Jovankin patološki strah od ludnice

U LjUBIČIĆEVOJ kući, na Senjaku, februra 1990. godine zabeležio sam generalovo razmišljanje o aktuelnoj situaciji u Jugoslaviji:

- Sada nastupa mrak, strahovit je pritisak Zapada da se sruše ostaci socijalizma u Jugoslaviji i Albaniji, a onda će doći red na Sovjetski Savez. Sve zavisi kako će se Srbija održati. Slobodan Milošević je suviše emotivan. Nama treba političar tipa Pašića, koji bi istovremeno vodio tri politike. Ne može se glavom kroz zid.

Na pitanje da li se još sa njim konsultuju srpski političari, jer je od 1989. godine u penziji, izbegao je konkretan odgovor. Ali videlo se je bio dobro informisan. Znao je mnoge detalje, pa čak i to da su trojica Užičana bili na osnivanju četničkog pokreta u Pazovi.

- Šta hoće? Hoće četnike! - nekoliko puta je ponovio ovo pitanje i nastavio:

- Slobodan Milošević je morao da se diferencira od nacionalista. Jeste problem Kosova težak, ali tu je morao drukčije postupati.

Ove njegove reči su me podstakle da ponovo pomenem kako je on odigrao ključnu ulogu na Osmoj sednici CK SKS. Prešao je preko ove moje upadice. Nije ni reč rekao. Verovatno je imao dobre razloge za to. Kao penzioner uživao je određene beneficije. Imao je automobil i šofera na raspolaganju ali i specijalno obezbeđenje.

PITAO sam ga šta misli o Peri Stamboliću, iako sam znao da se od Osme sednice njih dvojica ne trpe:

- Pera je jedan od retkih funkcionera koji je pružao otpor Titu, ali ga nije imao u džepu. Mnogi su dolazili kod Tita i pokajnički plakali, ali to nije činio Pera. Ja sam se dugo održao na čelu Armije zato što nikad nisam vodio kadrovsku politiku kao Slobodan Milošević, nego je to radila kadrovska komisija na koju sam uvek mogao da se pozovem. Ne dopada mi se politika ovog Račana, to vodi rascepu među članovima SKJ u Hrvatskoj na nacionalnoj osnovi.

Glavna poenta ovog našeg susreta je bila da ga nagovorim da piše memoare, posebno da opiše svoje susrete sa Titom. Naročito o tome kako je kao sekretar za narodnu odbranu dva puta davao ostavku. Rekao je da je vodio beleške, ali da su one nesređene, pa je potrebno da to neko obradi.

PROŠLE su tri godine od tog susreta. Ja sam počeo da sređujem beleške iz razgovora, koje sam vodio sa vodećim jugoslovenskim političarima, pa mi je Ljubičić bio neophodan da pojasni neke odnose među njima. Pozvao sam ga telefonom krajem februara 1993. godine. U početku telefonskog razgovora odbijao je da razgovra o istoriji i upućivao me na Peru Stambolića, vešto nabacujući kako zna da smo prijatelji.

- Nisam video Peru četiri godine - rekao sam.

On se na ovu moju repliku grohotom nasmejao i odjednom se otvorio i počeo da priča:

- Užičani ti nešto zameraju (verovatno je mislio na moje kritičke napise o borbi na Kadinjači), ja ti ne zameram, imaš pravo da izneseš svoj sud. Da li ti ja zaista mogu pomoći?

Po tonu glasa shvatio sam da ipak želi da se sretnemo. Našli smo se 3. marta i razgovorali više od dva sata. Opet je počeo da migolji. Izgovorao se da mi on ipak ne može mnogo da pomogne. Međutim, kad sam mu napomenuo da je on nezaobilazni svedok nekih ključnih događaja, ne samo srpske, nego i jugoslovenske istorije, počeo je da se otvara.

ZAPOČELI smo priču, najpre o Osmoj sednici CK Srbije, a potom o odnosima Tita i Jovanke. Razgovor je tekao spontano o brojnim ličnostima, koje su igrale određenu ulogu u srpskoj istoriji najnovijeg vremena.

- Što se tiče Osme sednice, dečki su se posvađali, Ivan i Slobodan. Ivan više nije imao poverenja u Slobodana i ja sam najpre pokušao da ih pomirim. Kao i obično zakazali smo sastanak u užem krugu nas desetak. Raspravljali smo od podneva do ponoći i tek u ponoć je Ivan postavio pitanje Slobodana.

- Što to nisi postavio na počeku diskusije nego na kraju - rekao sam Ivanu. Tako smo mogli da o tome temeljno da raspravljamo. Izgleda da su tačne tvrdnje da je Ivan pripremao udar na Slobodana. U vreme kad mu je isticao mandat predsednika Predsedništva Srbije počeo da gubi poverenje u Slobodana i osećao se nesigurno, pa je hteo da dovede Dragišu Pavlovića, sekretara Gradskog komiteta na čelo CK Srbije, da bi i dalje imao uticaj i vodio glavnu reč u Srbiji.

UPRKOS njihovom neslaganju, Ljubičić je imao nameru da sačuva Ivana predlažući mu da on dođe na njegovo mesto u Predsedništvu SFRJ ali Ivan to nije prihvatio. Neposredno pred početak Osme sednice pokušao je da ubedi Ivana i Bucu Pavlovića da se sve završi bez rascepa u Partiji. Pavlović je odbio ovaj predlog rekao da je dao reč drugovima i da je mora održati, jer je na sednici Gradskog komiteta kritikovao Slobodana Miloševića, zbog olako datih obećanja da će rešiti pitanje Kosova i Metohije. I Ivan je odbio kompromis i išao na obaranje Slobodana. Ljubičić je kao prvi diskutant na Osmoj sednici predložio da Dragiša Pavlović da ostavku i da se spor između Ivana i Slobodana prevaziđe.

Ljubičić je ispričao i da su Ivanova braća napisala govor sa kojim je trebalo da privuče većinu članova CK na svoju stranu. General se bojao političkog razlaza u Srbiji i želeo je da obojica (Ivan i Slobodan) ostanu na vlasti. Bio je svestan da ako ostane samo jedan - on će postati lider - i to se dogodilo.

- Savetovao sam Slobodana Miloševića da ne šalje Boru Jovića u Predsedništvo Jugoslavije, jer je svađalački raspoložen. Smatrao sam da je za to mesto bio pogodniji Ivan, a veliko je pitanje je da li bi i on uspeo - rekao je Ljubičić.

POTOM smo pričali o Titu i Jovanki. Potvrdio mi je priču koju sam čuo od Pere Stambolića da su Dolanc, Ljubičić i Pera 1977. godine otišli u Igalo, da na brodu "Galeb" razgovaraju sa Titom o Jovanki. Uspeli su da ga ubede da je povedu sa sobom u Beograd na lečenje kod psihijatra. Kad su stigli na aerodrom u Beogradu Ljubičić i Dolanc, izgovarajući se državnim obavezama, ostavili su Jovanku sa Perom. Jovanka je odmah posumnjala da je vode u ludnicu.

- Ona je bila bolesna žena, htela da bude predsednik države i sa mnom je razgovarala šta će biti sa njom posle Titove smrti. Najpre je mene pokušala da angažuje da joj u tome pomognem, pa kad sam je odbio otišla je kod generala Đoke Jovanića.

Tito se žalio meni da ga je Jovanka kinjila, da od nje nije mogao mirno da spava. Nosio se mišlju da podnese ostavku, pa da se od nje razvede, jer to nije hteo da učini dok je na funkciji predsednika Jugoslavije. Plašio se njenih pretnji, a pre svega da ga svojom težinom i jastucima ne zadavi. U tom strahu Tito je jednu noć proveo u kupatilu zaključan, gde sam ga sutradan zatekao. Radio sam na tome da ga poštedim bračnih razmirica, da bi na miru mogao da donosi odluke. Jovanka je smatrala da je ona zaslužna što je Tito uživao ugled posebno u svetu prilikom stvaranja pokreta nesvrstanih zemalja - bio je izričit Nikola Ljubičić.

Na kraju je otvoreno rekao da je imao idealnu šansu, posle Titove smrti, da preuzme vlast, ali da nije imao takve ambicije.

REAGOVANjE

NAŠOJ redakciji obratio se Nikola Ljubičić, sin generala Nikole Ljubičića, povodom feljtona o Osmoj sednici CK KP.

- U vašem feljtonu od utorka 27. septembra vaš novinar napisao je da je moj otac Nikola Ljubičić podržao Miloševića zbog mog lošeg poslovanja u Beču, što su neistine. U Beč sam na posao otišao u novembru 1990. godine i tamo bio do oktobra 1992. u firmi "Ineks" iz Beograda a ne "Geneks", kako je objavljeno. To je, dakle, bilo dve godine posle Osme sednice. Otišao sam sa mesta zamenika generalnog direktora "Ineksa" i nikada nisam imao loše rezultate.