me da pišem molbu, ja neću. Posle dugog natezanja pristanem da na platnenoj salveti napišem žalbu za prijem u Udruženje književnika. Napisao sam jedno dva-tri stiha. Ne sećam se celog teksta, sećam se ovoga: 'Biću član svaki dan, nemoj neko da mi kenja protiv moga udruženja.' I potpisao se. Ratko je uredno savio salvetu i odneo je u Francusku 7, gde je sekretarica stavila pečat i arhivirala dokument. Na sledećem sastanku zavanično sam postao književnik i bio vrlo ponosan na svoj novi status.

SUTRA: Veliko raskršće "Riblje čorbe"