Ključari Nebeskog carstva

NARODNA pesma bila je moja prva lektira. Ništa neobično - kad se ima na umu da sam odrastao u epskom kraju. Jezikom te pesme govorilo se u kući. Za drugu književnost nije se znalo.

Pesme su, za mene, govorile o stvarnim junacima i istinitim događajima. I pored naznaka da je mnogo šta u njima izmišljeno, nije mi smetalo što se jedna pesma ovako završava: "i nas su laguckali, pa i mi polagujemo".

Sa obiljem čudnovatih, fantastičnih elemenata, nisam imao problema, jer oni su bili sastavni deo sveta u kojem sam odrastao. Vampiri, đavoli, veštice, vile, krilati konji, zmajevi, ljudi sa tri srca - za mene su postojali. Ne, ja ih nisam video, ali oni nisu bili ništa manje prisutni od stvarnih živih bića.

Čeznuo sam da vidim mesta, čuvena i manje čuvena, iz narodne pesme. Moje selo, a ni okolna, nije se spominjalo u pesmi. Nisu se spominjale ni planine Golija i Kopaonik. U pesmama o slavnim nemanjićkim zadužbinama, nabrojani su manastiri Pavlica, Studenica, Sopoćani, Petrova crkva. Izostavljeni su Končul i Gradac - da pomenem samo dva najvažnija, pored desetina manje poznatih. Niko nije umeo da mi kaže gde se nalazi crkva Janja, iako je ona morala biti negde u brdima iznad moje kuće, odakle je počinjao "lomni" Stari Vlah.

NA SVOJOJ prvoj ekskurziji, u osnovnoj školi, posetili smo Kosovo. Silno sam se razočarao kad sam na Gazimestanu, na mestu Kosovske bitke, ugledao, u prolećnom danu, bivolice koje su se izležavale u travi. Okolo spomenika cvetalo je đubre, što će gotovo biti uobičajeni znak svih mesta na Kosovu, koje sam, kasnije, posećivao. Razočarao me je i Prizren. Jeste, bio je smešten na lepom mestu, kroz njega je proticala tada bistra Bistrica, ali on je i po uskim ulicama (kojima se slivala prljava voda), i po oniskim, trošnim kućama, i po ljudima (u ćulafima, uskim suknenim pantalonama i opancima od opute) podsećao na tursku, sirotinjsku kasabu. Na "carski grad" sigurno ne!

Četvoro stranih putopisaca, autora lepih putopisa o srpskim zemljama u 19. i 20. veku - Aleksandar Giljferding, Adelin Irbi, Georgina Mekenzi i Rebeka Vest - nije propuštalo priliku da obiđe lokalitete iz narodne pesme.

Posle putovanja dolinom Ibra i Raške, proleća 2013, opisanog u mojoj knjizi "Dolina srpskih kraljeva", dve godine kasnije, 2015, odlučio sam da posetim mesta iz narodne epske pesme, kako ona preko kojih sam u mladosti preleteo, tako i ona koja nikad nisam video. Ponovo sam se vratio lektiri iz mladosti.

MOJE putovanje odužilo se sve do u jesen 2016! Nisam video sve što sam želeo. I što je trebalo videti. Epska Srbija ne može se obići za godinu ili dve.

Moje traganje svelo se na potragu za toponimima i junacima.

Mnogim mestima nisam mogao da uđem u trag. A ako bih i uspeo, nalazio sam samo mrvice njihove nekadašnje veličine i lepote. Poezija i stvarnost su se uglavnom mimoilazile.

Većina srpskih vladara iz narodne pesme oslikana je u svojim ili tuđim zadužbinama. Mnoge zadužbine, gradovi i krajevi danas se nalaze u drugim državama. Trudio sam se da i do njih stignem, ali nisam uspeo do svih. Najteže mi je, ipak, bilo da dođem do mesta i krajeva na Kosovu. Iako mi je to mitsko polje bilo pred nosem. A sve naše pesme, kako je rečeno, pevaju o Kosovu, direktno ili indirektno.

Hodao sam tragom pesama iz Vukovih zbirki, ali i onih nastalih ranije.

Nisam zažalio što sam se, pod stare dane, latio ovog hodočašća. Srbija, pesnička, veća je od bilo koje Srbije u istoriji. I u mnogo čemu je - prirodno - lepša od one stvarne. Pesnička Srbija se ne menja, kao takva ostaće zauvek, ova druga samo malčice liči na prvu. Ali i ona je lepa! Pogotovo u kombinaciji s onom pesničkom, koja je u mom slučaju neodvojiva.

PRIČU ćemo početi najstarijim, mitološkim pesmama. Onako kako je počeo i Vuk.

U pesmi "Sveci blago dijele" imenovani su glavni pomoćnici Boga. Nikola - gospodar voda i brodova, Jovan - jemac kumstva i pobratimstva, Ilija - gromovnik, Petar - ključar Nebeskog carstva. Tu je i jedna žena, Blažena Marija. U varijanti pesme navode se Sveti Sava, Sveti Toma, Sveti Đorđije i Marija Ognjena. Savi pripadaju sneg i led, Tomi ključevi od oblaka, Đorđiju prolećno cveće, a Mariji Ognjenoj munje i strele. U obe pesme tvrdi se da su se ljudi iskvarili i prozlili (mlađi ne slušaju starije, kum ne poštuje kuma, dever snajki radi o sramoti), te su božji izaslanici prinuđeni da na zemlju sruče sve pošasti, od suše do mraza, od gromova do srdobolje. Spas je u molitvama i pokajanju. Bog se, naglašava se, smilovao na sirotinju, i svet se vraća u pređašnje stanje.

U pesmi "Đakon Stefan i dva anđela" peva se o moći i dobroti anđela. Arhiđakon Stefan je prvi smrtnik koji je stradao za veru. Na freskama, lik mu je obično do mrtvog Isusa. Anđeli imaju lepa, dobroćudna lica, ali se ponegde slikaju i sa isukanim mačevima.

MUKE grešnika u drugom svetu opisuje pesma "Ognjena Marija u paklu". Ženama grešnicama gore ruke, noge, glave. Muškarcima gore i brade. Jednoj ženi o dojkama vise zmije, a jezik joj je propao kroz vilice. Muški su se tu našli jer su tukli oca i majku, uzimali mito, nisu poštovali kuma, a žene - jer su sipale vino u vodu, varale muževe, bacale mađije. Majka Ognjene Marije tukla je svoju majku, udavala se nekoliko puta, bila zločesta prema deci poslednjeg muža, pa joj iz pakla nema spasa.

Svi ovi likovi i prizori oslikani su u manastirima iz mog, raškog kraja.

Svuda dominira lik Isusa Hrista. Isus, kome ktitori prinose maketu zadužbine, Isus na raspeću, pored odra majke, mrtvi Isus, Isus kao svedržac sveta... U manjim crkvama, kao u selu Živalići, na obroncima Pešterske visoravni, Isus je predstavljen sa koščatim, ispošćenim licem, poput gorštaka iz tih krajeva.

U pesmi "Smrt Kraljevića Marka" Filipa Višnjića, Bog se naziva "stari krvnik". Teška reč, upotrebljava se za dušmanina, neprijatelja. Pokreće i staro pitanje da li je Bog povezan sa zlom. Višnjić nije mislio da je Bog dušmanin ljudima, on je onaj u čijim rukama je smrt. Može Bog, ako hoće, da vaskrsne ljude, kao što je to uradio s Lazarom, ali ipak je on gospodar smrti, što je shvatio Jov. Smrt je samo nastavak života, u samom Bogu.

BOGORODIČINO lice na freskama u Novoj Pavlici spoj je radosnog i setnog: radosnog - jer je ona majka sina Božjeg, setno - jer će ga u njegovim najboljim godinama izgubiti. Usne, napućene, pripadaju podjednako i devici i majci.

Sveti Petar je u Žiči snažan, plećat čovek, s crkvom na glavi.

Većina crkava u Ibarskoj dolini posvećena je Svetom Nikoli. Predstavljen je obično kao proćelav čičica, dobroćudnog lica. Zaštitnik putnika u mrklim, olujnim i mećavnim noćima, po bogazima Kopaonika i Rogozne. Zaštitnik kradljivaca stoke, šume i drugog mala. Sveti Nikola ume da zadrema za trpezom, dremljivom mu se prospe vino iz čaše. On u stvari ne drema, već spasava od nevremena putnike na lađi za Svetu goru.

STRAH OD SVETOG ILIJE

SVETOG Ilije, u mom kraju, svi su se plašili. Drugog avgusta pazilo se da se ništa ne radi i da se na neki drugi način ne ogreši. Jer Gromovnik je, kad bi se naljutio, znao da prodrma planinu iznad sela. Gađao je kosce, žeteoce, kopače, čobane, lovce. Video sam ga u Crkvi Svete Petke, u Trnavi kraj Raške, na zidu do ulaznih vrata. Krupne, u kosu i bradu zarasle glave, na kolima sa četiri upregnuta konja, dva belca i dva vranca.