Američki strah od ulaska Rusije u NATO

O(liver) S(toun): Koje su godine i koji trenutak, po vašem mišljenju, bili najopasniji u Prvom i Drugom čečenskom ratu?

V(ladimir) P(utin): Teško mi je da izdvojim konkretan trenutak. Takozvani Drugi čečenski rat počeo ja napadom međunarodnih oružanih bandi s teritorije Čečenije na Dagestan i to je bila tragedija. Onda su se federalne trupe suprotstavile teroristima. Organizovali su se i obični građani Dagestana koji je takođe muslimanska republika. Uzeli su oružje i organizovali otpor teroristima. Odlično se sećam tih dana. Sećam se da Dagestan nije samo tražio zaštitu od centralne vlade, već nas je preklinjao: "Ako vi, Rusija, ne želite da nas zaštitite, onda nam dajte oružje i zaštitićemo se sami". A u to vreme sam morao aktivno da učestvujem u rešavanju tog problema. Tada sam bio vršilac dužnosti premijera.

O.S: U međuvremenu, iako su još bile u Avganistanu, Sjedinjene Države su u martu 2003. napale Irak. Kakva je bila vaša reakcija na pripremu za rat, kao i na sam napad?

V.P: Shvatali smo da je razvoj događaja pokrenutih u Avganistanu bio povezan s terorističkim napadima na Njujork. Imali smo informaciju o postojanju terorističkih ćelija i o koncentraciji terorista na tim teritorijama. Odmah smo rekli da ćemo razmisliti o pružanju podrške Sjedinjenim Državama. Što se Iraka tiče, već sam vam rekao. Verovali smo da će to na kraju dovesti do raspada zemlje i nestanka struktura koje su bile sposobne da se odupru terorizmu, a to će dovesti do ogromnih regionalnih problema. Izneli smo predloge za saradnju u tom smislu, ali nismo dobili odgovor. Sjedinjene Države više vole da odluke donose jednostrano. Inače, znate da nisu svi NATO saveznici Sjedinjenih Država podržali njihovu akciju. Francuska i Nemačka bile su protiv te odluke. I ne samo to, nastala je neobična situacija u kojoj su Francuska i Nemačka, a ne mi, formulisale svoj stav o Iraku i pokušale da nas ubede da podržimo evropski stav.

O.S: Izvinite ako vas nisam dobro razumeo, ali rekli ste da je Rusija imala dokaze o postojanju terorističkih ćelija u Iraku povezanih s napadom na Njujork? To ste rekli?

V.P: Ne, u Avganistanu.

O.S: Da, mislio sam da ste rekli u Iraku. Znači, znali ste da ne postoji veza između Iraka i napada u Njujorku?

V.P: Naravno, ne postoji nikakva veza. Postojala je veza s terorističkim grupama koje su se nalazile na delovima avganistanske teritorije. Ali Irak nije imao ništa s tim.

O.S: Ali administracija predsednika Buša, posebno potpredsednik Ričard Čejni, tvrdila je da ta veza postoji.

V.P: Mi nismo imali nikakve dokaze za to.

O.S: Znači znali ste da je to isfabrikovana teorija.

V.P: Verovatno je smišljena tako što su zvaničnici američke vlade koristili neke informacije koje nisu bile sasvim tačne. Ne mislim da ja imam pravo da iznosim neke optužbe. Ali to je bila velika greška, što sada možemo da vidimo.

O.S: Pretpostavljam da ste slično reagovali na optužbe o oružju za masovno uništenje.

V.P: Da, potpuno isto. I ne samo to, imali smo pouzdane podatke da u Iraku nema nikakvog oružja za masovno uništenje.

O.S: Jeste li o tome nekad razgovarali s gospodinom Bušom?

V.P: Da, razgovarali smo o tome, ali naši američki partneri su smatrali da imaju dovoljno dokaza. To je bilo njihovo mišljenje.

O.S: Razgovarali ste s mnogim svetskim liderima i smatrate da je gospodin Buš pristojan čovek sa integritetom, a njegovi stručnjaci su ga ipak neprestano varali.

V.P: Nisu uvek i ne sve vreme. Osim toga, posle terorističkog napada u Njujorku predsednik Buš je sigurno razmišljao o tome kako da zaštiti Sjedinjene Države i njihove građane. Razmišljao je kako to da izvede. Zato ne čudi što je poverovao u podatke koje su mu pružale obaveštajne službe, uprkos tome što ti podaci nisu bili sasvim tačni. Postoje pokušaji demonizovanja Buša, a ja ne mislim da je to ispravno.

O.S: Dobro. Gospodin Buš je nastavio širenje NATO-a tokom svog mandata, nakon što je Klinton to započeo.

V.P: To je bila još jedna greška...

O.S: Znači to je bilo jasno kršenje obećanja.

V.P: To nije bilo stavljeno na papir. To je greška, ali napravio ju je gospodin Gorbačov. U politici sve mora biti stavljeno na papir jer se čak i potpisani dokumenti često krše. A on je samo razgovarao i zaključio je da je to dovoljno. Ali nije bilo tako. Posle toga su usledila dva talasa proširenja NATO pakta. Sećam se poslednje zvanične posete predsednika Klintona Rusiji. S njim i s njegovom delegacijom sastali smo se u prostoriji pored ove. Tada sam mu napola u šali rekao da bi Rusija verovatno trebalo da razmisli o pristupanju NATO-u. Tako sam mu rekao. Njegov odgovor je bio: "Zašto da ne? Mislim da je to moguće". Ali kad smo videli reakciju njegovog tima, shvatili smo da su donekle zbunjeni, pa možda čak i uplašeni tom idejom.

O.S: Jeste li to ozbiljno mislili?

V.P: Rekao sam to napola u šali. Sada radije ne bih objašnjavao šta sam zaista imao na umu. Ali to sam mu rekao i reakcija njegove delegacije bila je veoma oprezna. Mogu vam reći i zbog čega. Zato što je NATO, po mom mišljenju, relikt prošlosti. Ta organizacija je nastala tokom Hladnog rata između dva sistema. I NATO je sve vreme bio samo instrument spoljne politike Sjedinjenih Država. Amerika nema saveznike, ima samo vazale. Ja imam prilično dobru predstavu kako se odlučuje unutar NATO. Mogu postojati neslaganja oko nekih sekundarnih pitanja. Ali kad je posredi bilo kakvo ozbiljno pitanje, u NATO ne postoji apsolutno nikakva diskusija. U NATO postoje samo dve vrste mišljenja: američko mišljenje i pogrešno mišljenje.

DOGOVOR O ISTOČNOJ GRANICI

O. S: Prema onome što sam čuo od gospodina Gorbačova i prema onome što sam pročitao u tekstovima američkih zvaničnika, uključujući Džejmsa Bejkera, postojao je dogovor sa Sovjetskim Savezom da se NATO ne širi ka istoku.

V. P: Da, javno sam govorio o tome, pa i u Minhenu. To je rečeno još kad je doneta odluka o ponovnom ujedinjenju Nemačke. Još tada su generalni sekretar Ujedinjenih nacija, američki zvaničnici i predstavnik Savezne Republike Nemačke kazali da Sovjetski Savez može biti siguran u jedno - da se istočna granica NATO neće pomeriti dalje od istočne granice Nemačke Demokratske Republike.

SUTRA: RUSI DOSKORO NISI IMALI NIKAKVIH TAJNI