Složan dvojac iz Tehnogasa

IVAN Stambolić i Slobodan Milošević sukobili su se na Osmoj sednici posle prijateljstva dugog 25 godina. Tokom svih ovih godina bili su i privatno i poslovno - nerazdvojni.

Budući lideri Srbije upoznali su se još 1961. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu. Dvojica brucoša, iako različitog porekla, pa i godina (Stambolić je bio pet godina stariji), brzo su se i lako razumeli. Postali su drugovi, pa prijatelji, a zatim pune dve decenije najbliži saradnici i saborci.

Stambolić koji je brže grabio sa vrhovima tadašnje vladajuće nomenklature vukao je i protežirao Miloševića. Bio mu je politički patron. Sloba je njemu, opet, bio uzdanica, verni čuvar leđa, pouzdani partner, efikasan "čistač". To je i bio razlog što je Milošević nasleđivao funkcije sa kojih je Ivan odlazio. Tako je bilo od opštinskog komiteta Starog grada, "Tehnogasa" beogradske Partije, Centralnog komiteta Srbije...

Milošević je do prvih položaja u Partiji išao uobičajenom rutom, dok je Stambolićev put bio pun krivina. Rođen na selu (Brezova kod Čačka), učio je metalostrugarski zanat, a šegrtovao je u trećoj smeni čačanske fabrike reznog alata "Cer". Ubrzo prelazi u Beograd, gde radi kao KV radnik u Industriji motora u Rakovici. Na svoju ruku upisuje Pravni fakultet i vanredno ga završava, a paralelno se probija kroz partijsku organizaciju.

MILOŠEVIĆ i Stambolić činiće okosnicu prvorazredne grupe angažovanih studenata sa perspektivom, koju će kao partijski sekretar Pravnog fakulteta predvoditi Nebojša Popov, a koju će činiti još i Kosta Čavoški i Jagoš Đuretić.

- Ivan je imao izvanredan put. Bio je jedan od najistaknutijih omladinaca radnika naše generacije. Kao veoma mlad otišao je u privredu, odakle se superiorno vratio u politiku - prisetio se 1988. u intervjuu "Dugi" Dušan Mitević, Stambolićev šef iz omladinske organizacije. Slučaj će urediti da puno godina kasnije Mitević bude jedna od ključnih karika njegovog rušenja na "Osmoj".

Preokret nastaje kada 1965. godine Ivan postaje direktor preduzeća "Tehnogas", u koje na mesto zamenika dovodi Miloševića. Time je uspostavljena praksa da Slobodan preuzima Stambolićeve fotelje koja će uz pojedine prekide, trajati sve do Osme sednice. Ovo preduzeće, inače, postaće glavna akumulacija kadrova koji će početkom osamdesetih obavljati najvažnije poslove u Republici. To je i inspirisalo tih godina aktuelan štos koji se pripisuje Miloševićevom političkom arhineprijatelju Draži Markoviću:

"Više vrede četiri godine u 'Tehnogasu', nego u NOB-u".

KARIJERE budućih lidera Srbije posle fakulteta krenuće uzlaznom putanjom, a posle "Tehnogasa" putevi će im se razdvojiti. Stambolić je otišao najpre u Privrednu komoru, a vrlo brzo će postati i predsednik Izvršnog veća Srbije. Slobodan se otisnuo u vođenje Beogradske banke. Putevi će im se brzo ponovo ukrstiti u Gradskom komitetu 1982. godine. Kada je Stambolić postao šef beogradskih komunista, Slobodan je bio član Predsedništva SK Srbije sa logičnom perspektivom da starog druga nasledi i na novoj poziciji.

Većina članova političkog rukovodstva u tandemu Stambolić-Milošević video je budućnost srpskog vođstva države i partije. Smatrani su novim ljudima, velike energije, rasterećenih balasta rata i poratnih muka. Mladi, poletni, pragmatični, sa stilom kako u oblačenju i ophođenju, tako i u donošenju odluka, viđeni kao složni dvojac u državnim poslovima, bili su predmet velikih očekivanja i nada.

Politika, lične ambicije, pa i nezaobilazna sujeta, međutim, počele su da stvaraju pukotine u njihovom prijateljstvu. Pojavili su se i signali da postoje problemi i da se, umesto dotadašnje saradnje javlja - rivalstvo.

PRVI veći sukob nastaje prilikom priprema za Kongres Saveza komunista marta 1986, ali on je brzo izglađen. Cela ta godina proći će u znaku napetosti dvojice vođa.

"Stambolić se postavljao kao stariji i politički iskusniji, polazeći od toga da je zreliji i da je pravi primer čoveka novog vremena", piše u svojim memoarima "Život, politika, komentari" Dušan Čkrebić. "Bio je mlad i sposoban, ali i raspusan i samouveren, ubeđen da mu je sve dozvoljeno i nadohvat ruke. Kasnije, kada je otišao sa vlasti često je govorio o demokratiji, skromnosti i toleranciji, ali i o svojoj grešci što je forsirao Miloševića. Zamerao je Ljubičiću i Vidiću, koji nisu shvatili kakvo zlo leži u tom čoveku i njegovom ponašanju. A upravo on je nama svima dosadio sa forsiranjem Miloševića i zahtevom da ga podržimo za predsednika CK SK Srbije."

Stambolićevi ljudi bili su pre svih Dragiša Pavlović, a zatim po principu "čovek mog čoveka" i Radoje Stefanović, Branislav Ikonić, Bogdan Bogdanović, Ivan Stojanović i drugi. Poslušnost i lojalnost u tom lancu su se podrazumevali.

ČKREBIĆ potvrđuje da se Stambolić prema Miloševiću odnosio kao mentor, pokrovitelj i zaštitnik. U karakterima i načinu života imali su brojne sličnosti, ali i bitne razlike.

"Ivan je bio raspusan, manje vezan za kuću, politički demagog s legitimacijom radnika koji je uz rad dogurao do visokog obrazovanja. Slobodan, uzdržan, kome je porodica prva i najveća stvar, čovek koji drži do sebe i do mišljenja drugih, i s većim temperamentom u raspravama o političkim pitanjima, ali i sa mnogo manjim iskustvom", portretisao je Čkrebić obojicu lidera srpskih komunista iz osamdesetih godina.

Milošević je dugo dopuštao Ivanu prvenstvo, ali to vreme je isticalo. Postajalo je svima jasno, osim Stamboliću, da Slobodan diže glavu. Njegov uzlet poklopio se i sa Ivanovom ambicijom da se probije u Predsedništvo SFRJ.

JABUKA razdora dvojice prijatelja i saradnika bili su kadrovi. Milošević je sve manje slušao, a sve više postavljao svoje ljude, najčešće po aršinu svoje supruge, bez obzira na to što Stambolić nije mogao da ih smisli. Počelo je oko sastava Predsedništva CK Srbije, pa onda oko izvršnih sekretara, pa oko Gradskog komiteta. Ivan je držao do obrazovanih ljudi iz kruga Dragiše Pavlovića, gde su bili Špiro Galović, Momčilo Baljak, Milenko Marković... Po Miloševićevoj volji bili su nešto drugačije ličnosti poput profesora sociologije Miloša Aleksića i Dragomira Draškovića, Jagoša Purića, Dušana Mitevića, Zorana Sokolovića...

Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nisu podelile ideje, pa čak ni način političkog rešavanja problema, već - ljudi.