Talasi između kralja i maršala

OVO je priča o Beograđanki koja je prva u gradu vozila bicikl, nosila pantalone i mešala malter.

Kad žena mnogo zavoli nekog muškarca, barem je tako bilo u HIH veku, zaljubi se i u njegov grad. I eto Nemice Babet Bahmajer, posle Pariza i Minhena - u Beogradu. Srećna. Ne vidi da ima bilo kakvog problema. O beogradskim sokacima Švabica s leptirićima u stomaku piše nadahnutije nego o pariskim avenijama: "Tadanji mali patrijarhalni Beograd - sa krivom turskom kaldrmom, bez električnog osvetljenja, sa konjskim tramvajem, uskim krivudavim sokacima obraslim travom - imao je u sebi nešto simpatično, originalno i privlačno."

Babet, umetnički Beta, udala se za svog kolegu sa studija Ristu Vukanovića, koga će zvati s nekim posedničkim uživanjem "moj dugački Hercegovac". Rođen je u ljutom kršu sela Busovina kraj Trebinja.

Posle završene Slikarske akademije u Minhenu i umetničkog venčanja u ateljeu Antona Ažbea, bračni par umetnika stiže u Beograd. Beta ima dvadeset šest godina, a Rista godinu manje. Iz velikog sveta došli su u gradić koji nije imao nijednu galeriju, u kojem su slikari bili oni koji malaju zidove (moler, od maler, nemački - slikar). Tek venčani par slikara došao je u do juče tursku Evropu. Nema tu ni muzeja, a kamoli galerija i otvaranja šampanjca na izložbama, nema ni umetničkih salona, ničeg od glamuroznog artizma, ali njima zaljubljenima to nije smetalo. Naprotiv, strogo poslovno gledajući, oni su videli šansu da budu prvi, kao prodavac cipela u Africi koji vidi da svi ljudi idu bosi.

I TAKO se slikari s minhenskom diplomom obretoše u Srbiji. Izašli su iz voza sa po jednim koferom ličnih stvari i nekoliko punih blokova slika. Radove su izložili već posle dva meseca u holu Narodne skupštine, koja se nalazila na uglu Ministarske (Kraljice Natalije) i Miloša Velikog. Slikari su platna za izložbu dopremili taljigama. Beta je krivila štikle na klizavoj kaldrmi pridržavajući velike formate da ne ispadnu iz zaprežnih kola. Znojila se i stenjala, i nije zakerala. Leptirići su je držali još uvek na milimetar iznad kaldrme.

Dvadesetog septembra 1898. izložbu je otvorio direktor Narodnog muzeja Mihailo Valtrović. Kada je upriličena prezentacija njihovih radova na dvoru, kralj Milan je uperio prstom u platno "Dahije" Riste Vukanovića. Kralj je isplatio 200 napoleona za sliku - dovoljno da Vukanovići kupe plac na uglu Kapetan Mišine i Jovanove ulice.

Betu Vukanović su u njenim poznim godinama pitali o javnim ličnostima koje je sretala. Izdvojila je dvojicu: "Upoznala sam dva velika gospodina: kralja Milana i maršala Tita. Ali ipak, kralj je bio veći gospodin, on maršalu ne bi uzeo ulicu."

IPAK je Beta dobro procenila da se cipele mogu prodati i u zemlji u kojoj svi idu bosi. Srećna zvezda je mladim slikarima nad glavom sjala. Od kralja su dobili novac za plac, a iz Nemačke je Beti iznenada stiglo nasledstvo, taman da se sazida kuća. U stopu toj struji blagodati stigla je i vest o smrti Kirila Kutika. (Jednom su se vrata zatvorila, drugom se otvorila - tako surovo je to i inače).

Kurtik je držao slikarsku školu koju je subvencionasala država. Licencu su dobili Vukanovići, sa dopunom da, osim podučavanja u "malanju", mogu obučavati zanatlije u umetničkom ukrašavanju kuća i javnih zgrada. Škola će raditi u njihovoj porodičnoj kući, koja je za tu namenu projektovana. Kada je useljena, 1902. godine, bila je to prva umetnička kuća u Srbiji. Sa ulice se videlo da su u njoj potkrovljeni umetnici.

Arhitektu Milana Kapetanovića upoznali su na Svetskoj izložbi u Parizu. Srpski paviljon je bio njegov projekat. Kapetanović je studirao u Minhenu, pa je tema za razgovor bilo napretek. Dogovarali su se o svakom detalju kuće, kao da je trojno delo. Zamamna je to građevina. Nalazi se na padini i sva je u kaskadama. Ravne krovne terase Vukanovićevih gledaju na Dunav, kao i prozori ateljea i spavaćih soba.

VUKANOVIĆI su imali harmoničan brak. Mnogo više od plamena strasti, zajednički sistem vrednosti temeljio je njihov bračni spoj. Rista Vukanović je bio Srbin kosmopolitskih shvatanja. Uvid u njegov pogled na svet daje nam njegov triptih "Molitva". Radio ga je pet godina. Na kojoj god izložbi se pojavila, ova zamašna slika je izazivala komentare. Angažovana je, provocira. U mističnoj smo magli crkve, sinagoge, džamije. Hrišćanin, Jevrejin i musliman su prikazani u trenutku molitve. Nije slučajno Rista Vukanović izabrao Milana Kapetanovića da mu projektuje kuću, jer je Kapetanović projektovao i dorćolsku sinagogu Bet Israel.

Kritičari su primetili da je naslov triptiha u jednini. Sugeriše da sve tri religije imaju jednog boga. A da je nazvana "Molitve"? Onda ne bi najavljivala stvaranje Jugoslavije.

TRIPTIH je otkupila kraljevska vlada Hrvatske za Štrosmajerovu galeriju. (Ilirska, jugoslovenska linija u hrvatskoj politici.) Risti Vukanoviću je plaćeno 3.500 dinara. Kolika je to kupovna vrednost? Ako bi se doslovno prevelo u današnju rentijersku vrednost - od te brojke se vrti u glavi.

Od 1902. do 1914. dom Vukanovićevih je bio mesto umetničke radosti i varoškog komfora. Ali Vukanovići nisu znali da su u Srbiji srećne godine sam one koje se ukradu. Platiće skupo to saznanje.

Godine 1915. nemačka granata udara u njihovu kuću. Srušen je krov u paramparčad. Oni nisu u kući. Povlače se sa srpskom vojskom prema Grčkoj. Beta nije htela da dočeka svoje Nemce.

Rista dobija tifus. Leči se u Parizu. U sanatorijumu slika Betin portret. Oproštajni. Ona je pored njega. U tom portretu je sažet ceo njihov život, u kojem se nikada nije znalo šta ih ga čeka iza ćoška. Smatra se jednim od najboljih ženskih portreta u srpskom slikarstvu.

RISTO Vukanović je sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, među 750 umrlih srpskih ranjenika.

Ode sreća kao leptir na sveću.

Beta Vukanović srušenu kuću u Kapetan Mišinoj nije htela da obnavlja. Čak nije htela ni tim delom grada da prolazi. Uspomene bi je odmah ophrvale. Punkt. Stavila je tačku. Kuću je prodala Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata. Kuća je prepravljena u stambenu zgradu.

Beta je stanovala u Domu učenica. Radila je kao nastavnik crtanja. Živela je nekoliko meseci preko sto godina. Do poslednjeg dana je slikala u svom ateljeu u Kolarcu ili u Studentskom parku. Kritičari je smatraju začetnikom umetničke kulture u Srbiji.

DRUŽENjE SA KRALjEM PETROM

ČESTI gosti u domu Bete i Riste Vukanovića su bili filozof Brana Petronijević i urednik Srpskog književnog glasnika Bogdan Popović. Beta se razonođivala crtanjem karikatura. Uradila je i otisak za rozikasto-ljubičastu novčanicu od 50 dinara, koju joj je naručio njen prijatelj kralj Petar Karađorđević, ako se česti susreti i bliskost koju je imala s kraljem smeju nazvati prijateljstvom.