Kraj dvoglave vlasti u Srbiji

SLOBODAN Milošević, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, u sredu 23. septembra 1987. godine po običaju ustao je rano. U svom stanu u Ulici 14. decembra, podno Crvenog krsta, popio je kafu. Iako unapred obavešten o udarnim temama, prelistao je štampu. Vozač je čekao ispred zgrade. Obukao je klasično dvoredno sivo odelo i belu košulju i sigurnim korakom krenuo ka parkingu pred zgradom. Partijski "mercedes" desetak minuta kasnije dovezao ga je do nebodera na Novom Beogradu, gde se na desetom spratu nalazio njegov kabinet. Očekivala ga je serija sastanaka i telefonskih razgovora, poslednje pripreme za sastanak zakazan za 16 časova.

Zasedanje CK koje će početi po podne istog dana ostaće zapamćeno kao Osma sednica, žestoki obračun dveju frakcija srpskih komunista. Miloševića je očekivalo 20 sati burne i napete rasprave koja će njegov život usmeriti u sasvim novom pravcu. Reč je bila o ključnoj borbi iz koje će izaći kao nesporni partijski i nacionalni lider Srbije.

Kulise antologijske sednice, međutim, dugo su i pažljivo pripremane.

MESECIMA je montirana scena na kojoj će biti smenjen predsednik Gradskog komiteta Beograda Dragiša Pavlović. On je bio važna, ali svakako ne prava i jedina meta ove političke igre. U središtu Miloševićeve režije bio je njegov dugogodišnji politički patron i prijatelj - predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić. Da bi se obračunao sa ovim dvojcem, Milošević će mobilisati sve moguće snage - partijske, državne, obaveštajne, medijske...

Stambolić, iako stariji, iskusniji i bolje pozicioniran na hijerarhijskoj lestvici, bližio se svom političkom kraju. Potcenio je Miloševića, njegovu energiju, odlučnost i ambiciju koja nije prezala od uklanjanja čoveka koji mu je bio mentor, zaštitnik i čak 25 godina prijatelj.

Još u ranoj fazi komunističke diktature usvojeno je pravilo da se politički obračuni odvijaju iza zatvorenih vrata. Sastanak, optužnica, glasanje, kratki kominike posle sednice i - to je sve. Tako su uostalom pali Aleksandar Ranković 1966, maspokovci 1971, srpski liberali 1972. godine.

PRVI put posle smene Milovana Đilasa 1954. vrh Partije otvorio je sednicu za narod - Televizija Beograd direktno će prenositi sastanak. Posle Titove sahrane i fudbalskih derbija večitih rivala Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, Osma sednica će postati najgledaniji TV sadržaj koji je RTB ikada prenosio. Milionski auditorijum bio je svedok ne samo pada jedne i uspona druge političke ličnosti, već partijskog obračuna u kome se ne niti biraju sredstva.

- Bilo je mučno. Trajalo je predugo, govorilo se mnogo i otrovno. Bilo je to pre svega psihičko mučenje - pričaće kasnije većina učesnika ovog skupa, naročito onih iz tabora Ivana Stambolića.

Kao povod za održavanje ove sednice uzet je istup Dragiše Buce Pavlovića na konferenciji za štampu održanoj 12 dana ranije, na kojoj se bavio uzavrelim problemima na Kosovu i najavljenim brzim rešavanjem ovog pitanja. Pred glavnim urednicima medija i pred uključenim TV kamerama Pavlović je digao glas protiv srpskog nacionalizma kao metode borbe protiv albanskog, kako se to tada govorilo, "nacionalizma, iredentizma i šovinizma". Ove reči odnosile su se u prvom redu na Slobodana Miloševića, koji ih je iskoristio da krene u odlučnu bitku za vlast.

MILOŠEVIĆ je od dolaska na mesto prvog čoveka srpskih komunista zapravo ustoličen kao vodeća politička ličnost u Republici. Kako primećuje publicista Slavoljub Đukić, sve što se događalo do Osme sednice samo je međufaza u kojoj su Stambolić i Milošević delili vlast. Vreme dvoglave vladavine je isticalo, a Slobodan je činio sve da se ono dodatno ubrza. Prva žrtva ove smene morao je biti Dragiša Pavlović.

O ovom čoveku prethodnih 30 godina bilo je različitih komentara, ali većina je saglasna da je Buca svojim obrazovanjem, političim talentima i ambicijom imao dobru perspektivu za uzdizanje u sam vrh tadašnje vlasti. Sticajem okolnosti, svojim i tuđim greškama, sapleten je gotovo na prvom koraku.

Govor i stavovi prvog čoveka beogradskih komunista o Kosovu i načinu rešavanja problema nacionalizma u pokrajini biće objedinjeni u "slučaj Pavlović", koji će burnih i napetih septembarskih dana biti razmatran na sednici proširenog Predsedništva Gradskog komiteta, kao i na Predsedništvu CK Srbije. To je bila uvertira pred konačni slom.

Borba za vlast u Srbiji bila je otvorena, interesi ogoljeni, a pripreme za konačni obračun na Osmoj sednici u punom jeku.

Zaokretom u odnosu prema Kosovu, i posebno mukama tamošnjih Srba, uz poneku jaču reč Milošević je gradio imidž čoveka koji je svestan situacije i koji ima snage da stvari promeni.

"Jedina negativna reakcija došla je odakle je niko nije očekivao", navodi Miloševićev saborac iz tog vremena i budući šef jugoslovenske države Borisav Jović. "Mediji su već učinili svoje da Milošević stekne ogromnu podršku i ugled, što nije odgovaralo onom delu rukovodstva Srbije koje je sebe smatralo glavnim liderom i koje se za sve pitalo i o svemu odlučivalo.

Na ono što će kulminirati po Miloševićevom povratku sa Kosova Jović gleda kao na pokušaj Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića da ga diskredituju i da se njegov čuveni govor iz Kosova Polja omalovaži i da mu se sruši ugled.

Poraženi Ivan Stambolić imao je sasvim drugo viđenje ovog događaja. Svoj stav preneo je novinaru Slavku Ćuruviji:

"Svima nama poraženima na Osmoj sednici bilo je jasno da cilj nije Dragiša Pavlović, već dalji tok stvari, sudbina drugih ljudi. To je bio obračun sa ljudima u borbi za golu vlast. Pred nama je u rušilačkom rušenju razvaljivano sve ono što je mukotrpno građeno i deset godina demokratski izboreno. Već je bio zreo plod promena, novih rezultata i stanja. A sve to da bi se zavladalo ljudima, a ne njihovim problemima i mukama", objašnjavao je Stambolić..

VLADIKA AMFILOHIJE O MILOŠEVIĆU

MILOŠEVIĆ je brzo i lako osvojio podršku najšire javnosti. Srpskim ušima prijala je njegova poruka - rešićemo problem na Kosovu. O tome je godinu dana posle Osme sednice za ljubljansku "Mladinu" govorio i tadašnji vladika banatski Amfilohije (Radović).

"Okoštale partijske strukture, koje su u mnogo čemu svojim oportunizmom i politikantstvom doprinele stanju na Kosovu, počele su da pucaju. Događaji na Kosovu bili su toliko očigledni i tragični da su čak i najokoreliji komunisti morali da kažu: 'Ovako više ne ide. Ili ćemo potpisati potpunu izdaju svih svojih nacionalnih i interesa naroda na tom prostoru ili treba nešto izmjeniti'. I tako je Milošević negdje kazao: 'S Partijom ili bez nje Srbija mora da sačuva svoje Kosovo'. Da je poslije 50 godina jedan predsjednik to mogao reći, sigurno znači da se nešto prelomilo i sazrelo dublje. To je to, to je nešto što se ne može zaustaviti".

SUTRA: PAVLOVIĆEV MANIR BIROKRATSKE SAMOVOLjE