Maniri birokratske samovolje

ODBACUJEMO pokušaje revizije zaključaka i zadataka o Kosovu koje su usvojili Centralni komitet SKJ i komitet Srbije. Niko nema pravo da te stavove menja niti relativizira. Zauzimanjem takvih političkih stavova i njihovim branjenjem po svaku cenu Dragiša Pavlović naneo je veliku štetu jedinstvu Saveza komunista Srbije u akciji koju, zajedno sa SKJ, vodi na Kosovu. On to nije video. Video je samo sebe, kao jedinog koji je u pravu. Ne radi se samo o neslaganju i opiranju, nego i o jasno vođenoj akciji čiji je cilj da se diskredituju SKS i njegovo rukovodstvo."

Ravnim i monotonim glasom, bez emocije i s prepoznatljivim knjaževačkim naglaskom, sekretar Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Zoran Sokolović pročitao je na samom početku Osme sednice odluku ovog partijskog foruma o sudbini Dragiše Pavlovića.

Ovim tekstom, koji je Miloševićeva grupa pisala prethodne noći, počeo je definitivni obračun dveju grupa srpskih komunista. Pavlovićeva odgovornost formalno je bila tema zasedanja, ali je prava meta miloševićevaca bio predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić. Srbija je bila premala za ambicije, autoritet i političku snagu dvojice ljudi. Već nekoliko meseci kasnije, na političkoj sceni ostaće samo jedan - Slobodan Milošević.

PAVLOVIĆU je zamereno da je opstruisao rešavanje kosovskog problema, uprkos jedinstvu partijskih foruma. Osuda metoda borbe protiv, kako se to govorilo, kontrarevolucije na Kosovu, koju je javno izneo, nanela je, navodno, veliku političku štetu, koja je mogla biti otklonjena samo - njegovom smenom. Zamereno mu je da je vodio solo akciju, suprotno glavnom toku partijskih komiteta, targetiran je i zbog samovolje, oportunizma, nedovoljne zaštita lika i dela Josipa Broza...

"Čitav niz napisa u štampi pokazuje smišljenu i kontinuiranu akciju Dragiše Pavlovića da ospori napore Predsedništva CK SKS, da odloži izvršenje njegovih odluka i da u javnosti ostavi utisak da Predsedništvo vodi akciju na Kosovu na način koji ide naruku nacionalistima i iredentistima", čitao je Sokolović "optužnicu" na Osmoj sednici.

Navodio je da Pavlovićevi postupci ukazuju na "manir birokratske samovolje, kojoj je podlegao u besprincipijelnom nastojanju da za svoja gledišta dobije širu javnu podršku".

"Oportunizmom Dragiše Pavlovića ukočena je politička akcija koju je pokrenulo Predsedništvo CK. Izgubljeno je ogromno vreme. Ne možemo dozvoliti da njegov oportunistički stav i ponašanje koče sprovođenje zaključaka o Kosovu", čitao je dalje Sokolović.

U PRVOM redu u zdanju Skupštine sedeo je Ivan Stambolić i, ozbiljnog lica, slušao šta Sokolović čita. Nije to za njega bilo ništa novo. Iste teze nekoliko puta iznete su tokom predigre na dva sastanka održana tokom prethodne dve nedelje.

Očevici Osme sednice i tumači vremena u kome se ona odigrala tvrde da mu je tek tada, na zasedanju, u noći između 23. i 24. septembra, postalo jasno - da je izgubio. Nada je još postojala, ali Ivan je u sebi otkrivao istinu da Milošević na svojoj strani ima gotovo sve - komitete, glasove, medije, Armiju, službe bezbednosti...

Spoznao je i da je Pavlovićeva smena prvi korak, a da je sledeća meta on...

Na to je ukazivalo i što je predsedavajući Milošević odmah posle uvodničara reč dao Nikoli Ljubičiću. General Armije, član Predsedništva SFRJ i član Predsedništva CK SKJ imao je veliki autoritet u tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi. Svojim minulim radom i ratnim stažom nametnuo se kao moćna spona stare i nove garde političara.

LjUBIČIĆ je posle podužeg demagoškog uvoda u kome je naglašavao "složenost situacije i društvene stvarnosti", "probleme s kojima se naše društvo susreće", "potrebu za radnim jedinstvom", uz prekor javno pozvao Dragišu Pavlovića da se sam povuče.

"Mi o ovom i svakom drugom Pavloviću moramo voditi računa sve dotle dok on i dalje bude na pozicijama u SKS, bez obzira na greške koje je napravio", izgovarao je Ljubičić svoju "presudu pre presude". "Mi ljude ne smemo lomiti, o njima moramo brinuti. Žao mi je što drug Pavlović nije prihvatio moj predlog. Ja sam mu savetovao da podnese sam ostavku. On ima neke svoje razloge zbog kojih to nije uradio i nije me poslušao."

Kucnuo je čas za odbranu. Ovog zadatka se prihvatio Ivan Stambolić. Očevici Osme sednice slažu se da to nije bio onaj samouvereni, lucidni i vispreni Ivica. Za govornicom je stajao umoran, nesiguran i izgubljen čovek, koji je delovao kao da još ne shvata svoj katastrofalni položaj. Bio je opširan, nefokusiran.

STAMBOLIĆ je dobar deo svog govora potrošio na, u suštini, nevažne proceduralne primedbe i kršenje statuta i ostalih propisa. Podršku Dragiši Pavloviću, međutim, nije krio. "Zapucao" je i na Miloševića.

"Predsednik Predsedništva ostaje uporan u svojoj zamisli da ovaj slučaj reši prekim putem, ne videći dalekosežne probleme koje takvo rešenje neminovno otvara u političkom životu naše republike", branio se Stambolić. "Pavlović se ruši samo zato što je u jednoj njegovoj rečenici Slobodan Milošević ili neko drugi video nekakvu aluziju na sebe. Umesto da odgovorno procenjuje, Predsedništvo CK dva dana se sporilo o toj rečenici, pitajući se da li je značila ovo ili ono. Iz toga su izvučene teške optužbe. Od samog početka pošlo se izgleda od toga da se Pavlović proglasi odgovornim, tačnije, krivim."

ŽELEĆI da izbegne dublji konflikt, konfuzno i snishodljivo, pozvao se čak i na jasno svrstanog Ljubičića.

"Drug Ljubičić je o tome najbolje govorio", kazao je, svestan ili ne činjenice da je Ljubičić rušio i njega i Pavlovića.

U jednom trenutku okrenuo se prema predsedavajućem Miloševiću, zavaljenom u fotelju iza koje je stajala Titova bista.

"Bio sam uveren da će drug Milošević ispoljiti veće sposobnosti i smisao za okupljanje i sprečavanje opasnosti od sukoba i nejedinstva."

To je bio izraz njegove poslednje nade da će iza sebe naići na pogled starog prijatelja i zrno topline druga koji će ga razumeti i spasti propasti. To se, međutim, nije desilo.

"Ko se dalje javlja za reč?", procedio je hladno, bez replike i komentara, Milošević.

LjUBIČIĆ KAO TITO

NIJE nimalo slučajno što je Osmu sednicu otvorio Nikola Ljubičić. Nekoliko meseci ranije general je svoje simpatije od Stambolića preusmerio ka energičnijem Slobodanu.

"Milošević je Ljubičića tretirao onako kao je samo Tito nekada bio tretiran - bio je prvi govornik, a napad na njega bio je unapred isključen, jer je general dugo godina pripadao najužem krugu oko Tita, a njegova kontrola nad delom vojnog obaveštajnog aparata nikada nije prestala. Vešt u spletkama, Ljubičić je dobro uočio priliku da se vrati u politiku na velika vrata", beleži u svom referatu "Osma sednica - kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji" istoričar Kosta Nikolić.