Jovanka je htela da smeni LJubičića

POČETKOM jula 1993. godine ponovo sam bio kod Ljubičića da vidim da li je pročitao tekstove o njemu koji su objavljeni u našoj u štampi i, naravno, da čujem njegove komentare povodom tih napisa. On je u tom trenutku imao 77 godina. Doskora je bio jedan od najuticajnijih ljudi Jugoslaviji. Za njega se ne bi moglo reći da je imao široko obrazovanje. Pera Stambolić je često govorio da s njim nije imao šta da razgovara duže od pola sata.

Mnogi su Ljubičića negativno ocenjivali, tvrdili da je bio ograničenih mogućnosti, da je verno služio Titu i upotrebljavao neke njegove uzrečice "čim prije", "dečki" i druge. Međutim, Ljubičića karakteriše to što je mogao da razluči i razume šta je bilo bitno u određenoj istorijskoj situaciji. Imao je odlučnost i sposobnost da donese pravu odluku u kritičnim situacijama. A to je karakteristika velikih ljudi u politici. Verovatno, da su ljudi poput njega bili na čelu vojske, Jugoslavija se ne bi raspala. Ivan Stambolić je posle pada sa vlasti priznao da je i on potcenjivao Ljubičića, ali je shvatio da je on izuzetno lukav čovek.

PRILIKOM ovih naših susreta Ljubičić nije bio u moći da bilo šta piše, pa sam ga ubeđivao, dok mu je pamćenje još sveže, da ponešto zabeležimo, da to ostane za savremenu istoriju. U jednom trenutku je pristao da donesem magnetofon i pripremim pitanja. Pročitao je ono što su objavili "Borba" i NIN o njemu i o Osmoj sednici CK Srbije.

Nikako mu nije bilo jasno što ga "taj Slava Đukić mrzi, kad piše da je nahuškavao Slobodana Miloševića na Ivana Stambolića".

- To uopšte nije tačno, kao što nije tačno da sam ja podržavao Minića dok je Tito bio živ, da sam huškao Dražu Markovića protiv Minića, Ivana Stambolića protiv Draže, Slobodana protiv Ivana, da bih na kraju završio karijeru kao vodonoša Slobodana Miloševića. Ja se nikad nisam mešao u njihove odnose. Čak nisam znao kakvi su odnosi među njima.

- Savetovao sam Ivana da ne ide protiv Slobodana. Ivan je hteo da nametne Bucu Pavlovića i obori Slobodana. Onda se Slobodan obratio meni i Dušanu Čkrebiću i drugima sa strane da mu pomognemo.

LjUBIČIĆ je imao ideju da Ivana pošalje u federaciju da bi ga udaljio iz Srbije. Tokom ovog poslednjeg razgovora bio je razočaran u Slobodana Miloševića, jer se više od tri godine nisu uopše ni sreli ni čuli telefonom. Magnetofon je zabeležio i ova njegova razmišljanja:

- Nisam manipulisao Titom, kako tvrdi Jovanka, nego sam procenio da nije dobro da te snage pobede, tu pre svega mislim na liberale. Da je Ivan prihvatio moje predloge, možda bi sve drukčije bilo. U SKJ pokret za Jugoslaviju ne vidim ličnost koja bi ovaj pokret povukla napred. Predlagao sam da Gračanin bude ministar vojske, a ne Kadijević, koji je oklevalo. Da se Gračanin našao na frontu umesto njega, on ne bi sklapao ugovore, sporazume i dogovore sa Tuđmanom, ali to Mamula nije prihvatio. Nije mi apsolutno jasno da li je Kadijević kukavica ili izdajnik.

Ljubičić nije hteo da komentariše Krcunovu karakteristiku, o kojoj je pisao dok je bio u Drugoj proleterskoj brigadi: da je oštar i nervozan, ali sposoban komandant. Samo je napomenuo da su dok je on, Ljubičić, bio komandant bataljona u Drugoj proleterskoj imali najmanje gubitaka, jer se borio protiv javašluka i za disciplinu u jedinici.

NIJE mogao ili nije hteo da objasni u čemu se nisu slagali Krcun, dok je bio predsednik vlade Srbije, i Pera Stambolić, kao predsednik Savezne vlade. Setio se svih užičkih omladinaca - Dese Petronijević, Ćetenovića i drugih.

Kada smo razgovarali o aktuelnoj privrednoj krizi, tvrdio je da najbezbolnije prolaze seljaci, koji su ga, inače, ismevali kad ih je kao predsednik Srbije savetovao, kao bivši poljoprivedni tehničar, kako da obrađuju zemlju. Bio je ubeđen da će se u budućnosti na jugoslovenskom prostoru stvoriti nekakva asocijacija, bez obzira na to što je bio rat, jer je godinama postojala zajednica jugoslovenskih naroda. Dosta mu je bilo Crnogoraca i njihove borbe za srpstvo:

- Mi Srbi smo kultivisaniji od tih što su došli da nas vode, Kostića i drugih - jetko je rekao.

Nije video tih godina nijednu ličnost sa vizijom, koja bi mogla da nas povede u nešto bolje. U tom kontekstu pomenuo je i Milana Panića i njegovu ideju o ekonomskoj integraciji Balkana. Za sebe je stalno govorio da se bavio isključivo svojim poslom:

- Nikad se nisam borio za vlast, kako tvrdi Jovanka. Video sam kako je Tito živeo - kao u kavezu. Dosađivali su mu raznorazni poltroni koji su rešavali samo svoje probleme. Nisam forsirao Dolanca kod Tita. Moram da kažem i to da se admiral Mamula stavio na stranu Ivana Stambolića. Ja sam nešto drugo očekivao od Osme sednice, da će Srbija privredno jačati i na taj način vezivati druge republike za sebe. Dečki su oterali stare revolucionare, a njih je zapljusnuo nacionalistički talas.

SLOŽIO se s mojom konstatacijom da srpsko pitanje nije trebalo rešavati ratom, iako mi je na prethodnom susretu govorio da bi on bombardovao Sloveniju. Iz razgovora se videlo da je duboko razočaran u Slobodana Miloševića, koji je, po njegovom mišljenju, okružen poltronima.

Na kraju, kada sam spomenuo da sam spreman, uz njegovu pomoć, da zajednički uradimo njegovu kompletnu biografiju, otkrio je da pored dnevnika ima i nešto od memoara, napisanih rukom, i da bi trebalo da to neko prekuca. Obećao sam da ću se založiti kod direktora Arhiva Jugoslavije Miodraga Zečevića da se ti memoari otkupe.

Posle dva dana otišao sam kod direktora Arhiva Jugoslavije Miće Zečevića, pravnika i istoričara, s kojim sam dugo godina sarađivao. On je pristao da taj Ljubičićev rukopis Arhiv prekuca pod uslovom da se trenutno ne objavljuje.

POČETKOM jula 1994. bio sam poslednji put kod Ljubičića. Nikolu sam obavestio da će Arhiv Jugoslavije prekucati njegov rukopis ako ga bude zaveštao Arhivu. Detaljnije me je obavestio šta taj rukopis sadrži. To je dnevnik iz vremena kad je komandovao četvrtim užičkim bataljonom u Drugoj proleterskoj brigadi. Zanimljivo je da Užičane ovo nije interesovalo. Zatim je imao beleške koje je vodio kao sekretar za narodnu odbranu. Naravno, imao je zapisa i o Jovanki:

- Ona je htela da me smeni i ja sam davao ostavku Titu u Karađorđevu. Tada sam mu rekao: "Bez mene se može, a bez tebe, Tito, ne može se." I on nije prihvatio moju ostavku. Ja sam još jednom davao ostavku 1969. godine zajedno sa Šumonjom, načelnikom Generalštaba, dve godine pošto smo došli na čelo vojske. Ali to danas nikog ne interesuje. Ineresuju ih samo tračevi.

ATENTAT NA KNEZA MIHAILA

NE ZNAM kako smo došli do priče o zaveri protiv kneza Mihaila. Verovatno je to pitanje pokrenula Ljubičićeva supruga Vera. Ona je pomenula da joj je baba pričala kako su njeni pradedovi Radovanovići ubili kneza Mihaila. Oni su poznavali budućeg kralja Petra, jer su zajedno sa njim studirali u Parizu. U zaveru je bio uključen i Milivoje Blaznavac. On je voleo kćerku Anke Konstatinović, kojom je Mihailo nameravao da se oženi, iako mu je bila rođaka, i sa kojom se Blaznavac kasnije oženio. Iako je bio zaverenik, kao jedan od namesnika, hapsio je zaverenike. Posle mu je knez Milan poslao pištolj da se ubije. U stvari, najviše je protiv Mihaila radila Persida Karađorđević, da bi svog sina Petra dovela na presto u Srbiji.