Umiranje balkanskog bolesnika

JUGOSLAVIJA je 1987. godine bila na umoru. Dok je veliki deo naroda pritisnut svakodnevnim problemima živeo u iluziji da će država opstati, u političkom establišmentu blizak kraj nije video samo onaj ko to nije hteo. Zajedničkoj državi isticao je rok trajanja, a dah umiranja balkanskog bolesnika bio je sveprisutan.

Država koju je narodima i narodnostima u nasleđe ostavio Josip Broz Tito pre tri decenije bila je paralizovana. Iznurena višegodišnjom ekonomskom i političkom krizom, pod teretom nerasvetljene prošlosti i ustreptala od sve dinamičnije sadašnjosti, SFRJ nije mogla da se nosi sa brojnim problemima koji su je pritiskali. Grogirana privreda, glomazan i neefikasan politički aparat, bujajući nacionalizam i devalvirana ideologija ukazivali su na to da Jugoslavija broji svoje poslednje godine.

PROMENE na međunarodnoj sceni su, naravno, uticale na takvo stanje. Već u januaru održan je plenum CK KP SSSR koji je označio početak sovjetske perestrojke, koja je ulila nadu u skoru transformaciju prevaziđenog komunističkog sistema, ali i jasno označio ideološki i privredni zaokret Moskve. Zapad se polako ali sigurno uspinjao na pijadestal pobednika u Hladnom ratu. Sovjeti su gubili i trku u naoružavanju, a Istočni blok sve teže se nosio sa sve snažnijim pokretima koji su tražili hitnu transformaciju vlasti, političkog i ekonomskog sistema. Evropa, SAD, Katolička crkva i brojne zapadne organizacije pomagale su ove grupe koje su na svojoj listi zahteva imale političke, ekonomske i druge reforme.

Jugoslavija je sve ove promene posmatrala pasivno, bez želje i snage da se aktivno uključi u svetske trendove. Unutrašnje prilike nisu joj išle naruku, ali i danas čudi tolika istrajnost u ignorisanju svih mogućih globalnih promena. Državi su bile preko potrebne dubinske reforme, a umesto njih vladajuća partija i njen kadar sprovodili su diktaturu fraza i izgradnje Potemkinovih sela. Umesto novog sistema vrednosti, državnog ustrojstva i prekompozicije ekonomije, Jugoslavijom se razlio nacionalizam.

TITO je umro sedam godina ranije. Njegov odlazak označio je početak poslednjeg čina velike balkanske federacije. Posle kratke faze žalosti i zaricanja u čuvanje njegovih tekovina oličenog u parolama "I posle Tita - Tito", "Titov put - naš put", "Čuvaćemo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka", država se sunovratila ka političkom i privrednom kolapsu. Isplivala su nerešena i dugo ignorisana nacionalna pitanja, sve mane ozloglašenog Ustava iz 1974. godine, albanski separatizam, težnje ka većoj samostalnosti zapadnih republika, izuzetno visok spoljni dug, odliv stanovništva...

Jugoslovenska ekonomija kasnih osamdesetih bila je istinski u lošem stanju. Jedan od najvećih problema države bila je prezaduženost. U godinama koje će uslediti posle Titove smrti dug države biće na maksimumu, dok će njena sposobnost da bilo šta vrati biti na najnižoj tački. Od šezdesetih godina javni dug se uvećavao za oko 17 odsto svake godine, da bi 1991. on iznosio gotovo nezamislivih 20 milijardi dolara.

IZMEĐU 1970. i 1980. ubrzano raste trgovinski suficit Jugoslavije. Deo razlike između ogromnog uvoza i skromnog izvoza prebijan je doznakama gastarbajtera, koje su dostizale i dve milijarde dolara godišnje. U to vreme van matice je živelo i radilo više od milion građana SFRJ, a na vrhuncu odlazaka trbuhom za kruhom u inostranstvu je privređivalo čak 20 odsto radne snage.

Početkom osamdesetih godina presušuje priliv pozajmljenog novca, što državu dovodi u predkolapsno stanje. Jer jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapacitet za vraćanje dugova, već je i njeno osnovno funkcionisanje zavisilo od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP posle 1980. stagnira, a od 1986. i drastično opada.

Razmere krize koja će u deceniji pre raspada Jugoslavije dobiti svoj puni zamah mogle su se naslutiti još početkom sedamdesetih godina. Primanja su konstantno opadala, uprkos upumpavanju velike količine deviza. Inflacija je bila dvocifrena, a nekoliko godina pred Titovu smrt dostigla je i neverovatnih 40 odsto godišnje. Uprkos velikom odlivu radne snage, stopa nezaposlenosti je početkom osamdesetih narasla na 12 odsto. Samo ovaj podatak, sam po sebi, bio je pouzdan znak da je recesija uveliko stigla.

VLAST i stručna javnost bile su svesne ponora koji se otvara pod nogama posustale federacije, ali se o razmerama krize retko otvoreno govorilo. Sistemski uzorci krize nisu mogli biti otklonjeni nizom državnih mera, među kojima su uz najveću pompu najavljeni "Društveni plan republike" iz 1981, "Program dugoročne stabilizacije" iz 1983. i "Program privrednog razvoja" 1985. i drugi. Krah "mera stabilizacije" bio je zamaskiran uvećanjem stranih kredita i povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva. Upravo tih godina država se suočila sa još jednim problemom, koji će do danas pratiti sve bivše republike - Jugoslaviju je od 1971. do 1981. godine napustilo čak 30.000 fakultetskih obrazovanih mladih ljudi.

Ustrojstvo države nametnulo se kao pitanje u pregovorima Jugoslavije i Međunarodnog monetarnog fonda. Delegacija MMF-a tokom 1985. i 1986. godine bila je na stanovištu da je reforma ustavnog sistema uslov za oporavak privrede, kako bi Jugoslavija mogla da vraća svoje dugove. Uz drugi stendbaj aranžman zatraženo je da ukidanje prava veta republika na saveznom nivou, kao i pokrajina unutar Srbije, budu obavezne mere pred reformu privrede i finansija. Ovi potezi trebalo je da ubrzaju reagovanje države na ekonomske tokove i omoguće neophodne podsticaje privredi. Ishod je, pod pritiskom MMF-a, stigao tek 1987. godine u vidu amandmana na Ustav iz 1974. godine. Događaji koji su usledili, međutim, pokazali su da je za bilo kakvu temeljnu reformu Jugoslavije - postalo prekasno.

KLjUČNI problem jugoslovenske države bio je slabost vođstva koje je državu preuzelo posle Tita. Jugosloveni političari nisu imali ni zrelosti niti znanja da pronađu put. Stara generacija koju su činili stari borci i revolucionari bila je zaglavljena u tekovinama rata i slepog titoizma. Ništa nisu bili bolji ni mlađi kadrovi, ogrezli u birokratiju, praznoslovlje, opšteobavezno načelo konsenzusa, kojeg najčešće nije bilo oko svega što je iole bitno, ali i povlastica koje im je režim pružao.

Time je izgubljena verovatno poslednja prilika da se Jugoslavija ili sačuva ili u miru rašije na sastavne delove i tako izbegnu krvave godine raspleta.