Jeljcinova borba sa demonima

O(liver) S(toun): Napredovali ste 1999. na poziciju premijera. Jeljcin je podneo ostavku 2000. Na osnovu snimaka pres konferencija i drugih snimaka sa gospodinom Jeljcinom, izgleda da je bio težak alkoholičar. Njegov mozak, način na koji je gledao u kameru, način na koji je govorio i kretao se, govorili su da je katatoničan.

V(ladimir) P(utin): Znate, mislim da nemam pravo da dajem bilo kakve ocene ni o ličnosti Jeljcina ni Gorbačova. Rekao sam da Gorbačov nije shvatao šta je moralo da se uradi, koji su ciljevi i kako ih ostvariti. Ipak, on je bio prvi koji je pružio zemlji slobodu i to je bio istorijski prodor. Prilično evidentna činjenica. A to isto važi i za Jeljcina. Kao i svako od nas, i on je imao svojih problema, ali takođe je imao i svoju snažnu stranu i nikad nije pokušavao da izbegne, umanji odgovornost, ličnu odgovornost. Znao je da je shvati, iako se borio sa svojim demonima. Ali to što ste rekli je istina. To nije tajna. To je bila stvarnost.

O. S: Samo iz radoznalosti, jer znam priču o Hruščovu koji je morao da pije sa Staljinom, da li ste vi ponekad uveče morali da pijete sa gospodinom Jeljcinom?

V. P: Ne, nikad. Nisam ja bio toliko blizak sa njim koliko vi pretpostavljate. Nikada nisam bio jedan od bliskih savetnika ni Gorbačova, ni Jeljcina. I bilo je potpuno iznenađenje kada me je postavio za direktora Federalne službe bezbednosti. To je prvo, a drugo, nikada nisam pio alkohol. Čak i kada smo se sretali, to je uvek bilo poslovno. I nikada ga nisam video pijanog na poslu.

O. S: Možda mamurnog?

V. P: Nisam nikada proveravao. Nikad nisam probao da ga pomirišem. Potpuno sam iskren. Nikad nisam išao sa njim u lov ili provodio vreme sa njim. Viđali smo se u njegovoj kancelariji i to je to. Nikada nisam ispio nijednu votku s njim.

O. S: Pa, evo vas ovde - mnogi premijeri dolaze i odlaze i iznenada, vi ste premijer. I onda?

V. P: Da, to je baš neobična priča. Vidite, ja sam došao iz Lenjingrada u Moskvu 1996. baš kao što ste rekli. Sve u svemu, u Moskvi nisam imao nikakvu jaku podršku ili kontakte. Stigao sam 1996. a 2000. postao predsednik. To je neverovatna priča.

O. S: Da.

V. P: Ali moram da vam kažem da zaista nisam imao nikakve posebne odnose sa Jeljcinom, niti njegovim timom.

O. S: Možda je neki premijer otpušten i samo rekao: "Dobro, sada ti preuzmi posao".

V. P: Ne znam, verovatno je pokušavao da pronađe nekoga jer je odlučio da se povuče. Zaista, nekoliko premijera je postavljeno i povuklo se. Ne znam zašto je odabrao mene. Pre mene je bilo vrlo nadarenih premijera i jedan od njih je tek nedavno preminuo. Ali kada mi je Jeljcin po prvi put ponudio taj posao, ja sam ga odbio.

O. S: Odbili? Zašto?

V. P: Da, bilo je to u susednoj kancelariji, pozvao me je da uđem i rekao da želi da me postavi za premijera i da želi da se kasnije kandidujem za predsednika. Odgovorio sam mu da je to velika odgovornost i da zbog toga moram da promenim život. A nisam bio siguran da to hoću da uradim. A on mi je na to rekao: "Vratićemo se ovom razgovoru kasnije".

O. S: O, zaista? Pa šta biste uradili?

V. P: Pa šta biste vi pomislili? Situacija je bila ozbiljna - samo zamislite kada bih bio otpušten. Nisam imao nikakvo obezbeđenje, šta bih radio? Kako bih zaštitio porodicu? Tada sam odlučio da ako je to moja sudbina, onda moram da idem do kraja. Tada nisam znao da ću postati predsednik. Nije bilo nikakvih garancija za to.

O. S: Smem li da vas pitam da li ste ikada bili na sastancima sa Jeljcinom i nekim od oligarha?

V. P: Da, naravno.

O. S: Znači, videli ste na koji način se on time bavi?

V. P: Naravno, bilo je vrlo zvanično, vrlo pragmatično. On se nije viđao sa njima kao sa oligarsima, već kao sa predstavnicima velikih kompanija, ljudima od čijeg poslovanja zavisi sudbina miliona ljudi i radnika.

O. S: Da li ste osetili da potiskuju Jeljcina?

V. P: Da, ali on to nije razumeo. Boris Jeljcin je bio veoma povučen čovek. Ako ga treba osuđivati za bilo šta u vezi sa oligarhijskim sistemom vladavine, onda zato što je verovao ljudima. On nije imao nikakve veze sa oligarsima i nikada nije imao nikakve lične koristi od njih.

O. S: U redu, sada smo u 2000. godini. To je mračno doba. Postali ste predsednik sa 53 odsto glasova. Nije se očekivalo da ćete potrajati. Postali ste predsednik zemlje u mračnom periodu, Čečenski rat je bio u toku. Sve je izgledalo veoma loše, a tu su i oligarsi... Privatizacije na sve strane. Povlačite se. Gledao sam dokumentarce i mogu prikazati snimke borbe. Bio je to najveći napor, čini mi se jedan od najcrnjih perioda vašeg života.

V. P: Da, tačno tako. Ali ta teška vremena nisu nastala 2000. nego mnogo ranije. Mislim da je to bilo ranih devedesetih, baš posle raspada Sovjetskog Saveza i do 2000... Imali smo krizu 1998, veoma veliku ekonomsku krizu. Drugi čečenski rat se 1999. nastavio, ja sam bio u ulozi predsednika, a zemlja je bila i vrlo teškoj situaciji. To je istina.

OLIGARSI JEDNAKI PRED ZAKONOM

O. S: Gledao sam snimak vas i oligarha 2003/4. Bio je to interesantan sastanak. Da li ste imali direktan sudar sa Berezovskim i ljudima poput njega, sa Hodorkovskim?

V. P: Ne direktan sudar. Samo sam im rekao da moraju da se drže na odstojanju od vlade. To je bio moderan izraz tada. I rekao sam da ako su stekli imovinu na zakonit način, nećemo im je oduzimati. Ali da se zakoni menjaju i oni moraju da ih poštuju. Smatram da bilo koji pokušaj revizije privatizacije može da nanese još veću štetu ekonomiji zemlje nego sama privatizacija. Zato ćemo nastaviti sa privatizacijom na poštenijim osnovama i učiniti sve što je u našoj moći da osiguramo imovinu, ali svi moraju da shvate da su jednaki pred zakonom. I niko se tada nije pobunio.

SUTRA: Fleksibilnost je put do pobede