Na krilima nezadovoljstva naroda

NEPOSREDNO posle Osme sednice Slobodan Milošević je Predsedništvo Centralnog komiteta SFRJ obavestio o epilogu srpskog plenuma. To je učinio pod četvrtom tačkom dnevnog reda "Tekuća pitanja". Naveo je da je ishod u skladu sa politikom Saveza komunista, a da se na sednici vodila žestoka borba sa sopstvenim oportunizmom. Odbacio je strah od podele SKS, jer "jedinstveni CK misli onako kako misli i narod", ali i verzije da je reč o personalnom ili sukobu dve grupe. "To je odstupanje pojedinaca od politike SK", tvrdio je.

Posle njega reč niko više nije zatražio, niti je imao nešto da doda ili pita.

- Hvala, druže Miloševiću. Zaključujem raspravu - monotono je rekao predsedavajući Boško Krunić i okončao sednicu.

Autoritarni lider Srbije izašao je na scenu, ali ga niko nije primetio. Ili je to svima odgovaralo.

Sa Ivanom Stambolićem Milošević se i bukvalno razišao na sednici Predsedništva SR Srbije 14. decembra 1987. uz bocu viskija i zdravicu njegovom novom angažmanu u Jugoslovenskoj banci za međunarodnu saradnju (JUBMES). Ovom čestitkom stavljena je tačka na prijateljstvo dugo tačno četvrt veka.

RASTANAK, međutim, nije bio bezbolan. Posle Osme sednice i smene Dragiše Pavlovića, Stambolića niko nije dirao niti forsirao na povlačenje. Milošević je bio svestan svoje snage i podrške i mogao je da priušti luksuz da starog druga još neko vreme zadrži u predsedničkoj fotelji. Pritisci su se s vremenom pojačavali. Da Milošević ima dobro pamćenje, ubrzo su shvatili svi koji su držali stranu Stamboliću. Po ubrzanoj proceduri ostajali su bez položaja i funkcija. Ivanu se sugerisalo da podnese ostavku. Štampa je počela da ga ignoriše, televizija ga je izbegavala. Bio je i dalje šef države, ali usamljen, proskribovan, žigosan.

Pronađen je i način da se on ukloni. Iz partijske baze počeli su da stižu zahtevi da podnese ostavku, što je kasnije uzimano kao stav naroda i Partije. Umoran od svega, Stambolić pristaje da se povuče samo uz jedan uslov - da njegovo pismo upućeno Gradskom odboru Beograda u kojem je stao uz Dragišu Pavlovića bude objavljeno, kako bi se javnost uverila u njegov benigni sadržaj. Milošević je učinio sve da ovaj čin prođe što marginalnije, a da se njegov odlazak u JUBMES promoviše kao odavanje zaslužene počasti bivšem predsedniku.

JEDNA epoha i definitivno je završena. Slučaj će udesiti da Milošević kao bankar počne svoju karijeru, a da Stambolić svoju u istom zanimanju - završi. Dvojica nekadašnjih prijatelja poslednji put će se videti na sahrani Ivanove ćerke Bojane, koja je krajem aprila 1988. nesrećno stradala u saobraćajnoj nesreći kod Budve. Zagrljaj u kapeli na Topčiderskom groblju bio je poslednji momenat iskrenosti starih drugova, koje je politika razdvojila i okrenula jednog protiv drugog.

Svoju viziju uloge srpskog naroda u Jugoslaviji Milošević će početi da sprovodi odmah posle Osme sednice. Oštro i neumoljivo, uz korišćenje narodnog nezadovoljstva, u nacionalističkoj atmosferi, novi lider krenuo je u renoviranje države. Samo tokom 1988. održano je više od 40 protesta na kojima će se okupiti najmanje 400.000 ljudi. Najveći je pod sloganom "Miting bratstva i jedinstva" održan na beogradskom Ušću 19. novembra 1988. godine.

- Ako se ja kao Mađar ne plašim Srbije, zašto biste se plašili vi Srbi - reči su Mihalja Kertesa, partijskog funkcionera iz Bačke Palanke, koji je sa Radovanom Pankovim i Radomanom Božovićem poveo "antibirokratsku revoluciju" u Vojvodini. Suočeni sa blokadom zgrade novosadske Banovine, zahtevima za ostavke, neredima i jogurtom koji su demonstranti bacali na njih, vođstvo Vojvodine se povuklo. Bila je to Miloševićeva prva pobeda u drugoj fazi vladavine.

TALAS "događanja naroda" prelio se u Crnu Goru, gde se od kraja oktobra 1898. do januara 1989. vodio tihi rat između stare vlasti i Miloševićevih pristalica. Posle studentske pobune, obustave rada u preduzećima i niza sukoba sa policijom (najpoznatiji je bio kod mesta Žuta greda) vladajuća vrhuška je popustila. Mesta Marka Orlandića, Vidoja Žarkovića i Miljana Radovića, zauzeli su mladi i poletni Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović.

Obaranje pokrajinskih rukovodstava, kao i talas srpskog nacionalizma, izazvao je lavinu reakcija širom Jugoslavije. Najžešće osude stizale su iz Slovenije, čije je partijsko vođstvo bilo najglasnije povodom događaja u Novom Sadu i Titogradu, nazivajući ih pučevima, izvedeni u cilju da se i u ostatku države uspostavi represivni poredak.

Jedini koji je u to vreme ozbiljno pokušao da zaustavi Miloševića bio je predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar. Za vreme turbulentnih događaja u Novom Sadu ultimativno je tražio od saveznog sekretara unutrašnjih poslova Petra Gračanina da izvede policiju na ulicu i razbije demonstracije, što je stari general odbio. Šuvar je pokušao i da na 17. sednici CK SKJ neuspešno izbori podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo osudilo Miloševića i njegovu politiku i isključilo ga iz SKJ.

NAJVEĆI otpor unitarizaciji Srbije, očekivano, došao je sa Kosmeta. Videvši da se sprema ograničavanje autonomije Kosova, Albanci su u februaru 1989. odlučili da se suprotstave. Organizovali su generalni štrajk gotovo svih institucija sistema u pokrajini. Najvažniji je bio štrajk rudara u rudniku Stari trg kod Prištine, koji su se zatvorili u okna zahtevajući obustavu ustavnih promena i najavljenu smenu pokrajinskih funkcionera. Zbog ozbiljnosti situacije, Milošević i tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar otišli su na Kosovo. Miloševićev govor nije ubedio Albance da prekinu štrajk. 27. februara, a situacija je počela da se zaoštrava. Slovenački vrh, na čelu sa Milanom Kučanom, vođom Saveza komunista Slovenije, dao je podršku kosovskim rudarima u njihovom štrajku.

Sledećeg dana, 28. februara, u Beogradu je pred saveznom skupštinom demonstriralo više stotina hiljada ljudi, tražeći hitno rešavanje situacije na Kosovu i hapšenje Azema Vlasija. Milošević se obratio masi istoga dana i obećao njegovo hapšenje. Samo tri dana kasnije, Vlasi se kratkotrajno našao u zatvoru.

Suočeno sa ozbiljnošću situacije istog dana Predsedništvo SFRJ odobrava upotrebu vojske i proglašava vanredno stanje na Kosovu. Samo mesec dana kasnije 23. marta 1989. kosovski parlament je usvojio ustavne amandmane, a za njom i Skupština Srbije usvaja amandmane na republički ustav. Ovom političko-pravnom akcijom znatno su umanjena prava i ovlašćenja pokrajina Vojvodine i Kosova, čime je po mnogima ispravljena nepravda iz 1974. godine u režiji Tita i Kardelja. Konačan raskid sa starim ustavnim rešenjima Srbija je napravila u septembru 1990. godine, kada je dobila potpuno novi ustav.

NARODNO ODUŠEVLjENjE

PRVIH godina posle Osme sednice srpska javnost je Slobodana Miloševića oberučke dočekala. Posle godina apatije, problema i kriza, delovalo je da je na scenu stupio političar novog vremena koji ima viziju, snagu i odlučnost da posustalu državu povede napred. Narod mu se divio, nosio njegove slike, palio mu sveće za zdravlje i pevao mu pesme.

SUTRA: SUDBINA AKTERA OSME SEDNICE