Tajna veza Krajačića i Jovanke

GOTOVO u svim susretima sa Nikolom Ljubičićem razgovor je bio poprilično dinamičan. Skakali smo s teme na temu. Tome je najviše doprinosio sam Ljubičić. Vukle su ga asocijacije i u svojim sećanjima često je preplitao događaje iz bliže i dalje prošlosti. O početku rata devedesetih i slovenačkom izlasku iz Jugoslavije je rekao:

"Savetovao sam Kadijevića da pre rata pohapsi slovenačko rukovodstvo, pa i Antu Markovića, da ih smesti na Brione sa sekretaricama. Ja bih bombardovao Sloveniju, ali ne civilne objekte. Trebalo ih je odseći od sveta, jer su bili spremili kofere da beže.

Admiral Stane Brovet i Pregel su dojavljivali u Ljubljanu sve ključne odluke iz Beograda. Kadijević nije bio odlučan iako je Ustav bio na njegovoj strani. Kadijević nije u pravu kad tvrdi da JNA nije bila dobro naoružana. U moje vreme kupili smo osam tenkova i licencu 'T-32' da ga proizvodimo. Slovenci su tražili da rade ceo tenk, a ja sam ih odbio i zbog toga su na mene bili ljuti Sergej Krajger i Franc Popit. Mi smo doneli odluku da više fabrika vojne industrije izradi naš tenk. Zajedno sa Rumunima proizveli smo avion orao.

Za vreme socijalizma pravili smo greške, ali smo napravili ogroman korak napred."

U poratnom vremenu bio se odrekao porodične zemlje u rodnom selu Karan.

- Danas to ne bih uradio - bio je izričit.

GOVORIO je i o budućnosti, izlaz je video u nekom humanom socijalizmu, možda švedskom ili na neki drugi način.

"Jedino ne smemo da rehabilitujemo kvislinge."

Pričao sam mu svoje utiske iz Makedonije, gde sam 1993. za vreme naučnog skupa imao prilike da razgovaram sa Kirom Gligorovim, predsednikom Makedonije, i penzionerom Lazom Koliševskim, koje sam poznavao odranije, i mojim utiscima o novostvorenoj makedonskoj državi:

"Makedonci izgubljeni, ali tako i treba, kad hoće po svaku cenu državu. Da imam moć kao nekada, odmah bih proterao 200.000 Albanaca sa Kosova u Albaniju.

Kardelj je pre svega bio Slovenac i kao takav je gledao na Jugoslaviju. Starije generacije Slovenaca plašile su se germanizacije, a ovi mladi, koji su radili na otcepljenju od Jugoslavije to su zaboravili."

Naravno, neizbežno je bilo da razgovaramo i o tekućoj politici. Kažem mu da se u Rusiji priča da će sankcije Srbiji trajati još dva, tri meseca, ali da nikad neće biti zvanično ukinute.

- Na vidiku nije zora i još vlada mrak - kaže setno.

Pominje da je neko Slovencima prodao zapisnik sa sastanka predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića sa srpskim generalima. To je Miloševiću dalo povod da obori Ćosića sa vlasti.

DOTAKLI smo se toga kako su istaknuti političari donosili važne odluke. Kažem mu da Slobodan Milošević sam donosi odluke. Bez konsultacija sa okruženjem izuzev supruge Mire Marković. Ljubičić mi upada u reč i dodaje:

"Ali zato će snositi odgovornost. Za razliku od njega Tito je konsultovao ljude oko sebe, pa tek onda donosio odluke."

Tito mu je i dalje merilo vrednosti pri oceni naših političara. Napominje da je Dobrica Ćosić bio protiv Tita, ali o tome više nije hteo da govori.

Pitam ga kad je poslednji put bio kod njega Slobodan Milošević.

"Bilo je to pred izbore 1990. godine, kada sam ga opomenuo da se nalazimo pred ratom. On ove sadašnje generale malo poznaje osim Živote Panića, koji je u moje vreme bio načelnik korpusa, a sada je načelnik Generalštaba."

Kod Kadijevića su mu se dopadale samo njegove dve teze: velika je greška što nije negovano jugoslovenstvo i što su republike postale države.

LjUBIČIĆ je pokazao poprilično interesovanje za sudbinu Aleksandra Rankovića. Kopkalo ga je zašto je Leka otišao sa vlasti, i ko je smislio tu aferu o prisluškivanju Tita. Ubeđivao me je da odem i da pitam Slavku Ranković da li je Leka ostavio nešto o tome.

Prepričavam mu moj razgovr sa Jeftom Šašićem, načelnikom Političke uprave JNA, u vreme pada Rankovića sa vlasti. Jefto je govorio da su aferu o prisluškivanju Tita smislili i organizovali Ivan Krajačić Stevo i Jovanka Broz.

Ljubičić je, takođe, bio ubeđen da su oni organizatori te cele akcije. Ali iznenada dodaje:

"Mislim da iza Jovanke nisu stajali Rusi, nego su oni samostalno to izveli."

Ljubičića je posebno interesovalo otkud da Krajačić pronađe Jovanku, demobilisanu i demoralisanu partizanku iz ličkog sela Pećani, i da je pošalje u dvor kod Tita za sobaricu. Sumnja da je postojala neka tajna veza između Krajačića i Jovanke, iz vremena oslobodilačke borbe. Sklon je da poveruje u svedočenja Vladimira Dedijera:

- Navodno ustaše su bile zarobile Jovanku i ona je boravila nekoliko meseci u Zagrebu u kući porodice lekara Martineca, odakle je iznenada nestala. Pretpostavljalo se da je zajedno sa Hebrangom došla u partizane. Porodica Martineca se zaprepastila kad je Jovanku videla kao Titovu suprugu i o njenoj tajni obavestila pukovnika vojne bezbednosne službe, a ovaj Rankovića, koji je smatrao da je sad kasno da se o tome raspravlja. Zahtevao je od porodice Martinec i pukovnika KOS-a da ćute. Zbog toga je verovatno Krajačić izabrao Jovanku i poslao kod Tita da bi njegove zahteve izvršavala. Nekako su, jedno od njih dvoje, saznali da Ranković zna za njihovu tajnu i to je bilo opasno, trebalo ga je na neki način eliminisati - kaže Ljubičić.

DOSTA uverljivo je izneo tvrdnju da Krajačić nije podnosio Srbe, a ni Rankovića. Želeo je da zauzme njegovo mesto.

Celu ovu priču Ljubičić je uzimao uslovno. Pozivao se, na porodicu Martinec, Dedijerovo pisanje i tekst u "Globusu", koji je delove ove igre obelodanio, pogotovo što ništa od iznetog nije demantovano.

Izneo je još jedan zanimljiv podatak koji je verovatno saznao preko vojne obaveštajne službe, jer je u vreme pada Rankovića bio komandant beogradske vojne oblasti. Krajačić je zvao telefonom Brione i interesovao se kod Jovanke, da li će posle Četvrtog plenuma CK SKJ on biti ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije. Ljubičić je tvrdio da je Komisija, koja je ispitivala slučaj Rankovića, odredila Ivana Miškovića, šefa vojne obaveštajne službe, da proveri tehničke mogućnosti prisluškivanja. Mišković je u izveštaju napisao da prisluškivanja nije bilo od strane Rankovića. Dva dana pre dolaska ove tehničke komisije u Titovoj kući boravili su Krajačićevi ljudi. Da li su nešto ostavili iza sebe, nije utvrđeno. Simptomatično je da je Jovanka sve do smrti uporno tvrdila da je Ranković otišao sa vlasti zbog prisluškivanja Tita.

HRVATI I SLOVENCI TRAŽE OTCEPLjENjE

NAŠ razgovor sam zapisivao u bloku, na kome je na svakoj stranici stajalo zaglavlje Predsedništva SFRJ.

Ljubičić me pita: - "Otkud ti to."

Pričam mu da me je februara 1991. pozvao član Predsedništva SFRJ iz Bosne i Hercegovine Bogić Bogićević kao istoričara, da razgovaramo o sudbini Jugoslavije. Ja sam mu preneo saznanja koja sam dobio za vreme boravka u Londonu 1990. godine, da su predstavnici Slovenije i Hrvatske lobirali u Velikoj Britaniji za otcepljenje od Jugoslavije, a da nijednom nisu svratili u ambasadu. To mi je ispričao tadašnji ambasador Svetozar Rikanović, i rekao da će doći do raspada Jugoslavije.

Bogićević je tvrdio da to neće dozvoliti Evropa. Mesec dana kasnije, u martu, glasao je na Predsedništvu Jugoslavije protiv uvođenja vanrednog stanja u Jugoslaviji. Taj naš razgovor beležio je stenograf. Da bih imao dokaze, kasnije sam pokušao da tražim taj zapisnik, ali nisam uspeo da ga dobijem.