Stamboliću svi okreću leđa

PRED istorijsku Osmu sednicu znalo se da su za Miloševića iz Gradskog komiteta bili Mitević, Jagoš Purić, Radoš Smiljković i Slobodnka Gruden. Borisav Jović je bio "predstavnik" stare garde iz CK, a pored Mitevića, čovek štampe i televizije bio je Živorad Minović, a Nikola Ljubičić - Armije. Konce na Univerzitetu iz senke vukla je Mirjana Marković.

Grupa oko Slobodana Miloševića od aprila do septembra 1987. uspela je da obezbedi podršku gotovo svih značajnijih ličnosti na tadašnjoj političkoj sceni Srbije i Federacije. Iako deluje na prvi pogled nelogično, umereniji, oprezniji i pomirljiviji Ivan neće imati šanse protiv energičnijeg Slobodana. U takvoj atmosferi svako je našao sopstveni interes i razlog da Stamboliću više ili manje otvoreno - okrene leđa.

Do trijumfa na Osmoj sednici, bez obzira na to, Miloševićeva linija nije došla lako niti brzo. Padu Stambolića prethodile su višemesečne rasprave, razmimoilaženja, sukobi, i na gradskom i na republičkom nivou.

"Suštinu smo ljudima objašnjavali u grupama, ali i u četiri oka", opisao je atmosferu iza kulisa Osme sednice Borisav Jović. "Na hodnicima tokom pauza nisam mogao da se odbranim od mnogih koji su želeli da im se objasni o čemu se radi. Najviše su pitali da li je u suštini lični sukob Miloševića i Stambolića ili je tema zaista ono što se govori. Često pitanje je bilo i zašto je potreban otvoreni obračun, zar nije bio moguć dogovor. Pa da smo mogli da se dogovorimo, uradili bismo to. Ovako, vi odlučujete - odgovarao sam ljudima."

BILO je vidljivo da Miloševićeve akcije više odgovaraju novinarima koji su izveštavali iz zdanja u Ulici maršala Tita. Sednicu je uživo prenosila ekipa Televizija Beograd, a Skupštinu tokom burna dva dana septembra gotovo da nisu napuštali novinari "Politike", "Borbe", "Politike ekspres", dopisnici "Vjesnika", "Večernjeg lista", izveštači Tanjuga, Radio Beograda, Televizije Beograd...

Među njima je bio i novinar unutrašnjepolitičke rubrike "Večernjih novosti" Ivan Lovrić, tih godina zadužen za praćenje Izvršnog veća Srbije i izveštavanje sa najvažnijih političkih događaja. On se i danas seća belog odela Dragiše Pavlovića, ali i laganog topljenja njegove snage i samouverenosti.

- Buca je, poput Ivana, voleo razgovore sa novinarima i bio im je uvek na raspolaganju. Tako je bilo i na Osmoj. Delovao je vedro, optimistično, kao da nije verovao u ono što je već postajalo očigledno - svedoči Lovrić. - Sednicu smo pratili, ne iz sale, nego sa monitora iz foajea i restorana. Nije moglo da nam promakne da je na početku sednice oko Pavlovića stalno bila gužva, koja se sa svakim njegovim izlaskom iz sale smanjivala. Kada je pred glasanje izašao na pauzu - bio je gotovo sam.

Naš kolega kaže da ishod Osme sednice za beogradske redakcije nije bio iznenađujući. Bilo je jasno da je reč o vanserijskom događaju, ali "istorijska" težina nije naglašavana.

- Izveštavali smo kao i sa svakog drugog događaja iz CK ili Izvršnog veća. Nije bilo instrukcija, sugerisanja niti pritisaka, bilo u redakciji ili od samih aktera - naglašava Lovrić i dodaje da je tek devedesetih sazrela svest o onome što se dogodilo tokom dva septembarska dana 1987. godine.

KARTE je na Osmoj sednici delio i mešao Milošević. On je predsedavao, davao reč, određivao raspored govornika. Ali i koordinirao rad svoje grupe. To je činio na pauzama, ali i tokom sednice. Borisav Jović više puta je ustajao i izlazio do mesta presedavajućeg kako bi se "u uho" konsultovao sa Slobodanom. Tok sastanaka on je čvrsto držao u svojim rukama. Reč je dao prvo Ljubičiću, pa Stamboliću. Tokom prvog dela sednice govorili su uglavnom njegovi ljudi. Time je stvorio privid brojnosti i kolebljive trajno prevukao na svoju stranu.

Milošević se pribojavao uticaja Saveza boraca. Moćni SUBNOR Beograda je u danima pred sednicu proširenog Predsedništva CK SKS, dok se polemika još uvek vodila samo preko štampe, podržao Dragišu Pavlovića. Da bi isti scenario predupredio, prema svedočenju šefa pokrajinskog komiteta Vojvodine Đorđa Stojšića, Milošević je digao na noge generala Petra Gračanina i poslao ga, zajedno sa čovekom iz Državne bezbednosti, kod šefa beogradskog SUBNOR-a da ga ubedi da se drži po strani.

NA ADRESU Centralnog komiteta, dok je sednica trajala,stizao je veliki broj telegrama, koje su slali niže partijske organizacije, sindikati, kao i veliki broj pojedinaca. U njima su izražavane želje za uspešan rad i podrška da Partija ostane na putu Tita i bratstva i jedinstva. S vremenom, međutim, pristizalo je sve više pošiljaka sa porukama o potrebi eliminisanja elemenata koji nisu na liniji SKJ, obavezi da se pomogne narodu na Kosovu, nedopustivoj samovolji pojedinaca. Bilo je i neskrivene podrške Slobodanu Miloševiću.

Ideju, za ovu poštansku ofanzivu, tvrde upućeni, dao je Zoran Todorović Kundak, koji je u to vreme bio na funkciji sekretara predsedništva Univerzitetskog komiteta. Tamo se zbližio sa Mirjanom Marković, koja je na njega imala odlučujući uticaj. Smatralo se da bi ovakva vrsta podrške Miloševiću u sukobu oko Kosova bila dodatni pritisak na tok sednice.

"Ja sam bio za to da se svi telegrami čitaju na sednici javno. Krenuli samo sa čitanjem prve grupe. Daš nekome reč, pa se onda čitaju telegrami. Tada se neko javio i tražio da se to zaustavi. Zašto? Zato što sve to prenose radio i TV i onda se šalju drugi i tome nema kraja. Na kraju je bilo izglasano, preglasano zapravo da se pisma moraju obnarodovati. To je bio znak podrške koju smo imali u narodu", napisao je Borisav Jović u svojoj knjizi "Politički lavirint devedesetih".

MILOŠEVIĆU je veoma važna bila prećutna podrška Petra Stambolića. On je bio stari komunista, borac, funkcioner i nesporni autoritet na jugoslovenskom političkom nebu. Iako Ivanov blizak rođak, polovinom osamdesetih počeo je da se distancira od njegove politike. Slobodan je bio veoma pažljiv prema njemu - redovno ga je obilazio, pitao za mišljenje i sa njim komentarisao probleme u društvu. Tako mu se tiho i neosetno podvukao pod kožu. Milošević je voleo da u klupi sedi pored Petra na sednicama CK i na taj način šalje poruku da je stari Stambolić njegov čovek.

Draža Marković, koji je uz Petra Stambolića bio vodeća ličnost političkog života u Srbiji, u svom "Dnevniku", objavljenom u "Politici" posle 5. oktobra 2000. godine, tvrdio je da je presudnu ulogu da Slobodan Milošević dođe na čelo Partije odigrao baš Petar Stambolić. Uzgred, glavni kandidat za predsednika CK Srbije, uz Slobodana, bio je Draža Marković.

Ubrzo posle sednice Petar Stambolić će podeliti sudbinu svih starih kadrova koji su podržali Miloševića.

KONTRAOFANZIVA STAMBOLIĆEVACA

OSMA sednica je celim svojim tokom išla u željenom smeru. Stvari su samo u jednom trenutku zapretile da izađu iz okvira plana Slobodana Miloševića. Drugog dana zasedanja, stambolićevci su napravili pritisak i svojim govorima stvorili utisak da su bolje organizovani. Osporavali su metode, ukazivali na silu u primeni akata, žalili se na nedemokratsko ponašanje vrha CK. Milošević je hitro reagovao. Posle prve pauze napravio je novi raspored govornika i teza koje će iznositi. Tada je napravljen dogovor da se ponovo obave razgovori sa ljudima poput Desimira Jeftića ili Zorana Pjanića, koji su kao neopredeljeni insistirali na demokratskoj proceduri i pomirenju.