Niko ne bi sačuvao Jugoslaviju

DA li bi Jugoslavija opstala da je na Osmoj sednici pobedio Ivan Stambolić - jedno je od najčešće postavljanih pitanja u analizama događaja iz 1987. godine koji su kulminirali smenom vladajuće garniture u Centralnom komitetu SK Srbije. Danas je potpuno jasno - raspad je bio neminovan i više niko nije mogao da ga spreči.

Istoričari, politikolozi, kao i učesnici ovih zbivanja saglasni su da su procesi dezintegracije, započet još šezdesetih godina, toliko bili odmakli da je povratak na staro već bio nemoguć. Jugoslavija je tih godina ličila na kuću bez domaćina, čiji su naslednici već razvukli nameštaj, pa merkaju i građu od koje je napravljena. O tome svedoče hrpe dokumenata i svedočanstava iz vremena pre, kao i posle Osme sednice. Jugoslavija je, voljom njenih subjekata i uz bogatu pomoć Zapada morala biti rasturena. To je bila posledica promena u svetu koji više nije bio isti.

Istovremeno sa Osmom sednicom na globalnom planu desilo se nekoliko važnih događaja. Krajem januara 1987. godine održan je istorijski plenum CK KP Sovjetskog Saveza na kome je i formalno označen početak perestrojke, kojom je najavljen kraj komunizma. Varšavski blok bio je razbijen, a opozicioni pokreti u vidu udruženja, neformalnih grupa i sindikata bujali su istočnom Evropom. Demokratija je ozbiljno kucala na njihova vrata, a Amerika se sve jasnije pomaljala kao lider sveta.

Da će krajem komunizma i raspadom Sovjetskog Saveza nestati i potreba za velikim socijalističkim federacijama u Evropi, u Jugoslaviji se naslućivalo, ali na to gotovo niko nije reagovao. Za razliku od Poljske, Čehoslovačke, pa čak i pojedinih sovjetskih republika, koje su uveliko pripremale prelazak na novo društveno uređenje - kapitalizam i tržišnu ekonomiju.

SRPSKA intelektualna i politička elita bila je raspeta između želje za jačanjem Srbije, osakaćene Ustavom iz 1974. godine, saznanjem da srpski narod živi i u svim ostalim jugoslovenskim republikama, kao i privrženošću postitoističkom poretku u kombinaciji sa sve jačim nacionalizmom. Uz ekonomsku krizu gigantskih razmera i već gotovo otvorenih najava da će Slovenci i Hrvati zajedničku državu napustiti čim za to budu spremni, raspad je bio - neminovan.

Često se prenebregava nesporna činjenica da su Slovenci, kao i u nešto banalnijoj meri Hrvati, godinu dana pre Osme sednice potpuno zaokružili svoje nacionalne programe bazirane na jednoj fundamentalnoj tački - nezavisnosti.

Svoje razočaranje i duboku rezervu prema sukobljenim frakcijama u vrhu srpskih komunista nije krio ni Dobrica Ćosić, koji je godinu dana ranije na svoju ruku, a po uzoru na Hrvate i Slovence, sa grupom prijatelja počeo da radi na srpskom nacionalnom programu. On je gajio duboki prezir i netrpeljivost prema Ivanu Stamboliću, smatrajući ga najodgovornijim za težak položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Od nastupajućeg Miloševića imao je nešto veća očekivanja, ali brzo po uspostavljanju njegove vlasti uvideo je da ni on neće doneti sreću državi i narodu.

"Jovan Rašković iz Šibenika u poslednje vreme intenzivno kontaktira svoje istomišljenike, posebno iz Beograda i interesira se o stanju u rukovodstvu SK SR Srbije. U vezi toga Dobrica Ćosić ga izveštava da predsednik CK SKS ima malu većinu u Predsedništvu SK i da će pasti sekretar Gradskog komiteta Pavlović. 'Rukovodioci se biju u mraku' kaže Ćosić i dodajući da se "on ne opredeljuje ni za jednu struju'", navedeno je u dopisu Službe bezbednosti Hrvatske Saveznom i DB-u Srbije ("Piščevi zapisi 1981-1991").

KOLIKO je proces dezintegracije Jugoslavije, režiran na Zapadu, bio neizbežan i nezavisan od faktora kakav je ishod Osme sednice pokazuje i njegov epilog - proglašenje nezavisnosti Crne Gore 2006. i jednostrano otcepljenje Kosova 2008. godine - dve decenije posle prevratničke sednice srpskih komunista.

Ovaj stav deli i istoričar Predrag Marković, koji tvrdi da se odgovornost za krah Jugoslavije ne može svaljivati samo na Miloševića.

- Sada je definitivno jasno da nikakva srpska politika nije mogla da pridobije Albance ili antisrpske Crnogorce. Da je samo Milošević bio problem, Albanci bi ga zbacili već na prvim izborima. U Makedoniji je izbio sukob bez ikakve njegove uloge. Svaljivati odgovornost samo na Miloševića za rasturanje bivše SFRJ dovodi do apsurdnog zaključka da su Tuđman, Kučan, Izetbegović i Rugova branili Jugoslaviju - navodi Marković.

Poznavaoci novije srpske istorije ističu, međutim, da bi drugačijim ishodom Osme sednice raspad Jugoslavije bio završen po drugačijem, mirnom scenariju. Ovakav zaključak izvode iz metoda delovanja, životnih opredeljenja i pogleda, pa i lične prirode Ivana Stambolića. A ona bi, kako se tumači, najverovatnije bila - potpuno rašivanje Srbije. To znači da bi razdruživanje početkom devedesetih godina osim republika, obuhvatilo i pokrajine Kosovo i Vojvodinu.

OSTANAK Vojvodine kao sastavnog dela Srbije, kao i sveukupno jačanje države pristalice Miloševićeve struje navode kao glavni rezultat Osme sednice. Ovu sednicu oni vide kao početak ponovnog uzdizanja, ustavnog i duhovnog zaokruživanja Srbije.

Ovo je stav i Radoša Smiljkovića, profesora i nekadašnjeg funkcionera Saveza komunista.

- Da se nije desila Osma sednica Srbija bi izgubila i Vojvodinu. A da nije bilo Miloševića atmosfera u društvu izbacila bi nekog drugog, i sve bi se isto završilo - rekao je za NIN profesor Smiljković.

Tvrdnje da je Stambolić mogao da spase Jugoslaviju i obezbedi bolji položaj srpskog naroda u njoj uglavnom se temelje na njegovoj borbi za ustavno preuređenje Jugoslavije i dobijanje efikasnije i funkcionalnije Srbije. Činjenica jeste da je vodio višegodišnju borbu za postizanje kompromisa.

On je zastupao tezu da je stanje u Srbiji neprihvatljivo i da njen aparat mora da nađe izlaz iz paralize u koju je dospeo. To bi se postiglo ustupcima "svih prema svima". Njegov trud bio je veliki, ali ovaj posao je bio osuđen na propast.

- Nije bilo dogovora, niti sam ja pristao na promenu ustavnog položaja Kosova, jer sam znao gde će nas to dovesti, što se kasnije i pokazalo - tvrdi danas Azem Vlasi, nekadašnji sekretar Pokrajinskog komiteta SK Kosova. - Kaćuša Jašari me je zamenila u aprilu 1988, a Stambolić tada već nije bio na političkoj sceni. Niko od nas ni pod kakvim uslovima ne bi pristao na promene Ustava iz 1974. godine.

SEPARATIZAM STARIJI OD MILOŠEVIĆA

NEKADAŠNjI predsednik Predsedništva Srbije Dušan Čkrebić isključuje stavljanje u istu političku ravan pitanje Kosova i Metohije i Slobodana Miloševića.

"Bilo bi to naivno i politički površno sagledavanje, mada to neki uporno pokušavaju. Ne treba gubitu iz vida da Albanci na Kosovu postepeno nastoje da realizuju svoj plan o "velikoj Albaniji" već 130 godina i da njihove separatističke politike predstavljaju samo faze ka ostvarenju tog cilja", beleži Čkrebić u svojoj knjizi "Pogled iskosa". "Jer do albanske pobune u kojoj su za Kosmet tražili republiku došlo je najpre 1968, a zatim i 1981. godine, kada Miloševića nije bilo nigde na jugoslovenskom, a ni na srpskom političkom horizontu. Iz novije istorije poznato je i da su separatističke tendencije u Hrvatskoj, Sloveniji, pa i Makedoniji bile mnogo starije od njegove pojave u politici."