Teror nad Srbima na Kosovu

DANILO Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna ubijen je 2. juna 1982. godine na njivi pred majkom Danicom. Imao je nepune 22 godine. Grupa mlađih naoružanih Albanaca presrela je Danila i Danicu, a posle kraćeg maltretiranja jedan od nasilnika potegao je pištolj. Očajna majka ispruženih ruku zaklonila je sina. Metak je prošao kroz njene ruke i završio u Danilovom srcu. Nesrećna Danica, kojoj su Albanci 15 godina ranije ubili i muža, u strahu i očaju spremila je unuke i odmah pošto je sahranila sina uputila se za Srbiju.

"Predala sam se Beogradu", rekla je Rajku Đurđeviću, novinaru "Duge" i autoru TV emisije "Monitor".

Iza velikih istorijskih događaja kriju se na hiljade malih sudbina. Jedna od njih je svakako i usud ove nesrećne porodice. Ona je postala simbol kosovske realnosti osamdesetih godina, bremenite beznađem, progonom, ubistvima, nasiljem...

DUH ovog događaja osećao se pet godina kasnije na Osmoj sednici CK SKS, koja se smatra početkom ere Slobodana Miloševića. Iako je njen cilj bio posve politički, događaji na Kosovu davali su ambijent. Novi lider uzdigao se na erupciji bola i nezadovoljstva Srba sa Kosova, koji su u njemu videli dugo čekanu ruku razumevanja i poverenja.

Na tok događaja posredno je uticala i zlosrećna porodica Milinčić iz Samodreže. Tokom "najduže noći" u Domu kulture u Kosovu Polju 1987. Milošević je slušao iskustva nezadovoljnih Srba sa Kosova. Među njima bila je i udovica Danila Milinčića.

"Kažu da je na zboru bilo teško. Jeste, bilo je strašno. Čoveku je najteže kada to sluša. Moraš da stegneš srce da ti ne prepukne. Izašla je jedna žena, mlada i lepa. Ona je supruga onog Milinčića iz Samodreže, koji je ubijen pred majkom. Ubijen je samo što je Srbin. Došli su i ubili ga pred majkom, na njivi. A na suđenju ubici sudilo se na albanskom jeziku. Rodbina je molila da se omogući prevod. Rekli su im da će dobiti pisani prevod, ali da proces mora da ide na albanskom. Uzimam ovo kao primer, ne sada da na vas prenosim, a voleo bih da mogu, svu svoju gorčinu i očajanje", navodi Slavoljub Đukić Slobodanove prve utiske po povratku u Beograd iz Kosova Polja.

MILINČIĆA je na Kosovu i Metohiji osamdesetih godina bilo gotovo u svakom selu u kome su živeli i Srbi. Ustav iz 1974. Kosovu je dao gotovo državna ovlašćenja, a republičku vlast potpuno je prognao iz pokrajine. Mnogi Albanci, koji su inače činili ogromnu većinu stanovništva, to je doživela kao signal za osvetu i naplatu starih računa - iz vremena Rankovića, kralja Aleksandra, balkanskih ratova... Nasilje je bujalo, a hiljade Srba pred očima centralne vlasti u Beogradu napuštalo je Kosovo.

"Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan", kružila je zlokobna poruka srpskom stanovništvu koja se naslanjala na parolu demonstracija još 1981. koja je glasila "od Prizrena pa do Raške pobićemo srpske vaške".

Iseljavanje Srba i Crnogoraca bio je dugotrajni proces, o kome se dugo nije javno govorilo. U kakvoj atmosferi se on odvijao posvedočio je anketarima SANU 1985. godine anonimni srpski seljak sa Kosova star 80 godina:

"Početkom šezdesetih Srbi su počeli da odlaze, ostavljajući svoje domove. Danima su zaprežna kola, napunjena stvarima, odećom i hranom prolazila kroz naše selo i pored moje kuće. Niko od onih na vlasti se nije pitao zašto ti ljudi, koji su čak i za vreme rata ostali u svojim kućama, sada napuštaju svoja ognjišta. Stanem ispred njih i kažem: 'Stanite, ljudi, kuda idete? A odgovor je uvek bio isti: Ne možemo više da izdržimo teror, prijatelju. Napadaju svaki dan, žene, decu, starce, imovinu, udaraju i psuju. Odlazim da bi moja deca mogla da žive slobodno'".

SRPSKA akademija nauka inače prva se uhvatila ukoštac sa problemom migracija iz pokrajine. U cilju rasvetljavanja ovog fenomena 1985. godine urađeno je obimno istraživanje, koje su sprovele Ruža Petrović i Marina Blagojević, na bazi ankete i uzorka od 500 domaćinstava (oko 2.500 građana) koja su se iselila iz pokrajine. Rezultati su bili alarmantni - na Kosovu je postojao izgrađen i duboko utkan sistem diskriminacije nealbanaca. Srpski narod beležio je i katastrofalnu demografsku situaciju. Stopa fertiliteta kod žena 1953. godine bila je 5,92 odsto kod Srpkinja i 6,32 kod Albanki, da bi nepune četiri decenije kasnije kod Srpkinja stopa bila 2,78, a kod Albanki 6,16 odsto.

Na žestokom udaru Albanaca bila je Srpska pravoslavna crkva. Izmoždena torturom komunističke ideologije, potpuno gluve i slepe za nevolje monaha i sveštenika, Crkva je prolazila golgotu u pokrajini.

"Telefonirao mi je kaluđer Filaret, kaže da se upravo vratio iz manastira Svete Trojice kod Mušutišta", beleži u svojim memoarima 20. decembra 1981. akademik Dejan Medaković. "Traži mi podatke o starosti manastira za tekst za 'Dugu' povodom albanskog nasilja. Pretučena je kaluđerica, manastirskom volu izboli su oči, steonoj kravi zabili su kolac i otelila je mrtvo tele. Vladiku Pavla su tukli i povredili mu ruku, a jednom profesoru Bogoslovije prebili su rebra. Albanska milicija ne interveniše, traže da tužbu napišu na albanskom jeziku. Idu sve dalje i sve agresivnije'".

IGUMANIJA manastira Devič mati Paraskeva nabrajajući albanske zulume od 1981. i nivoe vlasti koje ništa nisu preduzele da pronađu počinioce, novinaru Petru Savkoviću otkriva jedini preostali način zaštite Srba na Kosovu:

"Branimo se Bogom!"

Srbi već posle 1985. nisu više želeli da ćute. Na Kosovu se javio neformalni narodni pokret otpora čije je postojanje ozvaničio Kosta Bulatović na tribini u Udruženju književnika Srbije u Beogradu 18. marta 1986. Već 2. aprila Bulatović će biti uhapšen sa optužbom da je počinio delo "neprijateljske propagande". Ispred njegove kuće u Kosovu Polju okupilo se 20.000 Srba. Atmosfera je bila pred pucanjem.

Da se nešto mora učiniti postajalo je svesno i rukovodstvo u Beogradu. Kao i Mlošević godinu dana kasnije, u Kosovo Polje je došao Ivan Stambolić. Poput Miloševića i on je dočekan aplauzima i ovacijama "Ivane, Ivane!" Ponet atmosferom i Stambolić je u svom govoru bio nešto otvoreniji nego inače, ali očekivani efekat je - izostao. Pasivnost srpskog rukovodstva, pažljivo odmeranje reči i težnja da se u rešavanje problema Srba sa Kosova prebaci na proalbansko federalno rukovodstvo učinili su da Miloševićeve reči godinu kasnije daleko snažnije odjeknu i nagoveste ostvarenje njihovih zahteva.

Slobodan Milošević je bio izraz potrebe srpskog naroda za pravdom i čvrstom rukom.

KOLONE STIŽU U BEOGRAD

SVOJ bunt protiv nepravde i terora Srbi iz pokrajine počeli su da iskazuju masovnim dolascima u Beograd. To je bio jedini način da centralnoj vlasti skrenu pažnju na svoj problem. Prvi ovakav konvoj od stotinak ljudi u glavni grad je stigao februara 1986. Predstavnici Srba iz svih opština u pokrajini četiri sata su razgovarali sa predsednikom Skupštine SFRJ Ilijazom Kurtešijem. O ovom sastanku javnost je obaveštena nekoliko dana kasnije. Sledeći veći dolazak usledio je aprila iste godine, nekoliko dana posle Stambolićevog dolaska u Kosovo Polje. Na čelu kolone od oko 550 Srba sa beogradske Železničke stanice preko mosta išao je starac Boža Marković (80) iz Batusa. U Sava centru sa njima su razgovarali Lazar Mojsov i Ivan Stambolić. Obećali su im brzu promenu Ustava.

SUTRA: TERALI VUKA A ISTERALI LISICU