Kosovo razdružuje Srbiju i Sloveniju

VEĆ je bilo kasno, nedelja je prelazila u ponedeljak. Vanrednoj sednici Predsedništva CK SKJ se ne vidi kraj. Kučan žuri u Ljubljanu, Šuvar u Osijek na susret sa šefom mađarske partije Karoljom Grosom, koji je zakazan za ponedeljak u živopisnom dvorcu Tikveš, u Beljskoj šumi. Razilaze se sa sednice, a o Kosovu ništa nije rešeno izuzev, kao i obično, bledog i nejasnog saopštenja za javnost. I dok se šefovi mađarske i jugoslovenske komunističke partije, koje će za nepunu godinu dana biti oduvane sa političkih pozornica obe zemlje, dogovaraju o "oblicima dalje saradnje" u predivnom ambijentu koji nagoveštava dolazak proleća, tu nadomak Osijeka, koji će za dve godine biti potresan artiljerijskim granatama, u Ljubljani preko dvadeset slovenačkih organizacija, saveza i društava izdaje saopštenje koje počinje rečima: "Zbivanja poslednjih dana na Kosovu do kraja su otvorila oči svakome ko je još sumnjao u to kuda vodi politika međunacionalnog zaoštravanja i traganja za neprijateljima: u tragične samoubilačke oblike protesta, koji su sami najbolji dokaz da komunikcija više nije moguća, i na kraju u vanredno stanje."

Te večeri kada se Šuvar, zadovoljan "plodnim razgovorima" sa Grosom, vratio u svoj beogradski kabinet, na televizijskim ekranima širom Srbije prenosi se slika iz Cankarjevog doma u Ljubljani, u kome Milan Kučan otvoreno pred celim svetom izgovara ono što je propustio da kaže dan ranije na vanrednoj sednici Predsedništva CK SKJ. Tako je Kosovo konačno "razdružilo" Sloveniju i Srbiju. Na odgovor iz Beograda nije trebalo dugo čekati. Još Kučan nije sišao sa televizijskih ekrana, a aktivisti širom Beograda i Srbije su se rastrčali po svojim organizacijama obaveštavajući narod i članstvo da sutradan svi neizostavno dođu pred Saveznu skupštinu na miting podrške srpskom rukovodstvu i, još više, protesta protiv protiv slovenačke politike i svih onih u Jugoslaviji koji je slede.

NAD Beogradom je već noć, a na dva kraja grada vodi se bitka nerava. Na 16. spratu zgrade CK SKJ partijsko predsedništvo pokušava da formuliše stavove i poruke ljudima koji u hladnoj noći stoje pred Skupštinom, a najuporniji demonstranti odbijaju da se raziđu dok ne dobiju garancije da su njihovi zahtevi prihvaćeni. U jednom Tanjugovom "flešu", među mnogima koji su tog dana emitovani, kaže se: "Okupljeni radnici, studenti i građani ipsred skupštinskog zdanja očekivali su oko 19 časova saopštenje i odgovor Predsedništva CK SKJ na njihove zahteve. Do tog vremena, međutim, nije stigla nikakva informacija. To je, uz umor i gotovo neprekidno višečasovno stajanje, pojačalo nervozu među oko dvadeset pet hiljada upornih učesnika mitinga, koji su do ovog trenutka ostali na skupštinskom platou. Sve češće se čuju zvižduci i uzvici negodovanja".

I dok pred Skupštinom vri, savezni partijski vrh vodi bespoštedni rat oko svake reči saopštenja koje demonstranti pred Skupštinom očekuju. Posle niza neuspelih pokušaja da se među raznim tekstovima, koji su za tu priliku pripremljeni, pronađu formulacije koje će sve zadovoljiti, Predsednštvo odlučuje da ovlasti lično Slobodana Miloševića da on formuliše pet tačaka saopštenja koje treba da umiri okupljene pred Skupštinom. A u toku čitavog dana pred Skupštinom su se ređali mnogi govornici, među njima i oficijelni predsednik savezne države Raif Dizdarević, ali i on je, kao i govornici pre njega, bio ispraćen negodovanjem i zvižducima. Već tada je bilo jasno da nikakvo saopštenje neće pomoći da se okupljeni narod raziđe dok im se lično ne obrati onaj koji ih je okupio - Slobodan Milošević.

MILOŠEVIĆ je na sednici bio i najagilniji jer to je sednica koju je sam inicirao okupljanjem stotine hiljada ljudi pred Skupštinom. Svi ostali su pokušvali da ga odobrovolje, gotovo su mu se udvarali, što je ovom očito prijalo, pa je svoje zahteve pojačavao i praktično vodio čitavu igru. Slovenci su sve to vreme delovali rezervisano, čak pomalo preplašeno, budući da se skoro i nisu javljali za reč, osim kada je trebalo uveravati da oni nisu krivi za sve što se događa i da su njihove namere časne i poštene i u interesu Jugoslavije.

U takvoj atmosferi ušlo se već u kasne večernje sate kada je stigla vest da je situacija pred Skupštinom sve napetija i da i sami organizatori mitinga izražavaju nemoć da spreče najgore. Iz policije istovremeno stiže informacija da je situacija pred Skupštinom takva da svakog časa može doći do eksplozije. Sada su sve oči okrenute prema Miloševiću, od koga se očekuje da odmah ode pred Skupštinu i umiri narod. Milošević pravi tada svoj poslednji manevar. Pošto je svaki čas izlazio iz sale da iz svog kabineta obavi telefonske razgovore, pri jednom povratku natrag u salu već s vrata je uzviknuo: "Pa šta se mi ovde preganjamo kada se na radiju već vrti vest iz našeg informativnog sektora da je Predsedništvo usvojilo sve zahteve mitinga i da ja dolazim pred Skupštinu da govorim!"

IZNENAĐENjE je bilo kompletno, ali Miloševićeva informacija o vesti na radiju je sasvim proizvoljna. Doduše, jedna od mnogih vesti na radiju te večeri je bila: "Kako nezvanično saznajemo, Predsedništvo CK SKJ je završilo sednicu i očekuje se da se svaki čas pročita saopštenje i da govori Slobodan Milošević". To je samo jedna u nizu neproverenih informacija koje su novinari tog dana saopštavali, u nemoći da kažu nešto sigurnije i opipljivije. Ali je Miloševiću ova "patka" očigledno dobro došla, a sasvim je moguće da je od njega i potekla. Postigao je ono što je želeo: rasprava o pet tačaka koje je on predložio ubrzo je završena, a on je, kao nevoljno i samo zato što je tako "saopšteno", pristao da lično ode pred Skupštinu. Tako se i to završilo, a na televizjskim ekranima svi su te večeri mogli da vide i čuju šta je i kako govorio Milošević na kraju tog dramatičnog dana.

JOŠ jedan Tanjugov "fleš" iz te večeri otkriva nešto novo: "Pošto se Slobodan Milošević oko 21.30 obratio okupljenima ispred Skupštine SFRJ, pozivajući ih da se dostojanstveno raziđu, deo učesnika mitinga počeo je da odlazi sa platoa. Oni koji su ostali nakon Miloševićevog govora počeli su da skandiraju "ništa nije rešeno", "ispunite zahteve", zatim "izdaja, izdaja" i "idemo na Kosovo". Dakle, prvi put se desilo da Miloševića nisu poslušali, što je sutradan po kuloarima zgrade CK SKJ komentarisano na razne načine i uz mnoga pitanja: da li je Milošević potrošio svoju moć nad masama, da li on više nema šta da obeća, ili mu se sada manje veruje? U svakom slučaju kosovska drama je tih dana potresla Jugoslaviju do te mere da se od toga nikada neće oporaviti, a dve godine kasnije doživeće i svoj tužni i tragični raspad.

PROTEST UDRUŽENjA KNjIŽEVNIKA

TIH dana će srpski književnici sa svoje vanredne skupštine odgovoriti na izazov iz Slovenije takođe gnevno i uvređeno, a Matija Bećković će beogradski miting uporediti sa velikim demonstracijama od 27. marta 1941, rekavši da je srpski narod ovog puta reagovao zbog jednog drugog pakta. A slovenački kulturni radnici su upozorenje srpske strane da će Slovenci trpeti političke, privredne i kulturne posledice, ukoliko se javno ne izvine srpskom narodu, ocenili kao "sirovu ultimativnu pretnju, sličnu onoj koju je Staljin uputio Jugoslaviji 1948. godine".