Srbija nije šaka pirinča

JEDNO od objašnjenja Miloševićeve pobede nad Ivanom Stambolićem tiče se i njegovog boljeg sagledavanja trenutka koji je tražio zaokret i promenu zvaničnog stava o mnoštvu pitanja. Srpsko društvo osamdesetih godina bilo je bremenito promenama koje su tražile i svoju valorizaciju u politici. Danas je jasno da bi, ko god da je pobedio na Osmoj sednici, morao da napravi korak ka promeni važećeg sistema vrednosti u zemlji.

Uz izuzetak Memoranduma SANU, teksta koji je bez dlake na jeziku progovorio o svim nedaćama, istorijskim greškama i očekivanjima srpskog naroda, promene su bile najvidljivije na terenu kulture i u delovanju intelektualne scene. Srpska kultura osamdesetih, bez obzira na stege režima i represiju, postala je jedna velika javna tribina na kojoj se otvoreno govorilo i o prošlosti i o budućnosti. Rušeni su tabui, a otvarane teme poput legitimnosti socijalističkog poretka, karaktera ratnih sukoba u Jugoslaviji, učinka Titove vladavine, mestu Srba i Srbije...

TALAS buđenja dugo potiskivanih vrednosti bio je sveprisutan, a nacionalna osećanja su sve češće i sve lakše nalazila put do masa. Tome je posebno doprinela sve slobodnija štampa, ali i brojne tribine, kao i dokumentaristički inspirisana umetnička dela i istorijska literatura.

Nacionalne teme još od sedamdesetih godina zauzimale su sve više prostora u javnom diskursu. Knjige Dobrice Ćosića "Vreme smrti", koje obrađuju vreme Prvog svetskog rata i srpske dileme i izazove, dostizale su astronomske tiraže, a posebnu pažnju čitalaca skretali su piščevi pasaži o propuštenim prilikama za formiranje snažne srpske države po nikad sprovedenom tzv. Londonskom ugovoru iz 1915. Slična preispitivanja iz ugla tipičnog malog čoveka doneo je i čuveni roman Danka Popovića "Knjiga o Milutinu", koji je bio jedna od najprodavanijih publikacija tih godina. Živojin Pavlović je knjigom "Ispljuvak pun krvi" ponovo osvetlio događaje iz burne 1968. godine, a izdanja je ređao i "Nož" Vuka Draškovića, koji je verno dočarao ustaška zverstva nad Srbima u Hercegovini.

O STVARIMA o kojima se do tada uglavnom ćutalo progovoreno je i u pozorištu. Veliku popularnost imali su komadi sa tematikom iz novije istorije Srbije. Glavolomnu aferu izazvala je "Golubnjača" po tekstu Jovana Radulovića, a u režiji Dejana Mijača. Ona je bila i prilika da tadašnje vojvođansko rukovodstvo, slepo i gluvo za sve osim za sopstvenu autonomiju, sa scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu protera ovaj komad. Nekoliko sezona neprekidno je bila rasprodata i "Kolubarska bitka", urađena po motivima iz "Vremena smrti", koja je punila Jugoslovensko dramsko pozorište. Monolog Miše Janketića u ulozi vojvode Mišića, u kome se pominju Bog, kralj i otadžbina, srpska vojska i narod praćen je višeminutnim ovacijama.

Televizija Beograd je 1987. godine završila seriju "Vuk Karadžić", kojom je kroz život reformatora srpskog jezika ispričana priča o nacionalnom buđenju Srba i formiranju srpske države. Veliki odjek imao je i film "Boj na Kosovu" snimljen povodom 600. godišnjice Kosovske bitke. Pojedine replike iz scenarija Ljubomira Simovića, poput one o "Srbiji koja nije šaka pirinča" i danas se ponavljaju i imaju status epskih sentenci i narodnih poslovica.

Ove struje neminovno su prodirale i u Partiju, uprkos deklarativnoj privrženosti starim normama i dogmama. Nova strujanja bila su i jedna od tema na dvodnevnoj sednici Predsedništva CK SKS, koja je prethodila Osmoj sednici. Na dnevnom redu neočekivano i bez najave našao se - pisac Borislav Pekić.

NA VRSNOG pisca svom silinom svog čina, funkcije i moći obrušio se Nikola Ljubičić. Na njegovoj meti našao se Gradski komitet Dragiše Pavlovića zbog izostanka borbe protiv pisaca disidenata i opozicionara, koji "vršljaju po Americi, Kanadi i Engleskoj, a u Jugoslaviji beru priznanja i kupuju vikendice". Kako je za "Novosti" posvedočio učesnik te sednice Vaso Milinčević, trn u Ljubičićevom oku bila je Njegoševa nagrada koju je Pekić, kao "osvedočeni neprijatelj socijalizma" tih dana dobio.

- U toku njegovog izlaganja izvršni sekretar Dobrosav Bjeletić glasno je rekao: "Vaso je bio u žiriju Njegoševe nagrade". Na to sam uzvratio: "Pa, ne možete očekivati od čoveka koji je pet godina proveo na robiji, a kao mlad osuđen na 15 godina, da propagira socijalizam. Ali mu nagradu treba dati. Ja nisam bio u žiriju, a i da sam bio, glasao bih za to priznanje. Zato što je Pekić veliki evropski pisac, koji će ostati u ovom narodu i za naredne generacije - ispričao je Milinčević, koji se u događajima vezanim za Osmu sednicu našao na strani Ivana Stambolića.

ŠIROKI pogled i visoka svest za slobodu umetnika, kakvu je imao Milinčević, svakako nije bila osobina tadašnjeg establišmenta na vlasti. Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, osnovan 1984. godine na inicijativu Dobrice Ćosića, imao je pune ruke posla. Ovo telo okupilo je niz najuglednijih intelektualaca - Gojka Nikoliša, Andriju Gamsa, Miću Popovića, Ljubu Tadića, Dragoslava Srejovića, Mihaila Markovića, Dragoslava Mihajlovića, Mladena Srbinovića, Dimitrija Bogdanovića, Predraga Palavestru, Kostu Čavoškog, Rašu Livadu...

Najvišim adresama u državi napisane su desetine pisama, apela, peticija i saopštenja sa zahtevom da se obustavi progon umetnika, mislilaca, opozicionara, pa čak i sasvim običnih ljudi koji su zbog izrečene misli bili žrtve režima.

Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva jeste tzv. suđenje šestorici - Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Nikoliću, Dragomiru Olujiću, Gordanu Jovanoviću, Pavluški Išmiragiću i Milanu Nikoliću. Oni su 1984. uhapšeni i optuženi za "udruživanje radi neprijateljske delatnosti", što je odgovaralo deliktu veleizdaje. Zbog "kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja", a na osnovu javnih istupa i jednog nikada neobjavljenog rada iste godine u Sarajevu osuđen je Vojislav Šešelj na osam godina robije.

UPRKOS sve jačem ljuljanju države, nad svim napisanim, pričitanim i izgovorenim rečima i dalje je revnosno dežurao ozloglašeni član 133 Krivičnog zakona SFRJ, koji je pod velom tzv. neprijateljske propagande propisivao drakonske kazne za svaku kritiku ustavnog uređenja, poretka ili partijskog vođstva.

Bilo je otud i slučajeva sa one strane razuma. Okružni sud u Tuzli, primera radi, vodio je krivični postupak protiv Bogdana Antića, Obrena Jovića i Jovana Nikolića zbog posedovanja i čitanja knjige Veselina Đuretića "Saveznici i jugoslovenska ratna drama" i izdanja časopisa "Hilandar", koja su se sasvim legalno nalazila u prodaji širom Jugoslavije. Na teret im je stavljeno i što su "održavali kontakt sa crkvenim klerom" i ponekad nosili - šajkače.

KONTRAREVOLUCIJA U KAFANI

ILUSTRATIVAN je slučaj istrage koju je zbog sumnje da je počinio delikt neprijateljske propagande u aprilu 1986. protiv Miloja Mićića, šefa poslovnice preduzeća "Kolubara - azbest" u Nišu, otvorio Okružni sud u ovom gradu. U zahtevu za sprovođenje istrage taksativno su navedene tvrdnje koje je na više mesta u Nišu, uključujući i kafanu "Drina", iznosio Mićić.

Evo nekoliko:

- Najbolje zakonodavstvo bilo je u doba Obrenovića, jer su takve zakone primenjivali Švajcarci i Englezi;

- Dinar je najviše vredeo 1936. i 1937. godine, a sada (1986) vredi samo dolar; - Sva nemaština u ovoj zemlji nastala je zbog vraćanja dugova sa Titovih putovanja po svetu;

- Srbija je 1918. napravila veliku grešku što je primila Hrvatsku;

- Komunisti jedni drugima skidaju glave kao Turci, a samoupravljanje je luk i voda; - Prava demokratija može biti samo u višepartijskom sistemu.