Deda je bio Staljinov kuvar

PRVO PUTOVANjE, PRVI DAN 2. jul 2015.

O(liver) S(toun): - Mislim da mnogi ljudi na Zapadu ne znaju mnogo o vama, osim sa vesti. Voleli bismo da saznamo nešto o vašem poreklu, o tome odakle potičete. Ja znam da ste rođeni u oktobru 1952, posle rata. Da je vaša majka bila radnica u fabrici, a vaš otac učesnik rata, ali ne znam čime se bavio posle rata. I znam da ste odrasli u stanu koji ste delili sa drugim porodicama.

V(ladimir) P(utin): - Moja majka nije radila u fabrici. Jeste bila radnica, međutim, obavljala je različite poslove. Bio sam jedinac. Pre mene su izgubili dvoje dece. Jedno tokom opsade Lenjingrada, a drugo tokom rata. A nisu hteli da me daju u sirotište, zato je moja majka radila kao čuvar.

O. S: - Zato što nije htela da vas da?

V. P: - Da, tačno, a moj otac je radio u fabrici.

O. S: - Šta je tačno radio?

V. P: - Bio je inženjer, završio je fakultet i radio je u fabrici.

O. S:- Stalno ili s povremenim prekidima? Da li je imao stalan posao?

V. P: - Da, stalan, rekao bih. A radio je dugo, a onda, kada se penzionisao, nastavio je da radi do 70. godine ili tako nešto.

O. S: - Ali bio je ranjen u ratu?

V. P: - Da, jeste. Kada je izbio rat, bio je u specijalnoj jedinici. To su bile male operativne jedinice koje su slate na neprijateljsku teritoriju da obavljaju različite operacije. Dvadeset ljudi je bilo poslato, a samo su četvorica preživela. On mi je to ispričao, a kasnije, kada sam postao predsednik, dobio sam dosije koji je potvrdio to šta se desilo. Prilično je zanimljivo. A onda je poslat u oružane snage na jedno od najopasnijih mesta, lenjingradski front. Zvalo se Nevski Pjatačok, oslobođeni deo teritorije, poligon. Bilo je neprijatelja na reci. Sovjetska armija je uspela da napravi mali slobodni poligon, površine dva puta četiri kilometra.

O. S: - A vaš stariji brat je umro nekoliko dana ili meseci po vašem rođenju?

V. P: - Ne, on je umro tokom opsade Lenjingrada, imao je manje od tri godine. U to vreme, da bi sačuvali decu i njihove živote, odvodili su ih od porodica. Moj brat se razboleo i umro. A moji roditelji nisu ni bili obavešteni o tome gde je sahranjen. Prilično čudno, ali tek nedavno, neki zainteresovani ljudi su uspeli da dođu do nekih arhiva. Koristili su prezime, očevo ime i adresu sa koje je dete odvedeno. Uspeli su da pronađu dokumenta o njegovoj smrti i mestu gde je sahranjen, kao i o sirotištu u koje je odveden. Prošle godine sam prvi put posetio njegov grob. To je memorijalni kompleks u Sankt Peterburgu.

O. S: - Pa, sagledavajući žrtve Drugog rata, nadam se da vaši roditelji nisu bili slomljeni ovim tragedijama. Mora da su se okrenuli svom trećem sinu kao novoj nadi.

V. P: - Zaista nisu bili slomljeni. Ali rat se završio 1945, a ja sam rođen tek 1952. A to je bilo veoma teško vreme za obične ljude koji su verovali u Sovjetski Savez. Pa ipak su se odlučili za još jedno dete.

O. S: - A recite mi, čuo sam da ste imali neki problem mladalačke delinkvencije. Bili ste malo divlje dete dok, čuo sam, niste počeli da se bavite džudom u dvanaestoj godini.

V. P: - Da, zaista. Moji roditelji su se trudili oko mog vaspitanja ali, ipak, ja sam živeo u slobodi i provodio mnogo vremena u dvorištu i na ulici. I svakako, nisam uvek bio disciplinovan koliko se očekivalo da budem. Ali kada sam počeo da se bavim sportom sistematski, počeo da treniram džudo, došlo je do preloma u mom životu.

O. S: - Takođe sam čuo da je vaš deda po majci bio glavni kuvar Lenjina i Staljina.

V. P: - Da, zaista, tako je bilo. Svet je ipak mali, tačno je. Pre revolucije 1917, on je radio u restoranu u nekadašnjem Petrogradu, odnosno Lenjingradu. Bio je glavni kuvar. Ne znam kako je došlo do toga da radi za nekoga kao što je Lenjin. Ali kasnije je zaista radio na području gde je Staljin živeo i radio za njega. Bio je veoma jednostavan čovek - kuvar.

O. S: - Da li vam je nekad pričao o tome?

V. P: - Nikada nije pričao, ali da budem iskren, deo detinjstva sam proveo u moskovskoj oblasti. Živeli smo u Sankt Peterburgu, koji se tada zvao Lenjingrad. Leti smo odlazili na nekoliko nedelja da posetimo mog dedu koji je tada bio penzioner, ali on je i dalje živeo tamo gde je radio, u jednoj državnoj dači. A otac mi je pričao kako je odlazio kod dede dok je Staljin još bio živ. Deda mu je pokazao Staljina izdaleka. To je jedina stvar koju znam.

O. S: - Vi ste maturirali i, verujem, odmah otišli na pravni fakultet. Takav je ruski sistem?

V. P: - Da, to je tačno. Završio sam srednju školu u Lenjingradu, otišao na Lenjingradski univerzitet i počeo da studiram pravo.

O. S: - I diplomirali ste 1975? To je veoma dobro, kao pravnik, upoznali ste tamo svoju prvu suprugu, mislim poslednju, vašu jedinu ženu.

V. P: - To je bilo kasnije, posle sedam godina.

O. S: - A onda ste se odmah priključili KGB-u 1975. u Lenjingradu.

V. P: - Da, u stvari, postojao je sistem zapošljavanja po završetku sovjetskih visokoobrazovnih institucija. Kada biste diplomirali na nekoj visokoobrazovnoj instituciji, odlazili biste tamo gde vas rasporede.

O. S: - Pa znači da niste imali izbora?

V. P: - Pa, reći ću vam, odmah sam preuzet po tom programu i bio sam u obavezi da odem tamo, ali ja sam to i želeo. Štaviše, ja sam i upisao pravo zato što sam želeo da radim za KGB. Još dok sam bio učenik, otišao sam u kancelariju KGB-a u Lenjingradu i pitao ih šta bi trebalo da uradim kako bih radio za službu. Službenik mi je rekao da bi trebalo da imam visoko obrazovanje i dobro pravno obrazovanje. Zato sam i upisao pravo.

O. S: - Shvatam.

V. P: - Ali znate, kad sam diplomirao, niko me se tamo, naravno, nije sećao, i nisam imao nikakvih kontakata sa KGB-om. A kada je došlo vreme zapošljavanja, bilo je prilično neočekivano da me je KGB pronašao i ponudio mi posao.

O. S: - I otišli ste u Drezden od 1985. do 1990, ali prvih 10 godina bili ste uglavnom u Lenjingradu.

V. P: - Da, tačno. U Lenjingradu i Moskvi, takođe u specijalnim školama.

O. S: - Napredovali ste, bili ste veoma uspešni.

V. P: - Da, u celosti, da.

ZALEĐENO DRUŠTVO

O. S: - Istočna Nemačka je od 1985. do 1990. bila prilično sumorna.

V. P: - Pa, ne baš sumorna. U to doba počela je u Sovjetskom Savezu Perestrojka. Nadam se da se nećemo baviti time - bilo je mnogo tema koje su se odnosile na Perestrojku, ali to je još uvek bilo slabo - osećao se duh inovacija. Ali kada sam stigao u Istočnu Nemačku, u Republiku, nisam uopšte naišao na duh napretka.

O. S: - Da, to sam i mislio.

V. P: - Imao sam utisak da je društvo ostalo zaleđeno u pedesetim godinama.