Slaba Srbija, jaka Jugoslavija

KRIZA na Kosovu i Metohiji koja će se naći u središtu Osme sednice jedna je od najvećih tekovina Ustava iz 1974. godine. U Srbiji osamdesetih godina na njega se upiralo prstom kao na tempiranu bombu za razaranje Jugoslavije. Kao njegov atentator najčešće se navodi Slobodan Milošević, a često se zaboravlja da je i Ivan Stambolić godinama bio uključen u rad na promeni ustavnog položaja Srbije.

Ustav iz 1974. praktično je uveo konfederalno uređenje i neformalnu maksimu "Slaba Srbija, jaka Jugoslavija". Konfederalni princip da je za svaku odluku potrebna prethodna saglasnost svake republike i pokrajine, Jugoslaviju je dovelo u stanje paralize i odumiranja. Princip jednoglasnosti i "usaglašavanja" za svaku, pa i najmanju, promenu Ustava, preuzet je kao princip i uveden i u Veće republika i pokrajina, a linijom manjeg otpora stigao je i u privredu, ustanove kulture pa čak i sportske saveze.

OVAKVA ustavna postavka omogućila je republikama i pokrajinama SFRJ, koje su dobile elemente državnosti, da bezbrižno gledaju svoja posla i da oslobođeni stega centralne vlasti zadovoljavaju sopstvene interese, čak i na štetu drugih članica. Trn u oku kritičara bio je paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i svih drugih najviših organa vlasti, kao tipičan izdanak konfederalnog uređenja.

Puno problema stvarao je i apsurd toga vremena da republički i pokrajinski ustavi ne moraju da budu usaglašeni sa saveznim, već ne smeju samo biti njemu suprotni. Nisu postojali korektivi čak i ako je suprotnost evidentna, a prednost je u svakom slučaju davana republičkom ustavu.

Srbija je bila potpuno dezintegrisana i teško je to podnosila. Bila je jedina republika sa pokrajinama na svojoj teritoriji, a Kosovo i Vojvodina konfederalnim uređenjem dobili su ovlašćenja države. To je dovelo do pojave ustavnopravne rupe oko položaja tzv "uže Srbije" - prostora na kome se jedino primenjivala republička nadležnost.

Princip konsenzusa bio je obavezujući, iako on ni teoretski nije mogao da bude postignut oko iole važnog pitanja. Pokrajine su time dobile mogućnost veta i blokade bilo kog zakona ili propisa. U suprotnom smeru bilo je drugačije - imale su svu slobodu u odlučivanju bez uticaja vlasti Republike. Birokratski aparat se širio, a proces donošenja odluka bio je spor za nevericu.

SRBIJA zbog toga gotovo nikada nije donela niz veoma važnih republičkih zakona iz njene nadležnosti - o državljanstvu, ekonomskom razvoju, odbrani...

Mnogi su se osamdesetih godina prisetili reči umnog profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića, koji se deceniju ranije žestoko suprotstavio načelima novog Ustava oličenih u amandmanima na prethodni, zbog čega je poslat na robiju.

"Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. - Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu - naglasio je Đurić.

Stanje je bilo neodrživo i već prvih godina po izglasavanju Ustava javili su se prvi pokušaji vraćanja stvari u pravi tok. Prvi pokušaj počeo je 1975. godine i vezan je za izradu "Plave knjige", iniciranu od Predsedništva Srbije. Ovaj posao poveren je nesumnjivom pravnom autoritetu Najdanu Pašiću koji je sastavio širok krug saradnika. Materijal je sastavljen pod naslovom "SR Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu", a o njemu su se pozitivno izjasnili tadašnji srpski prvaci Dragoslav Marković i Tihomir Vlaškalić, pa čak i sam Edvard Kardelj koji je dostavio svoje primedbe. Posao je završen, a pažljivo napisan elaborat predat je 5. januara 1977. godine

"PLAVA knjiga' je bila umnožena u ograničenom broju primeraka i o njoj je trebalo da se raspravlja na Predsedništvu Srbije'", piše u svojim memoarima "Život, politika, komentari" Dušan Čkrebić, koji je u vreme pisanja "Plave knjige" bio predsednik republičkog veća.

"Izlazak ove knjige, međutim, uneo je veliku nervozu i tenzije u naš politički život. Govorilo se da je to nacionalistički velikosrpski projekat u kome učestvuju osvedočeni hegemonisti koji hoće da prvo uguše autonomnost pokrajina, da bi ih posle i formalno ukinuli", navodi Čkrebić.

"Plava knjiga", a posebno njen obazrivo naveden stav o neravnopravnosti srpskog sa drugim jugoslovenskim narodima, podelio je rukovodstvo u Srbiji. Pozvan je Tito da arbitrira, a "Plava knjiga" ubrzo će biti odbačena i zaboravljena. Deceniju kasnije problemi navedeni u njoj dobiće pun zamah i obrise katastrofe.

Na listi za odgovornost, iako kao drugorazredna ličnost i ovom političkom slučaju našao se i Ivan Stambolić, u to vreme sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije. To će biti prvi njegov poraz u borbi za ustavnopravne promene.

NASTAVAK ove sage u kojoj će Stambolić imati daleko zapaženiju ulogu uslediće deceniju kasnije. Međunarodni monetarni fond zatražio je od Jugoslavije, suočene sa ogromnim dugovima i blizinom potpunog finansijskog sloma promenu ustavnog sistema. Preduslov za moderne reforme u privredi, finansijama i tržišnoj ekonomiji bio je uspostavljanje efikasnosti države. Drugi stendbaj aranžman MMF je uslovio da se veto republika na saveznom nivou ukine, uz naglašavanje apsurdnosti prava veta pokrajina unutar Srbije.

Stambolić je prepoznao priliku da se na talasu ekonomskog oporavka Jugoslavije reši i pitanje ustavnog položaja Srbije. Nadao se da će to smiriti već uzavrelu krv Srba, uverenih da je njihova republika talac SFRJ. Tokom 1985. i 1986. vodio je teške i mučne pregovore o ispravljanju ovih nedostataka. Posle grčevite borbe uspeo je da obezbedi saglasnost i podršku svih republičkih rukovodstava u Jugoslaviji da se ide na promene onih delova saveznog Ustava koji se odnose na regulisanje položaja pokrajina i Srbije u Federaciji i da se otklone problemi koji dovode u pitanje njenu državnost, njeno jedinstvo, bez narušavanja autonomije u bitnim njihovim odrednicama.

POSLE više od dve godine rasprava između branilaca postojećeg stanja i reformatora, pod ogromnim pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ 21. januara 1987. godine predložilo je republikama i Saveznoj skupštini više od 120 amandmana na Ustav SFRJ iz 1974. Ključni amandmani su predviđali i veća prava Srbije nad pokrajinama. Uglavnom sve što je deceniju ranije odbacio Josip Broz Tito.

Svega deset dana nakon što je septembra 1987. Ivan Stambolić podneo ekspoze u Skupštini Srbije o predlogu promena ustavnog položaja pokrajina, održana je Osma sednica na kojoj je pretrpeo ubedljiv poraz.

PUCNjI NA SOPSTVENU DRŽAVU

NAJVEĆI otpor težnjama da se obezbedi ustavna ravnopravnost u Jugoslaviji dolazili su iz pokrajina, zapadnih republika, ali i iz same Srbije. Danas je gotovo neshvatljivo koliko su energije srpski političari potrošili da unazade sopstvenu državu. Slučaj "Plave knjige", uostalom to dobro pokazuje. Najglasniji u njenoj osudi bili su albanski političari Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali i Džavid Nimani. Na njene zaključke možda i sa više žestine pucali su i Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić... Posebno su se isticali pojedinci iz Vojvodine, a među njima opet posebno Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović... Njihova postavka svodila se na grčevitu odbranu stečenih prava autonomije uz sledeću logiku - ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne.

SUTRA: TEROR NAD SRBIMA NA KOSOVU I METOHIJI